"Oluja" ponovo budi stare rane! Ovo su ispovesti poznatih sportista koji su morali da napuste domove (FOTO)
Ovo je priča o najtežim trenucima ljudi koji su tada bili samo deca, a kasnije postali uspešni
Tačno na današnji dan, 1995. godine, počela je "Oluja", posle koje je srpsko stanovništvo proterano iz Republike Srpske Krajine.
Dan kasnije, 5. avgusta, hrvatska vojska je ušla u Knin, istakla hrvatsku zastavu, a mnogo proteranih Srba utočište je našlo u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Prema podacima Dokumentaciono-informacionog centra "Veritas", tokom zločinačke akcije ubijeno je 1.869 Srba, od kojih su 1.220 bili civili. Takođe je proterano oko 220.000 ljudi.
Među tim ljudima, mnogo je onih koji su kasnije postali uspešni sportisti.
Fudbaleri Milan Borjan, Miloš Degenek i Vladimir Buač, košarkaši Aleks Marić, Ognjen Dobrić, Sava Lešić i Predrag Šuput i odbojkašica Marta Drpa, kao i supruga Nikole Jokića, Natalija, dobro su zapamtili taj avgust.
Pročitajte još:
Borjana Hrvati i dan-danas vređaju
Borjan, golman Crvene zvezde, trenutno na pozajmici u Slovanu, rođen je u Kininu, a u vreme stravičnog događaja imao je sedam i po godina. Kako je kasnije priznao, sa porodicom je stigao u Beograd, a deda ga je odveo na trening Radničkog. Kasnije je porodica Borjan aplicirala za vize nekoliko zemalja, ali je otac izabrao Kanadu. Sada je i reprezentativni čuvar mreže "zemlje javorovog lista". Ali bolna priča za Borjana nije završena.
I dan-danas ga hrvatski navijači, kada god imaju priliku za to, uživo na utakmicama ili preko društvenih mreža vređaju na nacionalnoj osnovi. Mada Borjan veoma često ističe gde je rođen, ali isto tako i podseća na "Oluju".
MN Press
Degenekovi devet dana putovali do Srbije
Miloš Degenek je nešto mlađi, pa se proterivanja i ne seća. Imao je nešto više od godinu dana (rođen 28. aprila 1994) kada je kolona krenula iz rodnog Knina. Kako je priznao u jednom od intervjua, porodica je na traktoru putovala devet dana, a uz sebe su imali samo ono najosnovnije i malo hrane. Prvo su stigli do Beograda, a kasnije i do Aranđelovca.
Posle pet godina provedenih u Aranđelovcu, usledila je selidba u Australiju. Tako da je njegova fudbalska priča počela u predgrađu Sidneja, mada je i u Srbiji "jurcao za loptom". Mnogo godina kasnije zaigrao je i za Crvenu zvezdu (sada mu je treći mandat), a postao je i reprezentativac Australije.
Kao i Borjan, uvek s ponosom ističe svoje poreklo, mada je i on često bio na udaru "navijača" baš zbog toga.
MN Press
Buač u Novom Sadu dočekao strašnu vest
Vladimir Buač je nešto stariji od Borjana i Degeneka. Nekadašnji fudbaler, kasnije i trener, rođen je 1984. godine, tako da je tada bio dovoljno odrastao da shvati da se dešava nešto strašno.
Igrom slučaja, tog dana on je već sa sestrom bio u Novom Sadu kod tetke u poseti. U Srbiji su u vestima čuli da je počela "Oluja". Kako je svojevremeno priznao, nekoliko dana nisu znali ništa o roditeljima i bratu. Srećom, i oni su stigli u Petrovaradin.
MN Press
Posle toga je krenula i fudbalska priča u Novom Sadu, od Kabela, preko Vojvodine, čiji je dres nosio nekoliko sezona. Kasnije je bio i u inostranstvu, a posle odlaska u igračku penziju posvetio se trenerskom poslu.
Dobrić je bio samo beba, ne seća se ničega
Bilo je i košarkaša s teškom sudbinom, koji su sa porodicom napustili dom. Mada je priča Ognjena Dobrića, nekadašnjeg košarkaša Crvene zvezde a sada Virtusa, specifična na svoj način.
Popularni Šegi, koji je i na spisku selektora Svetislava Pešića, rođen je u Kninu, iako je porodica živela u Šibeniku.
- Samo sam sticajem okolnosti rođen u Kninu. Rat je bio, jedina bolnica koja je radila bila je tamo, a moji su živelu Šibeniku. Menjali smo lokacije. U avgustu 1995. smo krenuli u Srbiju sa kolonom. Imao sam 10 meseci (rođen 27. oktobra 1994), ne sećam se ni Knina niti ičega drugog. Nemam saznanje o tome.
MN Press
Ali drago mi je kada pričaju o tome. Volim da slušam priče o tome. Osećam se kao pripadnik tamošnjeg naroda. Moji imaju korene odatle, kulturu iz Dalmacije. Preneli su je na mene... - ispričao je jednom prilikom Dobrić u intervjuu za klupski sajt.
Mariću ubijeni deda i tetka
Nekadašnji košarkaš Partizana Aleks Marić rođen je 1984. godine u Australiji, u Sidneju, ali ga je "Oluja" i te kako zabolela. Tada su mu ubijeni deda i tetka, o čemu je i govorio u intervjuima za srpske medije.
MN Press
Deda mu je ubijen u sopstvenoj kući u Sonkoviću, pored Šibenika, a tetka ispred kuće u Kasićima.
Dodatno ga boli i što su posmrtne ostatke dede Stevana našli tek u novembru 2012. godine, sa još 31 ubijenim. Grobnica sa ubijenim Srbima je oktrivena na lokaciji Sveta Mara kod Šibenika, a identifikacija je obavljena tek u junu 2015. godine.
Lešić imao probleme i mnogo godina kasnije
Košarkaš Sava Lešić rođen je u Kninu 1988. godine. Često je govorio o tome kako je njegova porodica ostala bez ičega, što je stvarala celog života. Prisećao se i kako mu je bilo teško kada je došao u drugu državu (Srbiju), gde je sve novo.
MN Press
Novi udarac je usledio mnogo godina kasnije.
Prošle godine, baš u avgustu, hrvatski mediji su preneli kako je Lešić udario čekićem policajca i njegovog sina. Tada se povodom ovih optužbi oglasio i košarkaš Borca, a nekada i Zvezde i Partizana.
Ispričao je šta se desilo, tačnije da su njega i njegovu porodicu prvo vređali, a zatim i fizički napali.
- Pre ulaska u selo Kosovo pored Knina hteo sam da obiđem auto nemačkih registracija koji mi nije to dozvoljavao i prelazio je u moju traku. U tom trenutku je dolazilo vozilo iz suprotnog smera, kada su sekunde delile mene i moju porodicu od katastrofalnog udesa.
I pokojni Miha prošao kroz pakao
- Pod mojim pritiskom, roditelji su spakovali najnužnije stvari i došli u Beograd. Priključio nam se i brat Dražen. Posle je stigla vest da je naša kuća u Borovu minirana i da je neko ispalio metak u moju sliku. U tom groznom činu bilo je određene simbolike, poruka je bila više nego jasna.
Ko je mogao da baci bombu? Ko je i zašto pucao u moju i Draženovu sliku? To me proganjalo dok nisam saznao istinu. To je učinio Stipe, jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva, kog sam doživljavao kao brata.
Videli smo se 2000. godine u Zagrebu. Pitao me je da li sve znam. Priznao je da je zapalio kuću, ali i spasao moje roditelje. Oprostio sam mu - piše u biografiji pokojnog Siniše Mihajlovića, koju je napisao Miroslav Gavrilović.
Odmah je počelo vređanje na nacionalnoj osnovi, gde su nas nazvali četnicima i rekli da im je muka od nas. Supruga je izašla iz kola, a devojčica od 13 godina je skočila na nju i krenula da je čupa. Razdvojio sam ih, ušli smo u kola, krenuo sam ka našem zaseoku i primetio da me to vozilo prati i slika auto konstantno. Kada smo stigli kući, posle nekih 30 minuta došla su dva automobila i iz njih izašla dva čoveka, jedan srednjih godina i jedan mlađi.
Tada kreću da traže po dvorištu auto, i kada je mlađi video moj auto počeo je da viče: "To je taj, to je taj", a stariji: "Ubili ste mi majku '95, sad ću vas pobiti sve", i krenuo je da udari mog brata.
Pošto smo odreagovali u samoodbrani, da ne bi došlo do većeg incidenta, stariji čovek je otišao do kola da izvuče lanac sa metalnim predmetom i prvo je udario moju majku, a zatim krenuo ka meni, pa sam pokušao da se branim bežeći.
Nakon toga, dok me je jurio, on je pao, što sam iskoristio da ga razoružam, i tad se pojavio mlađi, koji me je napao, ali taj napad brat i ja odbijamo. Mlađi se povukao odmah, a stariji je nastavio sa pretnjama.
Od tog trenutka nastojali smo da oni što pre odu i da se ta situacija završi jer su bratovljeva i moja deca bila na terasi, vrištala su, plakala, i bilo je mnogo stresno za sve nas to da gledamo. Na svu sreću, oni su otišli kućama, a mi smo slučaj prijavili policiji - kazao je Lešić.
Šuputa karijera ponovo odvela u Hrvatsku
Ubedljivo najstariji među pomenutim sportistima je Šuput, koji je rođen u Gospiću. Već je napunio 18 godina i dobro je znao šta se dešava. U jednom od intervjua prisetio se "događaja koji budi samo ružne uspomene".
- Niko ništa nije poneo, nešto malo stvari. Većina se smestila po prikolicama, nekoliko ljudi sa traktorima nas je povezlo. Mene je majka poslala sa komšijama, htela je da sačeka oca koji je bio na položaju. Međutim, otac nije ni dolazio kući jer su mu rekli da nikog nema u selu. Tek posle pet dana, nas dvojica smo se sreli u Prijedoru i shvatili da je majka ostala sa starijim meštanima. Srećom, Hrvati, kada su ušli u selo, nisu im ništa uradili. Nisu naišli oni najgori, pa su preživeli. U drugim mestima bilo je ubijanja. Hvala Bogu, mi smo na kraju svi izvukli žive glave - ispričao je u jednom intervjuu Šuput, koji je nosio i dres Partizana.
MN Press
Zanimljivo je da mu je poslednji klub u karijeri bio jedan iz Zagreba, Cedevita.
- Da mi je neko devedesetih rekao da ću u budućnosti igrati u zagrebačkoj Cedeviti, rekao bih da nema šanse da se to desi. Ali eto, vidiš šta ti je život... Idu dani, sve se zaboravlja - kazao je između ostalog Šuput.
Drpa: Sećam se kolone, vrućine, žeđi...
Priča Marte Drpe je takođe potresna. Nekadašnja odbojkašica Crvene zvezde imala je tada samo šest godina.
I tačno pre osam godina se na Fejsbuku prisetila bolnog perioda, skloništa, zatim kolone...
MN Press
- Bio je topli avgust, skoro kao ovaj.
Rano, u pet ili šest ujutru probudile su me granate. Na sve strane se čula buka i lomljava. Otvorila su se vrata dečje sobe, a mama je usplahirena uletela. U sobi su sa regala padali kartoni viskija. Naravno da je i ovu strašnu situaciju bocnula njenim čarobnim štapićem, humorom, izgovorivši jedno plačno "moj viiiskiiii".
Imala sam šest godina i bila sam svesna da rat traje, bombardovanja nisu bila ništa novo za mene. Mama me je odvela u kupatilo (jer je tamo najsigurnije), obukla mi farmerke, ljubičastu majicu i omiljene patike, zbog kojih sam tih dana bila sva bitna jer nisu imale pertle vec čičak, a print Mikija Mausa na njima ostao mi je zauvek urezan u pamćenje. Zvuk granata nije jenjavao, stajala sam u tom kupatilu kog ne mogu više da se setim, oduzeta od straha, ali sa osećajem da će sigurno sve biti u redu. Bombe će prestati da padaju za koji sat i mi ćemo se vratiti u naš stan u centru Knina, iznad apoteke.
"Hajde, obučena si, idemo u sklonište", a ja sam odgovorila jednim uplašenim: "Ja hoću, ali noge neće."
Danas tu moju rečenicu u kući često spominjemo kao anegdotu, ali tada, verujte, nije bilo nimalo smešno.
Nakon nekoliko sati u skloništu. stigla je vest da je Knin pao, da moramo da bežimo iz grada, gde ko može... Moj otac. večiti patriota, koji je bio ranjen, na štakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer ko sme njega da istera iz njegove kuće i slično... Srećom, mama je bila pametnija. Seli smo u kola i krenuli ka Srbiji.
Ne sećam se koliko je trajao put, znam da mu nije bilo kraja. Sećam se kolone, vrućine, žeđi, staraca na traktorima, dece koja plaču.... Sećam se da mi je konstantno bilo muka, da sam celim putem povraćala, a najveći problem mi je bio to što sam povratila u bakinu kuhinjsku krpu jer baka je uvek bila pedantna žena. Mislila sam kako će me sigurno kazniti zbog tog mog nedela, nesvesna činjenice da mi zapravo idemo iz svojih domova u nepoznato, da se nikad nećemo tamo vratiti, da smo preko noći sve izgubili.
Sećam se da smo, kad smo stigli u Srbiju, bili u nekoliko gradova, po nekoliko dana. Na kraju smo dobra dva meseca živeli u jednom hotelu u Beogradu u kom sada često boravim zbog priprema s reprezentacijom.
I tako, seljakali smo se, kućili se iz početka, od nule.
U školi, u parku, na svim mestima sa ostalom decom izgledalo mi je kao da treba da se osećam loše jer sam izbeglica. Jer sam tu gde sam. I jesam, ponekad, priznajem. Ali danas, 20 godina nakon tog strašnog događaja, u meni živi samo ponos na to što sam odatle, što sam bila deo te kolone 1995, deo istorije jednog naroda koji je delom uništen, delom prognan, delom razbacan širom planete.
Uprkos tom prvom ratu koji sam preživela sa šest godina (jer bio je i onaj drugi 1999. u Srbiji), smatram da sam imala srećno detinjstvo, najviše zahvaljujući čarobnom štapiću moje majke, humoru.
Imam prijatelje sa svih strana bivše Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo žao naroda. I našeg, i vašeg, i njihovog. Naroda. Bespovratno uništenih domova, uništenih generacija, onih preživelih koji nikad više posle rata nisu zapravo živeli... Čitav jedan narod ili tri naroda, brojite kako god želite, ali za mene je to jedan narod koji je strašno propatio i ja zato ne želim da se ovaj zločin zaboravi.
Jer plašim se, ako se zaboravi - desiće se opet - napisala je Drpa na Fejsbuku.
I supruga NBA šampiona bila je u koloni...
Kada je Nikola Jokić postao NBA prvak sa Denverom, u medijima se pojavila priča o njegovoj supruzi Nataliji. Tačnije, pojavio se tekst iz tadašnje štampe, odnosno "Večernjih novosti".
- Mi smo Maćešići. Ovo je Maja, tri i po godine ima. A ovo Natalija, sedam meseci tek napunila. Prva je beba rođena u ovoj godini, u Krajini. Nama je ovo druga bežanija. Živeli smo u Karlovcu.
Kada tu više nije bilo života, pobegli smo u Slunj. Sada ponovo bežimo, a ne znamo kud. Znamo da više nema nazad. Ako nas neće Srbija, neko će nas, negde, valjda primiti - pričala je pre 28 godina mama Danica.
Bonus video
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari