Ispovest srpskog ratnog hirurga! Dr Musić je u ratu spasavao ranjenike, a u miru žrtve otmice JAT-ovog aviona

Prvi put je otišao u rat kada je imao samo 15 godina. I ne sanjajućI da će postati lekar, drugi rat je dočekao u belom mantilu, pred kraj radnog veka.

Đuro Musić, ratni hirurg, spasao je mnoge živote u nevesinjskoj bolnici za ranjenike. Za 24sedam govori o uspomenama koje su ostavile dubok trag u njegovom životu.

Iako je bio dete kada je počeo Drugi svetski rat, to ga nije sprečilo da stane u stroj narodnooslobodilačke vojske i doživi sve strahote rata. Bilo je to sasvim normalno, a kako i ne bi bilo kada je odrastao u ratnim vremenima.

 - Bio sam okružen svojim vršnjacima sa kojima sam ispunjavao određene zadatke. Mladost nam je pomogla da lakše shvatimo ili ne shvatimo ratne okolnosti.

Nakon rata, priseća se, bilo je najnormalnije da ide u vojnu akademiju, u tenkovsko vojno učilište "Petar Drapšin".

- Ostao sam, međutim, samo godinu dana, jer sam se razboleo od pleuritisa.

Otpušten je iz vojske kao privremeno nesposoban. Ali, kako to samo život zna da izrežira, vojničku uniformu zamenio je belim mantilom.

Upisuje medicinu i po završetku fakulteta počinje da radi u bolnici u Igalu.

 - Medicinu sam izabrao jer mi je brat imao tuberkulozu i stalno sam brinuo o njemu verujući da ću mu više pomoći. Ne znanjem, nego negom.

Uporedo, četiri godine volontira u vojnoj bolnici u Meljinama, gde je posebno zavoleo hirurgiju pored čuvenog doktora Viljema Golštajna, koji je specijalizovao hirurgiju u vreme kada još nije bilo antibiotika.

Privatna arhiva

Neko vreme je radio u Nikšiću, da bi ubrzo prešao u Podgoricu, gde ostaje do penzije 1994. godine.

Iako se čini kao kraj priče, jedan poziv promeniće mu život iz korena.

 - U martu 1993, u vreme kada se razbuktao rat u Bosni, pozvao me je dr Savo Bjelogrlić, da ako ikako mogu dođem na ispomoć u Nevesinje na nekoliko dana jer nemaju hirurga. Kako nikada nikoga nisam odbio, pristao sam, uzeo godišnji odmor i krenuo za Hercegovinu. Umesto nekoliko dana, ostao sam sedam godina. 

Sudbina je htela da se ponovo nađe u ratu, sada kao lekar. Samo za prve dve tri godine rada u nevesinjskoj ratnoj bolnici obavio je više od 1.700 hirurških zahvata i nijedan nije imao fatalan ishod.

 - Danas, posle više od dvadeset godina, prisećam se tih teških ranjenika koji su bili između života i smrti i očajničke borbe za njihov spas. Samo onaj ko je doživeo i preživeo rat zna da nema te bolesti koja tako munjevito, za sekundu, može da uništi čovečiji život kao što to može ratna rana.

Privatna arhiva

Naravno, za njih je uvek bio tu, baš kao što je bio i deceniju ranije uz putnike otetog JAT-ovog aviona.

Tačno četiri decenije kasnije, dr Musić se za naš portal priseća.

 - Dana 26. septembra 1981. godine,  dogodila se otmica JAT-ovog aviona u kome sam, među ostalim putnicima, bio i ja. U aerodromskoj zgradi prišlo mi je nekoliko rođaka teško obolele Izete Redžepagić, koja je iz bolnice u Brezoviku kod Nikšića upućena na lečenje u Beograd. Zamolili su me da se njoj i njenom pratiocu nađem pri ruci ukoliko bi joj u avionu pozlilo. Prihvatio sam i seo u blizini bolesnice, koja je na nosilima bila smeštena u repnom delu aviona.

Bila je uveliko noć kad se letelica, vođena kapetanom Ljubomirom Zekavicom, sa titogradskog aerodroma "Golubovci" vinula u nebo i prvo letela do Dubrovnika, da tamo preuzme još tridesetak putnika, pa da produži ka Beogradu.

Tek što je avion poleteo, iz mase putnika izdvojila su se tri dugokosa, mrka i unezverena momka koja su pokušala da se domognu Izraela, kaže nam dr Musić.

 - Naređeno nam je preko razglasa da svi budemo na svojim mestima i da se ne krećemo. Često sam ustajao radi bolesnice, kojoj sam morao pratiti vitalne funkcije i kojoj je u međuvremenu pozlilo.

 - Pilot je iskoristio tu situaciju i rekao da nas, ako pacijentkinja premine, nijedna država neće primiti i da ćemo biti u nezavidnom položaju. Verovatno je pilot imao neki plan, jer je znao gde se nalazimo u tom trenutku. Pozvao je kiparski aerodrom i objasnio situaciju sa bolesnicom, posle čega smo sleteli na aerodrom u Larnaki.

Privatna arhiva

 - Kada smo se spustili, avion je bio okružen policijom, a sanitetska kola su stajala tik uz rep aviona. Kidnaper Prpić je naredio stjuardesi da otvori vrata, nakon čega je ušao bolničar sa nosilima. Meni se kidnaper posebno obratio. Rekao mi je da sa bolničarem iznesem bolesnicu, da je ispratim u bolnicu, jer sam znao njenu istoriju bolesti, i da se ne vraćam u avion.

Međutim, doktor Musić je odbio tu ponudu.

 - Kada sam se vratio u avion zajedno sa otmičarem, pogledali smo se stjuardesa i ja, i ona je samo navukla zavesu, ne zatvorivši vrata aviona, tako da su stepenice ostale napolju. Kada sam video u avionu dva prazna sedišta, izuo sam cipele, legao i zaspao. Odjednom me u jednom trenutku drmaju neki putnici da ustanem. Vidim, gužva oko mene, a putnici viču „požar, požar“, i beže iz aviona, a i ja sa njima, samo u čarapama - priseća se naš sagovornik.

Bio je to, naravno, izmišljeni požar i beg putnika u slobodu, kroz vrata u repu aviona.

Spikerka R. K. i urednik RT CG, čija je žena bila prva stjuardesa u avionu, jedva su pročitali prve vesti u pet sati ujutro o kidnapovanju JAT-ovog aviona.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi