Želite da vam se dete više poverava? Zaboravite duga predavanja o greškama i probajte na drugi način

Roditelji često žele da znaju šta se događa u životu njihovog deteta, ali dugi i ozbiljni razgovori nisu uvek najbolji način da ga podstaknu da se otvori. Umesto insistiranja na jednom velikom razgovoru, stručnjaci savetuju mnogo jednostavniji pristup – kratke, svakodnevne razgovore bez pritiska.

Dečji psiholog Dž. Timoti Dejvis predlaže pravilo „25 jednominutnih razgovora“. Ideja je da se umesto jednog dugog razgovora vodi više kratkih razgovora, koji mogu trajati svega nekoliko minuta. Takav pristup deci je prirodniji i omogućava im da postepeno steknu osećaj sigurnosti i poverenja.

Ne pokušavajte da saznate sve odjednom

Kada dete konačno počne da priča o nečemu što ga muči, roditelj lako može da napravi grešku i počne da postavlja veliki broj pitanja. Iako je namera dobra, dete se tada može osetiti kao da je na ispitivanju i ponovo se zatvoriti.

Freepik

Zato je bolje razgovor završiti dok još traje prijatna atmosfera. Ako dete zna da ne mora odmah da odgovori na deset pitanja, biće spremnije da se sledeći put ponovo obrati roditelju.

Cilj nije da tokom jednog razgovora saznate sve, već da detetu pokažete da ste osoba kojoj može da se obrati kada bude spremno.

Tri stvari su posebno važne

Prilikom kratkih razgovora sa detetom važno je obratiti pažnju na nameru, ton i pravi trenutak. Namera znači da u razgovor ulazite sa željom da zaista saznate nešto o svom detetu, a ne samo da proverite da li je uradilo ono što ste mu rekli. Pažljivo slušajte njegove odgovore i pokušajte da razumete šta se krije iza onoga što govori.

Freepik

Ton takođe igra veliku ulogu. Ako dete ozbiljne razgovore uglavnom povezuje sa kritikovanjem, kaznama ili predavanjima, prirodno je da će želeti da ih izbegne. Umesto toga, temu možete otvoriti jednostavno i bez optuživanja: „Deluje mi da si ovih dana malo povučen. Da li želiš da mi kažeš šta se događa?“

Pravi trenutak može napraviti veliku razliku. Neka deca lakše razgovaraju tokom vožnje automobilom, šetnje, zajedničkog spremanja večere ili pred spavanje, kada nisu suočena sa direktnim pogledom i pritiskom da moraju odmah da odgovore.

Jedan razgovor može da otvori vrata za sledeći

Recimo da učiteljica obavesti roditelja da dete nije predalo nekoliko domaćih zadataka iz matematike.

Pexels

Umesto: „Zašto nisi uradio domaći? Koliko puta moram da ti kažem da moraš da učiš?“, razgovor može početi jednostavnije:

„Čula sam da nisi predao nekoliko zadataka iz matematike. Da li se nešto dogodilo?“

Ako dete odgovori da mrzi matematiku i želi da prekine razgovor, nema potrebe insistirati. Roditelj može sledećeg dana ponovo da se vrati na temu:

„Razmišljala sam o onome što si juče rekao za matematiku. I meni je nekada bila teška.“

Takva rečenica može detetu pokazati da roditelj nije zaboravio razgovor, ali ni da ga ne pritiska. Možda će tada otkriti da mu nije problem samo gradivo, već način na koji učiteljica objašnjava zadatke ili zahteva da se piše čitav postupak rešavanja.

Freepik

Poverenje se gradi svakog dana

Dete se najčešće neće otvoriti samo zato što mu jednog dana kažemo: „Možeš sve da mi kažeš.“ Poverenje se gradi kroz svakodnevne male situacije u kojima dete vidi da ga roditelj sluša, ne osuđuje odmah i poštuje njegove emocije.

Zato kratki razgovori mogu biti mnogo korisniji od jednog velikog „ozbiljnog razgovora“. Nekoliko minuta pažnje svakog dana može vremenom stvoriti odnos u kojem će dete znati da ima kome da se obrati i kada ga nešto zaista muči.

BONUS VIDEO:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi