Crkve pune mladih, Instagram verskih objava: Šta se krije iza novog trenda?

„Ja sam vernik“ – rečenica je koja se poslednjih godina sve češće može čuti među mladima u Srbiji. Svoju pobožnost mnogi pokazuju i na društvenim mrežama, dok su crkve i porte postale česta kulisa za fotografije i selfije. Verske praznike na mrežama čestitaju čak i oni od kojih se to možda ne bi očekivalo. Za jedne je reč o dobroj „reklami“, dok stručnjaci ukazuju da iza ovog trenda može da stoji i potreba mladih da budu prihvaćeni u društvu.

Slave, Božić, Uskrs i drugi veliki praznici nekada su se uglavnom obeležavali u krugu porodice, prijatelja i komšija, dok danas čestitke preplavljuju društvene mreže. U vreme velikih praznika Instagram je pun fotografija, poruka i objava sa verskim motivima.

Vera je nekada smatrana pre svega intimnom stvari pojedinca, dok se danas o njoj sve češće govori javno. Od pitanja da li se obavljaju kućni poslovi na crveno slovo do odlaska u crkvu – društvene mreže postale su mesto na kojem se takvi trenuci dele sa drugima.

To se moglo videti i tokom boravka Pojasa Presvete Bogorodice u Beogradu, kada su društvene mreže bile pune fotografija i selfija napravljenih ispred Hrama Svetog Save.

Iza potrebe da se neko javno izjasni kao vernik i to pokaže svojim pratiocima može da stoji i strah od neprihvatanja ukoliko se razlikuje od okoline, smatra psihološkinja Jovana Stojković.

„Mladi danas žive pod stalnim pritiskom poređenja i procene – porodice, vršnjaka, društvenih mreža. Izjašnjavanje kao vernik često je društveno bezbednija opcija od priznanja sumnje ili unutrašnje konfuzije“, navodi Stojkovićeva.

Za veliki broj mladih, objašnjava ona, vera danas nije isključivo teološko ili duhovno pitanje, već ima i snažnu emocionalnu dimenziju.

„Praznici nose sa sobom osećaj topline, kontinuiteta i sigurnosti – ono što savremeni svet često ne pruža. Porodica okupljena oko istih običaja, rituali koji se ponavljaju iz godine u godinu, mirisi, pesme i simboli, postaju sidro u svetu koji se stalno menja. U tom smislu, vera često ne počinje pitanjem 'u šta verujem', već pitanjem 'gde pripadam'“, navela je Stojkovićeva.

Društvene mreže dodatno utiču na način na koji se vera danas pokazuje.

„Objavljivanje fotografija sa verskim motivima za neke mlade jeste iskren izraz identiteta, trenutak ličnog mira ili zahvalnosti. Za druge, to je način da pokažu usklađenost sa očekivanjima okoline, da potvrde svoju 'normalnost' ili vrednosnu prihvatljivost... Ali postavlja se ključno pitanje – da li je to istinska vera ili potreba za pripadanjem i potvrdom“, ističe Stojkovićeva.

Dobra reklama ili smisleni deo života

Novinar Internet portala RTS-a Aleksa Nikolić, koji se izjašnjava kao ateista, smatra da „digitalizacija“ vere nije neobična u vremenu u kojem se gotovo svaki deo života prikazuje na društvenim mrežama.

„Ljudi imaju potrebu da svi vide na društvenim mrežama ako su u izlasku, na koncertu, putovanju, bilo gde što im je 'dobra reklama', pa i ako su u crkvi, izgleda“, rekao je Aleksa.

Kako kaže, danas je gotovo sve „digitalizovano“, pa ni vera nije izuzetak. Smatra i da deo mladih veru prihvata iz navike ili porodičnog nasleđa, odnosno zato što je u njihovom okruženju prihvaćeno i poželjno biti vernik.

Sa druge strane, vaterpolista Milan Glušac, pripadnik generacije Zed, koji otvoreno govori o veri, smatra da porodica i vaspitanje imaju presudan uticaj na formiranje čoveka.

„Ono što mladi nauče kod kuće na neki način oblikuje njihov pogled na svet i veru. Ukoliko im se vera predstavi kroz razumevanje, pažnju i podršku, ona će postati bitan i smislen deo njihovog života“, smatra Glušac.

On ističe da mu je vera pomogla i u privatnom životu i u sportu, pružajući mu osećaj sigurnosti i stabilnosti.

„Pomogla mi je da ostanem pribran i fokusiran pod velikim pritiskom. Takođe me je naučila zahvalnosti i poštovanju prema drugima, što mi pomaže da budem bolji na terenu i van njega“, navodi Milan.

Pripadanje, tradicija ili potraga za smislom

Uticaj porodice i okruženja na ljude koji se izjašnjavaju kao vernici može se posmatrati iz nekoliko uglova, objašnjava jerej profesor Sava Milin.

„Kod dugogodišnjih verujućih porodica prirodno se vera rađa i kod dece. U drugu grupu spadaju oni koji nisu naročito religiozni, nego na crkvene praznike gledaju kao na poštovanje tradicije. Ali bih istakao treću grupu koja je kod mladih sve brojnija. To su mladi koji tragaju za smislom postojanja i odgovor nalaze u teologiji i bogosluženju“, objasnio je jerej.

On napominje da je formalno svaki kršten čovek verujući, dok se u praksi verujućim smatra onaj koji makar četiri puta godišnje posti i pričešćuje se kada Crkva to propisuje.

Dve strane verovanja

Iako je ateista, Aleksa kaže da ga prijatelji vernici često pozivaju na proslave verskih praznika i da se tim pozivima rado odaziva.

Za njega je religija vera u svevišnje božanstvo koje prema određenom planu upravlja čovekom i svetom, pri čemu smatra da se na tu natprirodnu volju može uticati poželjnim ponašanjem.

O svom odnosu prema veri svojevremeno je govorio i glumac i reditelj Stevo Žigon, a jedna njegova rečenica iz emisije „Klopka“ Olivere Kovačević i danas se često citira:

„Na veronauci sam postao ateista. Video sam da (prvi katiheta – veroučitelj) laže, kaže da je pravi život posle smrti, a jede luk da bi ostao što duže ovde.“

Psihološkinja Jovana Stojković smatra da bi najzdraviji izbor, bez obzira na to da li nekoga vodi ka veri ili ateizmu, trebalo da proistekne iz iskrenog ličnog preispitivanja.

„Pravi izbor ne nastaje iz straha, lojalnosti ili potrebe za dokazivanjem, već iz pitanja: Šta ja zaista mislim? Šta osećam kada ostanem sam sa sobom? U šta verujem kada niko ne gleda?“, zaključila je Jovana Stojković.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi