Priča o Ljubiši Samardžiću: Jednom odlazi svako putem svog života

Ljubiša Samardžić je rođen na današnji dan, 19. novembra 1936. godine u Skoplju, u porodici rudara. Vodi poreklo sa Krivošija, odakle se njegov otac dvadesetih godina prošlog veka odselio u potrazi za boljim životom. Kad je imao samo devet godina ostao je bez oca, pa je Ljubišu, njegovog brata i sestru na put izvela majka Radmila. Posle takvog iskustva, govorio je da siromaštvo nije najstrašnija stvar na svetu.

Još u gimnaziji, Ljubiša je povremeno radio da bi izdržavao porodicu. Studirao je pravo, a onda je prešao na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Njegov talenat je otkriven veoma rano, i dobio je stipendiju za studije kod Bojana Stupice u Ateljeu 212. Ipak, film ga mnogo više privlači, pa debituje 1961. godine u ostvarenju „Igre na skelama“. Pažnju kritike privukao je već sledećom ulogom šarmantnog nespretnjakovića u „Prekobrojnoj“ Branka Bauera, 1962. godine, gde igra sa Milenom Dravić, a status nove zvezde jugoslovenskog filma učvrstio je godinu dana kasnije filmovima „Peščani zamak“, „Dani Aleksandra Petrovića“ i „Desant na Drvar“.

Bio je jedan od najboljih i najčuvenijih srpskih i jugoslovenskih glumaca, a radio je i kao reditelj i producent. Nadimak mu je bio Smoki, po ulozi koju je tumačio u filmu „Peščani grad“, 1962. godine. Ogromnu popularnost mu je donela saradnja sa Milenom Dravić i režiserom Purišom Đorđevićem. Za film „Jutro“, gde je tumačio lik mladog partizana suočenog s tragedijama rata, u kome opet igra sa Milenom, nagrađen je Zlatnim lavom na Filmskom festivalu u Veneciji, 1967. godine. Jedini je srpski glumac ovenčan ovim prestižnim priznanjem.

Tokom pedeset godina velike karijere glumio je glavne i veće sporedne uloge u više od sedamdeset filmova različitih žanrova, najčešće u ratnim i komedijama, a kasnije i u delima društvene problematike kao što su „Ljubavni život Budimira Trajkovića“, „Smrt gospodina Goluže“, „Život je lep“, „Kuća pored pruge“ i drugim. Pamte se i njegove uloge u filmovima „Povratak otpisanih“, „Valter brani Sarajevo“, „Partizanska eskadrila“, „Bitka na Neretvi“, „Boško Buha“, „Sutjeska“, „Orlovi rano lete“, „Moj tata na određeno vreme“ i mnogim drugim.

Naklonost publike stekao je isključivo na filmu, jer je, kako je i sam govorio, igrao kod skoro svih jugoslovenskih reditelja. Na televiziji je nastupao relativno malo, ali je imao glavne uloge u četiri značajne televizijske serije: „Kuda idu divlje svinje“, „Dimitirije Tucović“, „Vruć vetar“ i „Policajac sa Petlovog brda“. Posebno se izdvaja serija „Vruć vetar“ u kojoj je maestralno odigrao lik Borivoja Šurdilovića Šurde, koji je, bez dileme, jedan od najomiljenijih likova u istoriji televizije, čija slava traje i danas.

Od 2000. godine bavio se filmskom režijom, pa je režirao sedam dugometražnih filmova i dve televizijske serije. Njegov prvi dugometražni film „Nebeska udica“ prikazan je u zvaničnom programu Berlinskog filmskog festivala.

Ljubiša je dobitnik Sedmojulske nagrade SR Srbije 1984. godine za glumačko ostvarenje u proteklih dvadeset pet godina, i tadašnjeg najvišeg priznanja, Nagrade AVNOJ-a, 1988. godine. Bio je prvi filmski glumac koji je dobio ovo priznanje, a od svih jugoslovenskih glumaca najčešće je nagrađivan na Pulskom festivalu. Pored pomenutih, osvojio je i sledeće nagrade: Zlatnog lava u Veneciji, za ulogu u filmu „Jutro“, 1976; nagradu „Ona i on“ koju dodeljuju “TV Novosti”, zajedno sa Milenom Dravić za ulogu u filmu „Jutro“, 1968; Gran-pri za ulogu u filmu „Bitka na Neretvi“ na Filmskim susretima u Nišu 1970; Zlatnu arenu u Puli za uloge u filmovima „Bombaši“ (1973), „Doktor Mladen“ (1975) i „Rad na određeno vreme“ (1980); „Glumački par godine”, zajedno sa Vesnom Čipčić, za ulogu u televizijskoj seriji „Vruć vetar“, na Filmskim susretima u Nišu (po izboru čitalaca “TV Novosti”), 1980; Gran-pri za ulogu Borivoja Šurdilovića na Filmskim susretima u Nišu, 1983; Sedmojulsku nagradu, 1984; Nagradu AVNOJ,1988; nagradu „Pavle Vuisić” za životno delo, za uloge u jugoslovenskoj kinematografiji, 1995; nagradu akademije „Ivo Andrić” za životno delo, 2005; Zlatnu medalju za zasluge – za izuzetne zasluge i ostvarene rezultate u kulturnim delatnostima, povodom Dana državnosti Republike Srbije, 2015; nagradu „Milan Žmukić“ na Filmskom festivalu u Herceg Novom, 2016.

Svoje nagrade, diplome i priznanja veliki glumac je poklonio Jugoslovenskoj kinoteci, februara 2014. godine. Legat je predstavljen javnosti dve godine kasnije, kada je i snimio autobiografski film pod nazivom „Panta rei“. Živeo je u skladnom braku sa suprugom Mirjanom, ali je, nažalost, doživeo da izgubi sina Dragana, koji je preminuo u 34. godini, nakon borbe sa leukemijom. Mira i Ljubiša imaju i ćerku Jovanu. Sinovljevu smrt nikada nije preboleo, i kako je svedočio u pomenutom dokumentarcu, i dalje je često „razgovarao” sa svojim Gagom, govorio mu kako odrastaju njegova deca… Iz najstrašnijeg životnog košmara trgla ga je, po njegovim rečima, supruga Mira, rekavši mu: „Čoveče, život je smrt, upamti to! Nastavi da radiš, jer ćeš u tome naći smisao opstanka.“ I bila je u pravu, pričao je Ljubiša.

Legendarni Smoki i neprevaziđeni Šurda, preminuo je posle teške bolesti, 8. septembra 2017. godine, u 81. godini. Kremiran je i sahranjen na Novom groblju u Beogradu. Iako je trebalo da počiva u Aleji zaslužnih građana, njegova želja je bila da počiva pored sina, u porodičnoj grobnici. Poslednju ulogu ostvario je 2013. godine u filmu „Miris kiše na Balkanu“.

„Ja sam u stvari čovek iz rudarske porodice, koji smatra da je taj rudarski hleb zaista težak. Znam da sam kao dete upamtio nešto veoma značajno, a to je poštovanje čoveka po svaku cenu i požrtvovanje za svakoga. Uvek sam u igru unosio srce i iskrenost, želeći po svaku cenu da mi se to vrati. Na sreću, ta moja iskrenost je bila presudna da imam veliki, ogroman kredibilitet kod autora i kod kolega.“

Ljubiša Samardžić

PROČITAJTE JOŠ: Miloš Žutić: Snaga izraza i osećanja

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi