Snažne reči Isidore Žebeljan

Čuvena kompozitorka i akademik Isidora Žebeljan preminula je danas u Beogradu, ostavljajući za sobom neizbrisiv i jedinstven umetnički trag koji će zauvek nositi njen pečat, jer ga je stvorila sama, svojim srcem i talentom. Samo dva dana posle svog 53. rođendana Isidora je otišla u nezaborav. Kulturna i umetnička scena našeg podneblja ostala je bez vrhunske umetnice koja je svojim delima stvorila legat bez kog ta ista scena ne bi imala jedan značajan, dubok i snažan kurs. Volela je život, muziku i sve ono što se naziva iskrenom i dubokom ljudskom emocijom sa kojom je i stvarala. U nastavku vam prenosimo nekoliko segmenata iz Isidorinih intervjua, koji u velikoj meri opisuju posebnost kako njenog stvaralaštva, tako i njene ličnosti.

“Najbolje je slušati onu muziku koja u sebi ima puno radosti, snage, dejstva, koja je potpuno nesputana, slobodna, neograničena. Ja slušam Ravela, Ravela i Ravela.” (rts.rs)

“Specifičnost i lepota pisanja koncertne muzike leži, pre svega, u veštini da se solo instrument na najmaštovitiji i najprirodniji način izdvoji iz zvuka orkestra. Naime, kao u priči o Davidu i Golijatu, potrebno je da jedan solista „nadvlada“ pedesetoricu, a zadatak kompozitora je da reši ovu zagonetku na najinteresantniji mogući način, kroz njihova međusobna superponiranja i dijaloge.” (gloria.rs)

“Moja muzika je organski deo mene. Toliko puta je preslušana unutrašnjim sluhom da je postala deo mog tela i moje duše. Ili je to oduvek bila? Ona je posledica, ali i uzrok mojih gena i mog života. Nekome ko je prvi put sluša, moja muzika svakako zvuči drugačije, budući da su i slušaočeva duša i telo sastavljeni od milion posebnih, takođe specifičnih životnih i genetskih elemenata. Jasno je da moja muzika može da dotakne emotivne strune drugih ljudi, iako ja nikada neću moći da saznam kako to čini. Neću moći da je čujem onako kako je čuju drugi.” (vreme.com)

“Jedino što pokreće život i daje mu smisao je ljubav – ljubav prema svemu. Šta god čovek da radi, o čemu god ili o kome god da misli, kada to čini sa ljubavlju, dobija divan, božanski odgovor. Ljubav se uvek vraća. To je onaj neobjašnjivi sistem i splet uzajamnog energetskog delovanja koje ovo osećanje proizvodi. Naravno, rezultat ljubavi ne dolazi u onom obliku koji mi priželjkujemo i onda kada mi to očekujemo. On se pojavljuje u vidu neverovatnih iznenađenja i ushićenja, onda kada se uopšte ne nadamo. Zato je ovaj poklon tada i mnogo uzbudljiviji. Na primer, ako hoću da vam opišem način na koji komponujem, onda mogu da kažem da je sve što sam pisala, nastajalo iz ljubavi i radosti. Uvek sam uživala u komponovanju. Taj čin izgleda kao poseta Dionizijevoj svetkovini, kao nešto čarobno. I zbog toga su počela da se dešavaju čuda sa mojom muzikom, da se otvaraju velika vrata, sve je padalo s neba – to je odgovor ljubavi.” (brakiporodica.org)

“Na našim prostorima se ono što podrazumjevamo pod uspjehom, ignoriše – sve do trenutka dok više ne može da se ne primećuje (kao što je bilo sa Andrićevom Nobelovom nagradom u Jugoslaviji). Ovo je naročito upečatljivo ako se isticanje dešava van vidokruga i djelokruga esnafa iz kojeg je pojedinac ponikao. Zapravo, umjetnička djela i njihov život (ako se odvija bez upliva sredine kojoj umjetnik pripada), bivaju doživljeni nekako mutno, nejasno i često ih je najjednostavnije objasniti teorijom zavjere. Pitanje koje ljudi na ovim prostorima ponavljaju je: zašto baš ona/on, a ne ja? Ovo pitanje je posljedica osjećaja uskraćenosti, jednog vrzinog kola u kojem nema radosti i ljubavi za i zbog bližnjeg, (samim tim nestaje i poštovanje prema bilo kome i bilo čemu). A, ako nema radosti za druge, neće je biti ni za sebe, zapravo, neće je više uopšte ni biti. Radost je nježna biljka koja mora stalno da se zaIiva i to prije svega, radošću zbog drugih. Ipak, ja sam veoma zahvalna što je u mom životu sve ovako kako jeste – u pitanju je ravnoteža – da se moja muzika mnogo izvodi u Srbiji, ko zna da li bi se toliko izvodila u inostranstvu.” (hercegnovi.cool)

“Oduvek mi je smetalo što klasična muzika ima tu notu uštogljenosti – na koncertu su svi ukočeni, niko ne sme da se pomeri, a mog sina koji se vrpolji, ućutkuju i pokušavaju da smire. Sanjala sam o tome da na mojim koncertima publika šeta, igra, pije… jer muzika treba da bude živa. Zato sam i osnovala “Žebeljan orkestar”, po uzoru na stare ciganske bendove. U njemu su vrsni muzičari kojima dirigujem, kako kažu, na neobičan način. Za sada smo još u službi nekih događaja, pa nije sve onako kako smo zamislili, ali i bez obzira na to, ispunjava me kad muzičari posle koncerta kažu koliko su se lepo osećali dok smo bili na sceni. Zato se ne obazirem na negodovanja ljudi iz muzičkih krugova koji, kao da se plaše svega što je drugačije.” (kurir.rs)

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi