Mirno stao pred streljački vod: Johan je poslednji pogubljen u Srbiji, malu Ivanu ubio i silovao!

U zoru, tog prohladnog 14. februara 1992. godine, u streljački vod postrojila su se osmorica policajaca sa puškama u rukama. Ispred zida, sa druge strane njihovih cevi, pomalo odsutno, bez straha na licu i bez reči, gledao ih je Poljak Johan Drozdek. Ubrzo je usledio rafal koji ga je pokosio i u trenu usmrtio. Policajci su spustili puške, a da niko od njih nije znao ko je ispalio prave metke, a ko "ćorke". Bila je to poslednja smrtna kazna sprovedena u Somboru, ali i u čitavoj Srbiji.

Poljski državljanin Johan Drozdek streljan je zbog toga što je ubio, a zatim i silovao šestogodišnju Ivanu Salijević iz Karavukova kod Odžaka. Presuda mu je izrečena 1988. godine.

Printscreen/YouTube

Monstruozni zločin, kakav ovo mirno vojvođansko mesto do tada nije doživelo, dogodilo se kada je Drozdek, devojčicu odvezao na biciklu njenog oca do seoskog groblja, gde je prvo ubio, a potom i silovao. Svirepo ubistvo devojčice navodno je počinio kako bi se osvetio njenom ocu, koji mu nije dao stari bicikl.

Komšije iz Karavukova kod Sombora kasnije su ispričale da su videle Johana, kako na biciklu nekuda odvozi malu Ivanu. O Johanu se pre ovog strašnog zločina znalo samo da je poreklom Poljak, da nema zanimanje i zaposlenje. Devojčicu je ubio kako bi se osvetio njenom ocu, koji mu nije dao stari bicikl.

Ivanu je oteo dok se igrala u dvorištu. Posle hapšenja je utvrđeno da je bio uračunljiv i da je i te kako znao kakvo zverstvo čini. Obećao joj je čokoladicu, ako se provoza s njim. Na osnovu tragova na velikoj cigli, nađenoj pored Ivaninog tela, utvrđeno je da je devojčicu koje se otimala i vrištala, najpre usmrtio, a zatim silovao.

Sam se predao

Potera za njim trajala je celu noć, a rano ujutru, ubica se sam predao policiji. Nijednog trenutka nije po­ri­cao zlo­čin. Johan Drozdek ni u sudnici Okružnog suda u Somboru, nije poricao da je ubio i silovao malu Ivanu.

Kad je govorio o motivu, pred sudskim većem je izjavio da se jako naljutio zbog toga što mu Džemo, inače Ivanin otac, nije dao bicikl. Rekao je da u besu nije znao šta radi.

Ispričao je i da ga je “nervirala mala kada je, počela da plače i sve glasnije moli da je vrati kući”.

- Kajem se, nije trebalo da je ubijem - rekao je sudiji na kraju Drozdek.

Ote­ža­va­ju­ća okol­nost bila je i na­laz ne­u­rop­si­hi­ja­tra da je Dro­zdek u tre­nut­ku zlo­či­na bio ura­čun­ljiv, kao i da ni­je men­tal­no po­re­me­će­na lič­nost.

Na iz­vr­še­nje smrt­ne ka­zne Drozdek je čekao četiri godine. Žalbe na presudu, uz traženje pomilovanja, bile su odbijene.

Ubijeno 7.000 ljudi

Alojz Sajfrid, Florijan Mauzner i Karlo Dragutin Karl neki su od najpoznatijih izvršilaca smrtne kazne.

Malo ljudi zna da se smrtna kazna u Srbiji primenjivala od 1804. do 2002. godine. Iz dostupne dokumentacije procenjuje se da je u tom periodu u Srbiji ubijeno oko 7.000 ljudi.

Printscreen/YouTube

Do 1842, za ubice je bila propisana ekvivalentna smrtna kazna, što znači da je ubica bivao pogubljen na isti način i istim oružjem na koji je bila ubijena žrtva. Pored toga, tela pogubljenih su gotovo uvek javno izlagana na točku na određeno vreme ili do potpunog raspadanja.

Zanimljivo je da je smrtna kazna za krađu ukinuta tek 1902. godine. Od 1905. godine smrtne kazne u Beogradu više nisu izvršavane javno, nego na skrovitim mestima bez prisustva publike, ali su u drugim gradovima i selima izvršenja i dalje ostala javna i prisustvovale su im hiljade posmatrača.

Kako bi se ujednačio načine izvršenja smrtne kazne u raznim delovima zemlje, posle stvaranja Jugoslavije 1929. donet je jedinstven Krivični zakonik za celu državu. On je kao jedini način pogubljenja propisao vešanje. Izuzetak su bile smrtne presude vojnih sudova, koje su sprovođene streljanjem.

Streljanje bez prisustva javnosti

Smrtne kazne su izricane najviše za ubistvo i razbojništvo sa smrtnom posledicom, ali i za terorizam. Kao teroristi su kažnjavani komunisti i hrvatski, makedonski i kosovski separatisti. Prema zvaničnim statistikama, od 1920. do 1940. u Srbiji je izrečeno 459, a izvršene su 232 smrtne presude. Posle Drugog svetskog rata, smrtne kazne su izricivane “izdajnicima”, “kolaboracionistima”, ratnim zločincima, “narodnim neprijateljima”, odnosno protivnicima komunističkog režima.

Facebook/Istorijski zabavnik Pixabay Wikipedia Youtube

Posle 1950. godine, broj smrtnih kazni značajno opada. Reforma od 1959. godine bitno je ublažila strogost krivičnog zakonodavstva. Smanjen je broj kapitalnih krivičnih dela i ukinuta je smrtna kazna za imovinski kriminalitet. Ukinuto je izvršenje smrtne kazne vešanjem, pa je jedini zakonski način pogubljenja ostalo streljanje bez prisustva javnosti.

Narodna skupština Srbije je 26. februara 2002. izmenila Krivični zakonik, tako što je iz njega izbrisala smrtnu kaznu. Prema članu 24 važećeg Ustava iz 2006. godine: "Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne".

Kako je vreme odmicalo, tako su i propisi o smrtnoj kazni ublažavani i bilo je sve manje izrečenih smrtnih kazni. U Srbiji, koja je od 1992. godine bila deo Savezne Republike Jugoslavije, sudovi su od 1991. do 2002. godine izrekli 19 smrtnih kazni, od kojih nijedna nije izvršena i zamenjene su vremenskom robijom.

Bonus video

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi