Šta biste vi uradili: Zarađuje 500.000 dolara godišnje a ne želi da detetu plati fakultet (ANKETA)

Imati fakultetsko obrazovanje, da bi se imao iole ozbiljniji i dobro plaćen (legalan) posao, podrazumeva se danas i u svetu i u Srbiji. A kako je doći do univerzitetske diplome sve skuplje i skuplje, pitanje obično nije da li upisati dete na fakultet već može li to da se plati.

Ali ne slažu se svi sa takvom postavkom problema, pokazuje priča jedne poslovne žene koju je objavio Biznis insajder.

– Zaradila sam preko 500.000 dolara prošle godine, ali odbijam da platim školarinu svojoj kćerki. To nije odluka koju sam olako donela – kaže Andrea Mak, poslovna žena iz okoline Čikaga.

Makova dovodi u pitanje vrednost ulaganja tako značajne sume novca u fakultetsko obrazovanje. Iako je u poslednjih sedam godina izgradila biznis koji je prošle godine zaradio nešto manje od 550.000 dolara, a predviđa da će ove zaraditi milionski iznos, sa suprugom se složila da ne plati školarinu starijoj kćerki, studentkinji druge godine na Univerzitetu Ajova.

– U našem okruženju ovo je neobičan izbor i o tome se veoma malo diskutuje, ali nismo lako doneli tu odluku i razmotrili smo mnoge faktore – objašnjava Mak.

Ona nabraja sedam ključnih stavki koje su doveli do te odluke. A najvažnija se tiče podsticanja samostalnosti i nezavisnosti kod dece.

– Neplaćanjem fakulteta želimo da naša deca u potpunosti preuzmu odgovornost nad svojim akademskim obrazovanjem. To znači da će morati da donose ključne odluke, traže stipendije i upravljaju svojim finansijama, što će im pomoći da zaista razumeju vrednost svog obrazovanja – ističe Mak.

Kada mlad čovek odluči da ide na fakultet, smatraju Makovi, to bi trebalo da znači da razumeju privilegiju pohađanja koledža. To je savršena prilika da kritički procene troškove, investiciju, vreme i novac, i projekciju povrata investicije od takve posvećenosti.

A roditelji u porodici Mak su napravili projekciju koja kaže da bi trošak od 800.000 dolara po detetu za četvorogodišnje studije mogao da ugroziti porodičnu finansijsku sigurnost.

– Priorite u životu biramo u skladu sa svojim mogućnostima, a plaćanje fakulteta za četvoro dece bi rasteglo naše finansije izvan onoga što smo voljni da rizikujemo – kaže Andrea Mak.

A umesto da da 200.000 dolara godišnje za školarinu, Makova kaže da bi s tim parama na berzi, s prosečnim godišnjim prinosom na investicije od oko 10 odsto, mogla da „napravi“ dodatnih 100.000 dolara u naredne četiri godine.

Profimedia

 

– Obrazovanje je investicija, i mi razmatramo potencijalni povrat kao i svaku investiciju. S rastućim troškovima školarine, moj suprug i ja smatramo da je ključno proceniti da li rezultati u smislu povrata investicije opravdavaju finansijski izdatak za fakultet – ističe ova poslovna žena.

Na kraju krajeva, tu je i pitanje jednakosti među decom. Kako Makovi imaju četvoro dece uzrasta od pet do 19 godina, platiti jednom 800.000 dolara značilo bi da se mora isto učiniti i za sve ostale.

– Procenjivanje da li platiti školarinu deci bila je teška odluka, ali je utemeljena u našoj želji da podstičemo samostalnost, odgovornost i finansijsku osvešćenost – zaključuju Makovi.

 

Kakva je računica u Srbiji

Za razliku od SAD ili zapadne Evrope, u Srbiji školarine na fakultetima ni izbliza nisu tako velike. Na državnim fakultetima školarina najbolji srednjoškolci studiraju besplatno („na budžetu“), dok onima koji plaćaju („samofinansirajućim“) trošak za godinu (bez knjiga i studentskog doma) ide od 66.000 dinara (610 dolara) na Fizičkom i Rudarsko-geološkom fakultetu, preko 106.000 do 140.000 dinara na Ekonomskom i Pravnom (u proseku 1.100 dolara), pa do 300.000 dinara (nešto manje od 2.800 dolara) na Arhitektonskom fakultetu.

Na privatnim fakultetima, od kojih se za mnoge smatra da su samo pokriće za „kupovinu diplome“, cene su od 1.600 do 2.700 dolara.

Kako je finansijska osvešćenost i odgovornost i roditelja u Srbiji, a kamoli mladih, na rudimentarnom nivou, to je teško i porediti sa kulturnim obrascima u razvijenom svetu. Tu se stvari polako menjaju, imamo hvale vredne inicijative podizanja finansijske pismenosti među đacima u osnovnim i srednjim školama, ali dostizanje „operativnog nivoa“ je još daleko.

Što se tiče isplativosti studiranja, odnosno „povrata investicije“, i to je veliki pitanje. Na Zapadu se ono u poslednje vreme ozbiljno dovodi u pitanje iz ugla preskupih školarina i studentskih kredita koje svršeni akademci potom vraćaju bukvalno decenijama.

U Srbiji stvar nije toliko u ceni školarine, već u tome šta se za nju i sa njom potom dobija.

Ako uzmemo (ekstremni) primer Arhitektonskog fakulteta, gde školska godina na osnovnim studijama košta 300.000 dinara, a na master studijama nešto manje od 280.000, dođemo do toga da porodica diplomiranog arhitekte u njegovo petogodišnje obrazovanje mora da uloži 1,45 miliona dinara (oko 12.400 evra).

Sa prosečnom platom arhitekte u Srbiji, koja je prema veb-sajtu Infoplate oko 100.000 dinara (oko 850 evra), povrat investicije od 10 odsto plate mesečno bi trajao nešto više od 12 godina.

To, naravno, ako bi se pare za školarinu uzele „iz šteka“. Ukoliko bi se za školarinu podizao kredit, sa nominalnom kamatom od 10,45 odsto koliko je trenutno za keš kredite, povrat školarine i kamate banci od 1,53 miliona dinara bi trajao više od 13 godina.

Za investiciju u neki biznis, izolaciju kuće ili ugradnju solarnih panela, ovaj rok povrata novca i nije tako strašan, ali kao ulaganje u obrazovanje teško da je prijemčiv za prosečnog građanina Srbije. 

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi