ISPOVEST ZA 24SEDAM Muhamed i Ali su sa devet godina osetili sve strahote rata: "Letele su nam granate iznad glava, a sada imamo samo jednu želju"

Na današnji dan, 15. marta, pre tačno jedne decenije, u Siriji su počeli masovni protesti protiv predsednika te zemlje Bašara el Asada. U tom trenutku niko nije mogao da pretpostavi da će demonstracije prerasti u krvavi građanski rat koji će uništiti jednu od najlepših država Bliskog istoka. Na stotine hiljada mrtvih, milioni raseljenih i uništeni životi obeležili su Siriju u deceniji koja je za nama. Sada su ostali samo nada u bolju budućnost, borba za egsistenciju i strah od novog dana i novih sukoba.

Muhamed i Ali su najbolji drugari, četvrta su godina srednje škole, žive u Damasku, a imali su samo devet godina kada su počele prve masovne demonstracije u toj zemlji. Oni, u ispovesti za 24sedam, govore o događajima koji su kreirali njihovu budućnost, uništili njihove snove, ali i o nadi koja ne prestaje da tinja.

– Imao sam devet godina kada je počeo rat, odnosno kada su počele demonstracije koje su prerasle u rat. U školu smo išli skoro sve vreme, ali naravno, imali smo svakodnevne poteškoće. Od brige roditelja da dođemo do škole do gradskog saobraćaja, vojske i policije na ulicama, i straha, s kojim smo naučili da živimo. Kretanje je bilo ograničeno, a oružje nam je svakodnevno bilo pred očima. Najviše sam se plašio bombardovanja, koja su bila česta. Padale su granate i oko naše škole, i jedino tih dana nismo imali nastavu. Bio sam prestravljen, uplašen, jer smo živeli nesigurno, i sve što se dešavalo oko nas izgledalo je kao u najgorim ratnim filmovima koje smo gledali kao deca – priča Ali, koji sada ima 19 godina i poslednja je godina srednje škole “Hadara” u Damasku.

Sa najboljim drugom Muhamedom (19) postao je nerazdvojan, a kako kaže, rat ih je još više zbližio.

– Bila su to teška vremena. U porodici se samo pričalo o ratu, a mi smo bili deca, željna igre i lopte. Roditelji nas nisu puštali napolje jer su bili uplašeni za naše živote. Ali kad god bi se ukazala prilika da se družimo posle škole, nismo čekali ni tren. Živeli smo za te trenutke, da provodimo vreme zajedno i da se igramo. To je bio naš štit od realnosti i tako bismo stvorili naš svet, u kojem nije bilo rata, ni priča o njemu – nastavlja Ali, a u razgovor se uključuje i Muhamed, koji živi u centru Damaska:

– Meni je bar škola bila blizu, pa nisam mnogo morao da čekam prevoz. Aliju je, što se toga tiče, bilo mnogo teže. Ali rat ko rat, šta smo mi znali u tom trenutku, nama je samo bilo važno da imamo loptu (smeh). Strah je u naše živote došao mnogo kasnije.

“Letele su granate iznad nas, ostala je pustoš”

Obojica kažu da je Damask “prošao mnogo bolje” od drugih gradova, ali ostao je žal, jer su mnoge porodice otišle iz zemlje, a samim tim i njihovi drugari.

– Imali smo mnogo više drugara pre nego što je rat počeo. Živim u kraju gde su letele granate iznad naših glava, bilo je mnogo teško. Kada se setim tog perioda obuzme me jeza. Samo na “mom ćošku” bilo je više od desetoro vršnjaka, a sada sam ostao samo ja. Bili smo slobodni, samo bismo izašli na ulicu i uvek bismo zatekli nekog za igru. Kraj u kojem živim je i posle ponoći uvek bio pun naroda i nije bilo nikakvih problema. Od rata se sve promenilo. Sada su ulice posle 21 čas prazne, nema žive duše, a kako su godine prolazile, tako su čitave porodice odlazile i ostala je samo pustoš. Kada se setim tog perioda, obuzme me jeza – kaže Muhamed drhtavim glasom.

Na pitanje da li je neko iz njegove porodice nastradao u ratu odgovara:

– Ne znam. Nekoliko braće se nikada nije javilo, tako da se vode kao nestali i ne znamo šta je sa njima. A otišlo ih je mnogo, stričevi, tetke, ujaci… Svi su otišli sa svojim porodicama u Tursku, Evropu, Saudijsku Arabiju… Svakodnevno smo u kontaktu, ali to nije to. Često se zbog toga osećam usamljeno. Ranije je kuća bila uvek puna, a sada je tu samo moja uža porodica.

Sa druge strane, Ali kaže da njegova porodica nije otišla iz zemlje i da su svi, “hvala Bogu, živi i zdravi”.

– Zbog toga sam zahvalan Bogu. Svi smo živi i zdravi i svi smo tu. Ali živeli smo u teškoćama. Otac je po ceo dan bio na poslu, da zaradi koju paru više, mi smo išli u školu, a policije i vojske je bilo svuda. Najviše me je bilo strah da ne zaluta neki metak, što se neretko dešavalo. Čak i sada kada ih vidim, naježim se. Sada je malo drugačije, ima ih manje i osećamo se bezbednije, jer nema više toliko pucnjava u gradu.

Najveći problem odlazak do škole

Kako kažu, redovno idu u školu, pogotovo jer je situacija sve mirnija poslednjih godina. Ipak, najveći problem imaju sa prevozom do škole, jer zbog trenutne ekonomske krize često nema goriva.

– Moja škola je daleko od kuće, udaljena je šest-sedam kilometara. Desi se da na stanici čekam po sat vremena, a nekoliko puta autobus nije izdržao do stanice kod škole, jer je nestalo goriva usred vožnje. Tada moramo da pešačimo ostatak puta, što nam oduzima mnogo vremena. U školi se oseća malo bolja atmosfera i profesori su divni prema nama, jer su svesni toga koliko je sve ovo uticalo na nas – navodi Ali.

Imaju samo jednu želju

Ali je odličan đak i ima mnogo planova. Jedan od njih je da ove godine upiše medicinu.

– Mnogo bih voleo da studiram medicinu, ali videćemo da li ću uspeti da je upišem. Dosta toga zavisi od bodova, prijemnog, ali i od uslova. Ne želim da odem iz zemlje, želim da ostanem i studiram ovde.

Sa druge strane, Muhamed, koji takođe ima sve odlične ocene, kaže da će, ukoliko se situacija ne smiri, studirati u inostranstvu.

– Meni je svejedno šta ću studirati, ali me najviše zanima stomatologija. Volim svoju zemlju i živim za nju, ali s obzirom na to kako se živi, i ako se situacija ne smiri, voleo bih da studiram negde u inostranstvu i tamo gradim svoju budućnost. Kad zaradim dovoljno novca, onda bih voleo da se vratim i provedem ostatak života ovde.

I Muhamed i Ali imaju samo jednu želju – da se rat završi što pre.

Pročitajte još:

Godine krvi, bola i patnje: Sirija – zemlja u kojoj rat stanuje već deceniju

Sirijac otkrio da ga je regrutovala proturska vojska: Trebalo je samo da čuvamo vojne objekte za novac

– Plašimo se da opet ne bude rata, deset godina je zaista dug period, i to su bila strašna vremena. Ostala nam je opustošena zemlja, vlada siromaštvo i teško živimo, jedva sastavljamo kraj s krajem, a najteže je gledati naše roditelje kako prolaze kroz sve to. Želimo da se sve izbeglice vrate svojim kućama i da porodice ponovo budu na okupu, da nema izbeglica. To je naša jedina želja – zaključuju oni za naš portal.

Crna statistika

U 10-godišnjem sirijskom građanskom ratu poginulo je ili povređeno gotovo 12.000 dece, a milioni su napustili školu, saopštio je danas Dečji fond Ujedinjenih nacija (UNICEF). Sumorna statistika objavljena je u izveštaju UNICEF-a uoči 10-godišnjice početka sukoba u Siriji, započetog sredinom marta 2011.

U ratu je poginulo skoro pola miliona ljudi, povređeno ih je više od milion i raseljena je polovina stanovništva, dok više od pet miliona ljudi ima status izbeglice.

U izveštaju je navedeno da se broj dece koja pokazuju simptome psihosocijalne patnje udvostručio 2020. godine, jer je kontinuirano izlaganje nasilju, šoku i traumama imalo značajan uticaj na mentalno zdravlje dece, sa kratkoročnim i dugoročnim posledicama.

UNICEF je naveo da je skoro 12.000 dece ubijeno ili povređeno u protekloj deceniji, prema potvrđenim podacima, a više od 5.700 dece, od kojih su neka imala samo sedam godina, regrutovano je u oružane snage.

Dečji fond UN je naveo i da skoro 2,45 miliona dece u Siriji i još 750.000 sirijske dece u susednim zemljama ne pohađa školu, od čega je 60 odsto dečaka.

Rečeno je i da je situacija za veliki broj dece i porodica i dalje nesigurna i da skoro 90 odsto njih ima potrebu za humanitarnom pomoći, što je porast od 20 procenata samo tokom prošle godine.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi