Pogled na rijaliti

Televizijski format koji prikazuje obične ljude u neočekivanim situacijama, to bi otprilike bila definicija rijaliti šou programa.

A stari su gotovo koliko i sami mediji. Prvi rijaliti emitovan je 1984. godine, u početku samo kao Skrivena kamera, jednostavna, ali urnebesna ideja snimanja ljudi i njihovih reakcija u nepredviđenim okolnostima. Preteča današnih rijalitija vrlo brzo postala je globalno popularna, ali i zlata vredna za mnoga psihološka i sociološka istraživanja i studije. Vremenom se takav format razvijao, te su se na medijskom nebu pojavila nova, napredna izdanja, poput Idola, Survajvora, Velikog brata…..

Oprobane koncepcije se ne menjaju, učesnici rijalitija žive živote unapred režirane. Scenaristi se trude da nas precizno isplaniranim i izvedenim situacijama ubede da gledamo zaista stvarne priče. I tako se rađaju nova, uglavnom kopirana izdanja koja ogroman procenat ljudi u svetu upija. Kako su rijaliti šou programi dobili na tolikoj popularnosti? Šta je u njima toliko privlačno, pitali smo psihologa Nataliju Đondović.

– Model savemenog života i sve manje vremena, uslovljava nemogućnost uklapanja međusobnih obaveza sa bliskim ljudima. Mnogo je lakše “ugurati” ove nove prijatelje između perioda svakodnevnih obaveza, nego što ćemo naći vremena da se vidimo sa onima iz stvarnog sveta. Gledajući nepoznate ljude koji “preko noći” postaju popularni, bude u ljudima osećaj da već sutra oni mogu postati važna i viđena lica, što je vrlo uzbudljiva poruka koju ovi sadržaji mogu da pošalju i zbog koje su privlačni mnogim ljudima

Iako se smatra lakom i jeftinom zabavom, mnogi aktere ovih programa doživljavaju kao poznata i bliska lica sa čijim borbama ili uspesima se mogu identifikovati. Razni su rijaliti programi, u nekima se propagira slava, prestiž i luksuz, drugi nam pružaju prozor u svet ljubavne problematike, treći ispituju našu hrabrost, izdržljivost, kompetativnost.

-Sve su to sadržaji sa kojima se svakako svakodnevno susrećemo u životu, nešto već posedujemo te se prepoznajemo u određenim situacijama i osobinama, a ka nečemu težimo, te na ovaj način shvatamo da možda sutra možemo postati “oni”, objašnjava nam sagovornica.

Postoje i teze po kojima gledaoce rijaliti programa pokreće voajeristička želja da vide druge u njihovim najprivatnijim i najtežim trenucima. Definicija voajerizma i jeste da je to poremećaj koji se javlja kada osoba doživljava izvesno zadovoljstvo ili uzbuđenje dok gleda druge ljude kako nešto rade.

– Istraživanja pokazuju da zaista ljudi koji strastveno prate rijaliti programe poseduju visok nivo voajerizma. Određeni stručnjaci to opravdavaju jer nam je na ovaj način dostupan svet i život ljudi sa kojima se poistovećujemo, koje prepoznajemo u nama bliskim osobama, dok u realnom životu nismo u mogućnosti da određene stvari saznajemo o ljudima koji nas okružuju.

Da li se može govoriti o rijalitiju kao sedativu?

– Svakako da je svakome potreban predah od svakodnevnice, trenutak kada nam je neophodno da se “isključimo”. Ipak, verujem da nismo u potpunosti svesni negativnog aspekta koji ovi sadržaji nude. Ono što je zabrinjavajuće, ako pretpostavimo da televizija ima “sedativno dejstvo” jeste da nas preterana konzumacija pretvara u neku vrstu zombija, koliko god uspevali da kontrolišemo vreme provedeno ispred ovakvih sadržaja, vreme reakcije se skraćuje i kao da po automatizmu počinjemo da funkcionišemo “na auto-pilotu”. Gledanje televizije, posebno ovakvih sadržaja postaje poprilično pasivno iskustvo koje nas više ne “sedira”, već nas intoksikuje, popunjava jednu vrstu praznine koja može voditi u sve veću prazninu.

Pretvaranje takmičara u „likove“ sa svojim dobro isplaniranim ulogama, postao je obavezni deo rijalitija koji je „kliknuo“ kod publike i danas je jedan od najdominantnijih i najuticajnijih formata televizijskog programa. Da li se ipak iz takvih sadržaja može izvući i nešto dobro za nas?

– Sve zavisi od tematike samog programa i šta iz njega želimo da “izvučemo”. Određeni formati daju informacije o udaljenim predelima, dalekim kulturama, načinima života, snalaženju u različitim situacijama, osobinama koje određeni uslovi mogu proizvesti kod ljudi. Dakle, ukoliko osvestimo razloge zbog kojih gledamo određene sadržaje, svakako možemo “kupiti” i ono što može dobro uticati na nas, zaključuje psiholog Natalija Đondović.

 

 

 

 

 

 

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi