Da li znate šta je važnije, ići u crkvu ili biti dobar čovek?

Da li može li Crkva, i, da li je dužna da čoveka učini da bude dobar? U čemu je istinski smisao crkvenog života?

FOTO TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC

O „dobrim ljudima“ u Crkvi i van nje, govor otac Sergijem Fejzuljinim, sveštenikom moskovskog podvorja Trojice-Sergijeve lavre.

Mnogi ljudi danas, mada ne negiraju veru, i mada priznaju Boga, ipak ničeg zajedničkog sa crkvenim životom nemaju smatrajući da im je Bog u duši, i da je potrebno da Ga traže upravo tu, a ne u hramu, koga je čovek sagradio.

– Odmah se setim jedne epizode iz moje svešteničke prakse. Supruga jednog čoveka odluči da svog muža uvede u veru. Nekoliko puta je u crkvu već išla sama, ispovedala se i pričešćivala, ali njen muž je to odbijao. I, eto, ona u crkvi stoji uznemirena – jer, muž je pored hrama, ali ne ulazi. Predložio sam joj da izađem i da se upoznam sa njim.

Čovek je bio veoma dobar, prijatan, ali odbijao je da uđe u hram jer je njemu „Bog u duši“. Pomolih se u sebi, razmišljajući šta sad da mu kažem, i, odjednom me nešto oseni, i ja mu rekoh:

„ Recite mi, da li vi doručkujete takođe u duši?“ On se nekako smete, zbuni, zamisli i reče: „Ne!“

„Eto, vidite, razmislite, vera je ono što mora da se ostvaruje praktično, vera ne može da bude teoretska, vera mora da bude živa, potvrđena životom, neposredno, kao i našim delima.

Ali, zašto je nemoguće veru sprovoditi praktično, jednostavno živeći po savesti, nastojeći da izvršavaš zapovesti i da činiš dobra dela? Mnogi smatraju da je daleko važnije da budeš dobar čovek, nego da redovno ideš u crkvu.

FOTO TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC

– Šta znači biti dobar čovek? To je toliko relativan pojam. Svi su ljudi dobri. Bog je svu svoju tvorevinu načinio da je dobra, a čovek je venac te tvorevine, odnosno, njen najsavršeniji deo. Čovek može da bude sličan Bogu, jer, svaki čovek i jeste lik Božiji, nezavisno od toga, da li on za ovo zna ili ne, pokušava li on u sebi da nađe lik Božiji i da ga ostvari, da se približi Bogu, da počne da liči na Njega, da Mu bude drag. Gospod od nas i očekuje da postanemo slični Njemu. A u tom smislu – svaki čovek je dobar, i ne samo dobar, svaki čovek je predivan. Čovek – to je savršenstvo.

Ali, u svakidašnjem značenju – za dobrog čoveka kažu još i da je „častan, pošten, valjan čovek“, – a to je veoma relativna stvar. Svi smo mi za nekoga dobri, a za nekoga ne baš tako dobri.Može neko da bude, recimo, dobar lekar, ali u svojoj porodici potpuno pokvaren i čak nepodnošljiv u ličnim odnosima. Može neko da bude spreman i da se žrtvuje za svoju Otadžbinu, a u isto vreme da bude surov i bespoštedan i da nema milosti prema svom neprijatelju. Da li je to dobar čovek? Za koga je on dobar?

FOTO TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC

Crkva nas ne poziva da budemo dobri, tim pre, želja da „budem dobar“ – veoma je opasna. Želja da sa svakim čovekom budeš dobar – to nije ljubav prema čoveku, već čovekougađanje i licemerje. O tome Govori i Sam Gospod u Jevanđelju: -“Teško vama, kada svi ljudi o vama počnu da govore dobro“.

Da bi ostavio na njega utisak čovek se prilagođava nečemu drugom i na taj način o sebi nameće dobro mišljenje. Međutim, na to se troši veoma mnogo duševnih napora, a to je strašna stvar. Hristos u Jevanđelju takve ljude naziva licemerima.

Nismo mi pozvani da budemo dobri, mi smo pozvani da budemo sveti. To je sasvi drugačija mera čovekovog duha. Francuski filosof i naučnik Paskal kaže da se svi ljudi uslovno mogu da podele na pravednike i grešnike.

„Pravednici“, – kaže Paskal, – „to su oni ljudi, koji sebe smatraju grešnicima, a pravi grešnici – to su oni koji sebe smatraju pravednicima i sebe doživljavaju kao dobre ljude“.

Baš zbog toga oni ne vide svoje mane, ne osećaju kako su daleko od Boga, od ljubavi. Zato što nekako ljubavi uvek kao da je malo, potrebna je velika žeđ za ljubavlju. Ljubav je kada ja u svemu, u bilo kojim okolnostima, u opštenju sa ljudima, u porodičnim i profesionalnim odnosima, tražim sopstvenu krivicu. Ja osećam da mi uvek nedostaje ljubavi. A mi smo pozvani: „Budite sveti, kao što sam Ja svet“.

FOTO TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC

U tom smislu dobar je onaj, koji stalno sebe smatra, uslovno rečeno, lošim, nedovoljno vrednim, koji je svestan svojih mana – nedostatka vere, nade i, naravno – ljubavi, nedostatka pobožnosti, molitvenosti. Uopšteno rečeno, to je u bilo kojoj stvaralačkoj stvari ovako – čim čovek počne da oseća zadovoljstvo, pojavljuje se zadovoljstvo samim sobom, koje ograničava njegove stvaralačke impulse, i čovek zamire, hladi se, a njegov stvaralački plamen više ne osvetljava njegov život.

Da je dovoljno biti dobar čovek, to je veoma strašna misao i veoma malograđansko poimanje. Ali, slava Bogu, Gospod nam preko nekih događaja, dopusti da vidimo da nemamo ljubavi prema drugim ljudima, da mnogim sablaznima ne možemo da se odupremo, da padamo. To je takođe milost Božija, i to nam pomaže da shvatimo tu svoju manu, jer se na taj način navažniji greh otkriva – a to je zadovoljstvo samim sobom, to je samoljublje.

Ono je protivrčno ljubavi. Ljubav je nezadovoljstvo sobom, to je spoznaja sopstvene ništavnosti, bezvrednosti, jer sveti čovek – jeste onaj čovek koji ceo svoj život živi u spoznaji sopstvene bezvrednosti, i, upravo zbog toga mu je dostupna veličanstvenost Božija. Crkva nas ne poziva da budemo dobri, to je najveća zabluda. Čovek pomaže čoveku da oseti upravo svoju grehovnost, da oseti dubinu narušene ličnosti, duboku bolest sopstvene ličnosti. A Crkva, otkivajući ovu bolest, istovremeno je i isceljuje.

Foto:24sedam/Katarina Mihajlović

Kako to da čoveka može da izleči samo Crkva? Kako to da on ne može sam po sebi da se spasi? Zašto je obavezno da budemo deo Crkve?

– Treba u sebi napraviti predstavu šta je to Crkva uopšte. Pitanje mirskog čoveka, za koga je Crkva nešto neshvatljivo, strano, apstraktno, daleko je od njegovog realnog života i zato on i ne ulazi u nju. Apostol Pavle na ovo pitanje odgovara tako, kako na njega tokom cele istorije čovečanstva niko nije mogao da odgovori: „Crkva je telo Hristovo“, pri čemu dodaje – „stub i utvrđenje istine“. I dalje dodaje da smo svi mi „udovi tela“, znači delovi tog organizama, mrvice, može se reći – male ćelije.

Već ovde osećaš neku veoma duboku tajnu, ali, to već ne može da bude nešto apstraktno – organizam, telo, krv, duša, rad celog tela i potčinjenost i organizovanost tih malijh ćelija. Dolazimo do pitanja kako se prema veri u Boga odnosi mirjanin i verujući crkveni čovek. Crkva nije pravni fakultet, niti društvena organizacija, već, pre svega, to je ono o čemu govori apostol Pavle – neka tajanstvena pojava, jedinstvo ljudi, Telo Hristvo.

Čovek ne može da bude sam. On mora da pripada nekom pravcu, filozofiji, pogledima, pogledima na svet. Ako su u nekom periodu osećaj slobode, unutrašnjeg izbora, posebno u mladosti – interesantni čoveku, to životno iskustvo pokazuje da čovek u životu ništa ne može da stekne sam, on mora da ima neku sredinu, neko socijalno jedinstvo.

Foto:24sedam/Katarina Mihajlović

Kako se meni čini, takav, čisto idealistički mirski prilaz „svome“ Bogu van Crkve – jeste jednostavno čovečija iluzija. To je nemoguće. Čovek pripada čovečanstvu. I taj deo čovečanstva, koji veruje u to da je Hristos vaskrsao, i koja to svedoči – i jeste Crkva. „Svedočite o Meni“, kaže Hristos apostolima – „sve do kraja zemlje“. Pravoslavna Crkva to svoje svedočenje vrši, a vršila ga je i u vreme progona, da bi tu tradiciju u raznim okolnostima sačuvala pokoljenja.

U Pravoslavlju, odnosno, u Crkvi postoji veoma važna stvar – postoji realnost, postoji trezvenost. Čovek stalno posmatra sebe, a to što istražuje u sebi, i u sredini koja ga okružuje, ne posmatra samo svojim sopstvenim pogledom, već za svoj život moli i za pomoć, i za blagodat Božiju, koja prosvetljuje i osvećuje ceo njegov život. I ovde je verlo važno postojanje autoriteta predanja, hiljadugodišnje iskustvo Crkve. To naše iskustvo je preko blagodati Svetoga Duha živo, delotvorno i aktivno.

Ipak, veoma često vidimo samo spoljašnju „pobožnost“, dok je na delu – nepostojnje ljubavi i neka ukočenost. Koliko ljudi pravilno posećuje Crkvu, a uopšte ne žive po Jevanđelju? I ispovest im je često formalna, a pričešće – „po navici“. Za to vreme, susrećemo izuzetne ljude, koji su potpuno daleko od Crkve, pa čak su i ubeđeni ateisti, ali, koji svojim delima, dakle, ne na rečima – žive istinskim hrišćanskim životom.

– Da, to je moguće, ali to je nesporazum kako u jednom, tako i u drugom slučaju. To je čovek koji nešto nije dovoljno shvatio u svom životu. „Poznaćete ih po delima njihovim“. „Neće svako koji Mi govori „Gospode!Gospode!“, ući u Carstvo Nebesko, već onaj koji vrši volju Oca Mog Nebeskog“ – kaže Hristos.

Kada čovek pokušava da živi crkvenim životom, on kao da menja ljušturu – spoljašnji izgled… Oblači dugu suknju, pušta bradu ili nešto tome slično, dok je njegova suština, njegov unutrašnji život, u nekakvom zamrznutom stanju. On čuva egoizam, a čuva i otuđenost od ljudi.

Ako se čovek prema sebi odnosi formalistički, on sve površno prihvata i svom unutrašnjem miru pridaje veoma mali značaj. Na žalost, takvih ljudi je mnogo. Za njega je i ispovest formalna – to je puko nabrajanje grehova. Čovek ne prepoznaje najopasniju stvar – kako on samo želi da bude „dobar“.

Printscreen / Youtube /TV Hram

Hoće da bude dobar u sopstvenim očima, da živi u slozi sa svojom savešću, u slozi sa ljudima. Za njega se ovo strašno razočarenje – čini ništavnim, praznim, dalekim od nekih velikih stvari. Čovek se u sebi nesvesno protivi takvom strašnom stanju, i, on pravi psihološku zaštitu, pokušava da se sakrije od samog sebe, od Boga, da uđe u neku senku. Zato je za njega jednostavnije da samo nabroji neke grehe, nego da pokuša da shvati gde je, ustvari, kriv i šta je to zgrešio.

Ali, ako je čovek u crkvu ušao samo zato što ga je neko posavetovao, na primer, „ti se ne osećaš dobro, bolestna si, idi u Crkvu i sve će ti biti dobro u životu“, to je suprotno hrišćanskom odnosu u životu uopšte. Takav je model poimanja sebe i svog mesta u životu. Na žalost , može da se dogodi da čovek sa takvim mišljenjem ostane do kraja života.

Profimedia

I ateista, koji je po svojoj suštini hrišćanin i u sebi nosi ljubav i radost – to je takođe nesporazum, odnosno, neshvatanje, neka nedorečenost. Kada čovek ne shvata o čemu govori, to je ateizam iluzije. Kada sa takvim čovekom počinješ da razgovaraš, počinješ da shvataš kao da je verujući, i da je njegov život u suštini crkven, to jest, da je on ljubavlju vezan za druge ljude. Ali, njemu nije pala na pamet najvažnija misao.

On živi, potčinjavajući se ne svojim mislima, već svom srcu, intuiciji. Takvi ljudi veoma često pate u životu, zato što mnoge stvari ne mogu da prihvate. Oni pokušavaju da odvoje svetlost od tame, zrno od pleve, ljubav od licemerja i kako ne mogu to da učine, veoma često osećaju beskorisnost svega toga, što rade. Njima je Bogoopštenje nedostupno, zato što punoću života oni ionako nemaju. Njima je ljubav kao posao, ali, ljubav kao punoća života za njih je nedostupna.

A da li je Bogoopštenje tako dostupno u Crkvi? Pa mi tamo susrećemo mnogo toga nesavršenog, nepravilnog, odvratnog, kao i mnoge ljude sa svim njihovim nedostacima. Da bi opštili sa Bogom, ljudi traže osamu. Zašto je onda potrebno ovoliko protivrečnih ljudi u Crkvi?

– Prva Crkva – to su Adam i Eva. Uopšte, prva Crkva – to su Sveta Trojica. Pa ako govorimo o ljubavi, a Bog je ljubav, u Jevanđelju je rečeno da ljubav mora na nekoga da se izliva. Ljubav – to je kada sam ja za nekoga spreman i život svoj da dam, kada sam spreman da radi tog čoveka i umrem. Zato, ne može čovek, nalazeći se u osami, u usamljenosti, da ostvari viši smisao.

Naravno, podvižnici-pustinjaci su u ovom smislu izuzeci. Kod podvižnika je to poseban dar Božiji da– nalazeći se u osami, tačnije u zatvorništvu, upravo ostvaruju viši smisao. A viši smisao je – ljubav. Ona nije ostvariva u osami. Da bi razrešio problem ljubavi, čovek je dužan da izađe van granica, van sopstvene ljušture. Ljubav – to je kada ti nekoga voliš. Bog- to su Sveta Trojica. Kao što reče jedan bogoslov, ako mi shvatamo Svetu Trojicu, mi shvatamo šta je to ljubav. I, na protiv, ako mi osećamo ljubav, to za nas tajna Svete Trojice postaje očigledna. Jer, ljubav je – kada ti nastojiš nekome nešto da daš.

Pixabay

A, kada ti voliš samog sebe, to nije ljubav, to je zatvaranje u samog sebe, to je već prava bolest. Zato se danas, kad mnogi ljudi misle da mogu da žive bez Crkve, mislim, susrećemo sa pandemijom psihičkih patologija. Posebno su u zemljama, gde je religija sasvim jasno odvojena od države, gde je kod ljudi srušena tradicija opštežića, gde je narušeno biće naroda, ljudi podeljeni na ostrvca individualnog života.

Interesantno je kako je posle Reformacije, kada su se u protestantskim hramovima prestali da ispovedaju, kroz neko vreme psihologija postala samostalna nauka, a za to vreme pojavila se psihoanaliza kao pokušaj nekakvog isceljenja.

Vraća se paganski odnos prema čoveku kao prema merilu svih stvari. Ispočetka se pojavljuje antropocentrizam – oko čoveka počinje da se okreće vaseljena, a zatim, za vrlo kratko vreme pojavljuju se razne patologije u oblasti duševnog života.

Čovek mora da ima osećaj odgovornosti i za sebe i za druge. Ako za sebe odgovara samo pred sobom samim – to je tragično. Zato, pre ili kasnije počinjemo da osećamo svoju ograničenost i svoje mane, svoju nemoć i izvesnu slabost. I svaki čovek oseća potrebu da oprosti, zato što se svakome, ma koliko da je divan, u dubini duše pojavljuju neke pomisli.

Čovek, dakle, nikako ne može da bude idealan. A mi smo pozvani da budemo sveti: – “Budite savršeni kao što je Otac vaš Nebeski“, – kaže Hristos. Zato svetost neizostavno u sebe uključuje osećaj svoje nesavršenosti, duboku spoznaju sveoje grehovnosti. Ali, to je istovremeno i vera u to da veliki Bog, Vladika Sveta, ipak, mene voli baš ovakvog kakav sam ustvari. To smiruje. Ali nisam ja sam sebi sudija.

24sedam/M. Sh

Bog mi je sudija. Bog, na krstu raspeti za mene – to je sud Božiji. On uzima moj greh na sebe, uzima moj bol, On umire za mene. Kada to osetiš, kada nevini Bog uzima našu krivicu na sebe, šta tu može da bude osim zahvalnosti? Ljubav – to je kada se čovek stidi za sebe i za druge ljude, kada zlo, koje oni čine, oseća kao svoje sopstveno zlo. On oseća, da iako je drugi čovek učinio nešto, da se to i njega tiče zato što je on – takođe čovek. To i jeste punoća crkvenog života, to i jeste život u Crkvi.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi