Kristina Šuklar: violinistkinja kojoj je muzika u genima

Kristina Šuklar je violinistkinja koja živi u Beču. Imala je samo 14 godine kada je otišla na studije u Beč jer je bila veliki talenat što dokazuju i brojne nagrade koje je osvojila: internacionalne nagrada u Stresi i Goriciji, u Beču na „Gradus ad Parnasum“, na konkursu Anton Brukner. Uz to, Kristina je dobitnica stipendije Herbert Fon Karajan koju dobijaju samo najbolji.

Rođena je u Novom Sadu, u porodici muzičara: mama Ljiljana je dirigent a tata Slavko je kompozitor. Za Kristinu je bilo samo pitanje koji će instrument držati u rukama. I uzela je violinu:

-U Novom Sadu sam završila nižu muzičku školu „Isidor Bajić“, u klasi profesorke Monike Zima i 1997.godine sam otišla na studije u Beč. Na Konzervatorijumu sam bila u klasi profesora Vernera Hinka. Školovala sam se i u Gracu, na Univerzitetu za muziku i umetničko izvođenje, u klasi profesora Tibora Varge i u Firenci kod profesora Pavela Vernikova u čijoj sam klasi u Beču završila master studije.

Krisina je od 2009.godine angažovana u Radio Simfonijskom Orkestru u Beču (ORF Radio Symphonie Orchester Wien) kao drugi koncertmajstor ali voli da isproba i nove i neobične stvari. Svojevremeno je nastupala sa Studiom Alektik a onda je 2009.godine svirala električnu violinu sa šest žica:

-To se desilo na inicijativu bečkog konzervatorijuma povodom otvaranja jednog celog kompleksa muzeja „Museums Kuartier“ u Beču. Učestvovao je simfonijski orkestar i balet bečkog konzervatorijuma. Pošto je bilo gotovo nemoguće doći do instrumenta, Stevan Rakić, graditelj violina iz Novog Sada je uspeo da kreira instrument za ovu posebnu priliku. Delo „Darma at Big Sur“ koje smo izvodili napisao je američki kompozitor Džon Adams.

Ovo delo iz 2003.godine, izvedeno je samo sedam puta i to u Los Anđelesu u Diznijevoj koncertnoj dvorani, povodom čijeg otvaranja je i napisano, a potom i tri puta u Njujorku.

Prošle godine u martu je ponovo svirala violinu sa šest žica ali u Španiji:

-Svirala sam sa orkestrom “Orkesta Sinfonika de la Region de Mursija“ u Mursiju, pod dirigentskom palicom Virdžinije Martinez. To je bio jedan dosta specifičan projekat, zato što sam morala da naučim da sviram bukvalno drugi instrument. Susrela sam sam se sa potpuno novom problematikom instrumenta, počevši od produciranja kvalitetnog zvuka preko intonacije i dve dodatne žice zbog kojih sam i držanje instrumenta morala donekle da promenim.

Kristina kaže da se njen radni dan ne završava sa probama:

-Često, posle posla, kod kuće nastavljam da vežbam: pripremam nove projekte, bilo da je to kamerna muzika u pitanju ili novi projekat u orkestru. Naravno, nije baš svakog dana tako ali slobodan dan u ovom pozivu je retko kad potpuno slobodan. I kad ne spremam koncerte, svakog dana uzimam violinu u ruke da bih ostala u formi. Raspusti i odmori bez instrumenta se nikada nisu dogodili. Ali tako je kod svih muzičara, manje više.

Zahvaljujući tome što je studirala u Beču, mogla je da gleda i sluša velika imena muzičke scen:

-Sećam se svojih prvih godina kad sam imala prilike da idem na koncerte i slušam umetnike poput Baremboima, En Sofi Muter, Karerasa. To je bio pravi kulturni šok za mene tada, kada sam shvatila da u Beču imena poput ovih gotovo svaki dan nastupaju.

Violinistkinji Kristini Šuklar su posebno u sećanju ostala sviranja u omladinskim orkestrima:

-Svirala sam sa na „Pacifik Mjuzik Festivalu“ u Japanu i Festivalu Simon Bolivar u Venecueli. Nikad neću zaboraviti ta predivna iskustva gde mladi umetnici zaista daju sve od sebe u zajedničkom muziciranju.

Kristina posebno voli dela Riharda Štrausa i Gustava Malera:

-Imam tu sreću da sam angažovana u orkestru koji ovaj repertoar relativno često izvodi.

Nismo mogli a da se sa Kristinom u razgovoru ne dotaknemo i aktuelne situacije sa korona virusom:

-Trenutno u Beču proživljavamo drugi takozvani „lok daun“ koji je za nas za sada nešto blaži od prvog zato što nam se još uvek održavaju probe, čak i koncerti koji se prenose preko Interneta, ali nažalost bez publike. Kulturna događanja su obustavljena u celoj Austriji. To je zaista tužno, jel smatram da je ljudima u ovo doba duševna hrana preko potrebna.

Posebno joj je ostao u sećanju prvi koncert posle prvog talasa epidemije:

-Svirala sam u kamernom sastavu sa kolegama iz orkestra. Velike postavke tada još nisu bile dozvoljene i sećam se tog snažnog i dugog aplauza na početku koncerta publike koja je konačno smela da prisustvuje koncertu uživo. Bio je to jedan prilično dirljiv momenat.

Njeni svi budući planovi su nužno vezani za situaciju sa epidemijom:

-Trenutno se iskreno nadam, da ćemo mi muzičari i umetnici generalno, moći u dogledno vreme da punimo koncertne sale i teatre i da nastavimo da se bavimo poslom koji nas ispunjava. Kultura bez publike, nažalost nema mnogo misla.

Pročitajte i ovo:

Jovan Pavlović – muzičar koji je Norvežane naučio da pevaju dečje pesme

Priča iz livnice Mladena Kremenovića: Njegova zvona daleko se čuju

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi