Stanislav Krakov: Ratni heroj koji je postao državni neprijatelj, i opisao "život čoveka na Balkanu" (FOTO/VIDEO)
U jednoj enciklopediji pre rata naveden je kao „veliki junak ratova“, dok je posle Drugog svetskog rata postao „narodni neprijatelj“
Život Stanislava Staše Krakova, jedne od najzanimljivih ličnosti prve polovine 20. veka, protkan je kontrastima - od herojskih dela do progona. Kroz surove slike rata koje je beležio u svojim delima, Krakov ostaje simbol čoveka koji je bio svedok najmračnijih dana Balkana.
Ratnik i pisac
Stanislav Krakov rođen je 1896. godine u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda), poljskog Jevrejina, i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića, kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića.
Školovao se u Knjaževcu, Zaječaru i Beogradu. Već kao sedamnaestogodišnjak bio je na borbenim linijama tokom balkanskih ratova, i to kao četnik dobrovoljac.
Pročitajte još:
U Prvom svetskom ratu, Krakov je već prekaljeni borac i oficir srpske vojske. Neustrašivost i herojstvo doneli su mu veliki broj odlikovanja, uključujući zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost, ali i čak 17 rana iz borbe.
Svoje ratno iskustvo prenosio je u dela koja je stvarao čak i u rovovima, prikazujući surovu stvarnost rata. Njegov roman „Krila“ posebno je prepoznat kao delo koje na moderni način, kroz "scenske" pripovedačke poteze, otkriva bolnu i tragikomičnu istinu rata.
Ratna karijera
Kao đak sedmog razreda gimnazije, Krakov se prijavio kao dobrovoljac u četnički odred majora Vojina Popovića - Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina.
Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske. Ranjen je kod Krive Palanke.
Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo albansku golgotu... Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles.Tokom 1916. godine je uređivao časopis "Rovovac".
Ranjavan je ukupno 17 puta, a dobio je devet različitih odlikovanja. Penzionisan je 21. juna 1921. godine u činu poručnika.
Izvan ratničkog života, Krakov je ostvario impozantnu karijeru u novinarstvu, postavši direktor Radio Beograda i urednik "Politike".
Bio je i strastven avijatičar, reditelj i kolekcionar umetnina.
U periodu između ratova, izgradio je najveći privatni muzej u Beogradu, koji je kasnije, nažalost, morao da rasproda.
Jedan od prvih srpskih reditelja
Svestrano umetnički talentovan, okušao se i u filmografiji.
Godine 1932. snimio je dokumentarni film "Kroz zemlju naših careva i kraljeva". Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka, pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“.
Primerak ovog filma nalazi se u zbirci “Jugoslovenske kinoteke” u Beogradu.
Podrška ujaku ga koštala karijere
Drugi svetski rat postavio je Krakova pred nove izazove. Zbog podrške svom ujaku Milanu Nediću tokom nemačke okupacije, nakon rata proglašen je narodnim neprijateljem. Primoran da pred komunistima beži iz svoje domovine, Krakov nikada nije prestao da se bori za istinu, želeći da dokaže da su akcije njegovog ujaka Milana Nedića bile vođene rodoljubivim namerama. U izgnanstvu je napisao dvotomnu monografiju o Nediću, koristeći obimnu dokumentaciju da bi ga prikazao u pravom svetlu.
Stanislav Krakov preminuo je 1968. godine u Švajcarskoj, ostavljajući za sobom bogato i složeno nasleđe. Iako su mu godine progona donele mnogo patnje, Krakov je ostao čvrst u svojim uverenjima.
"Ako ova moja daleka i bliska sećanja doprinesu da ljudi empiričnog i nesentimentalnog Zapada upoznaju težnje i potrebe, polete i stradanja bar moga srpskoga naroda (...) onda ću smatrati da sam ispunio najvažniju svoju životnu misiju", zabeležio je u svojim memoarima koji nose naziv "Život čoveka na Balkanu".
Povratak u srpsku kulturu
Iako su morale da proteknu gotovo dve decenije od njegove smrti, 1989. godine njegovo književno delo dobilo je priliku za novi život, postavši ravnopravno sa delima Ive Andrića, Rastka Petrovića i Miloša Crnjanskog u analima srpske književnosti.
Mali ali značajan opus
Književni rad Stanislava Krakova je trajalo svega dvanaest godina, od 1919. do 1931, posle čega se posvetio novinarstvu.
Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine. Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1931) i već pomenuto delo o svom ujaku „General Milan Nedić“ (1963-1968).
Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ i nedovršeno je objavljeno u Švajcarskoj 1997. godine.
facebook.com/stasakrakov
U svojoj autobiografiji je zabeležio da su ga žitelji dva mesta u Jugoslaviji proglasili za počasnog građanina, a u jednom su čak dali njegovo ime jednoj glavnoj ulici.
Zatim navodi: „Dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude.“
Navodi da je u jednoj enciklopediji pre rata naveden kao „veliki junak ratova“, dok je posle Drugog svetskog rata postao „narodni neprijatelj“.
Bonus video
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari