On ne dozvoljava da Srbija ostane bez jednog od najstarijih zanata: Sarači su tu od pećinskog čoveka do danas (FOTO/VIDEO)

Otkako se ogrnuo životinjskom kožom, ili napravio torbu za skupljanje plodova, čovek ima potrebu za saračima. Prilagođavanje životinjske kože ljudskim potrebama i zanimacijama otad se razvilo i u raznim pravcima, a sarači, od kojih je sve počelo, danas kao da su „višak“ koji više pripada etnografskim muzejima nego savremenom životu.

Međutim, u svetu su u poslednje vreme sve popularniji proizvodi ručnog rada, pogotovo oni koji mogu da se naruče po meri i preko interneta. Siniša Marinković iz Požarevca se trudi da ni u Srbiji sarači ne budu „za muzej“ već deo svetskog trenda koji se okreće vraća originalnosti, unikatnosti i veštini.

- U početku behu samo sarači, na arapskom ljudi koji obrađuju kožu, a od njih su potekli i krznari, i obućari, i oni koji su pravili odeću. Od nekadašnjih cehova i brojnih majstora, danas nas u Srbiji ima možda četiri ili pet. U svetu ih i dalje ima više, jer tamo se radi, recimo, oprema za konje, koja je zahtevna i prilično skupa – kaže Siniša za AgroTV.

Marinković je rešio da u Srbiji ne izumre sarački zanat, a to nije laka misija. Tim pre što to nije porodična tradicija, sa razvijenom proizvodnjom i poznatim kupcima, već posao u kojem je počeo „od nule“. Doduše, uz pomoć agencije „Help“ i Grada Požarevca, koji je učestvovao sa 30 odsto u donaciji za prvu mašinu.

- Kada sam počinjao, ne da nisam znao da šijem, nego nisam znao konac u mašinu da udenem, a kamoli nešto drugo. Ali, eto, krenuo sam polako, pa videćemo dokle ću stići – objašnjava Siniša.

Za sarača Marinkovića zna se danas i van Požarevca, a Siniša, uz njegovog komšiju iz još jedne savremenim životom ugrožene „vrste“ – sajdžija, jedini ima sertifikat o ručnom radu i starim zanatima u celom Braničevskom okrugu.

- Trenutno je moja radionica samo saračka, iako radim i sedla za konje. Međutim, sedlari su odvojena podvrsta zanata i oni rade samo sedla – napominje Siniša.

A to u mestu koje ima hipodrom i čuvene Ljubičevske konjičke igre nije mala stvar.

- Nekada su sarači za konje i njihove vlasnike radili radnu opremu, jer i konji su se mahom tako koristili. Danas se radi sportska i paradna, jer u Srbiji su popularne kako škole jahanja, tako i razne fijakerijade – ističe Siniša.

Sarač Marinković pravi i popravlja opremu za jahanje, kaiševe, tašne, futrole za lovačku opremu, na mašini koja je stigla iz Irske i starija je od stotinu godina, i napravljena je da šije đonove vojničkih čizama u vreme Velikog rata.

Sinišini proizvodi danas odlaze i van granica naše zemlje, i „po prijateljskoj liniji“ stigli su od Irske do Rusije, i od Švajcarske do Australije.

- Raditi s kožom u Srbiji nije lako, jer se teško nabavlja ona potrebnog kvaliteta za, recimo, kaiševe. To nije ista koža kao za nameštaj ili cipele, pa je teže naći je. Ne možete naći ni alat, pa čekaš da „naslediš“ nečiji ili da daš da ti se napravi. A i kad ti se napravi, posle nema ko da ti ga naoštri, jer više nema ni oštrača – kaže Siniša.

Teško jeste, ali još teže je bilo, kaže Marinković.

- Prve dve godine sam samo plaćao porez, nisam praktično imao nikakve prihode. Ali važno je ne odustajati i raditi nešto iz ljubavi. Naravno, potrebna je i podrška okoline, bez koje je teško bilo šta uspeti – naglašava Siniša Marinković.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi