Iransko oružje od kog Bliski istok i SAD strepe: Ovih pet sistema su strah i trepet za neprijatelje (VIDEO/FOTO)

Vazdušno-kosmičke snage Korpusa islamske revolucionarne garde demonstrirale su u utorak da mogu da gađaju balističke rakete na ciljeve udaljene više od 1.000 kilometara, ispalivši četiri projektila Kheibar-Shekan („Castle Buster“, „Fortress Buster“) na teroriste u Idlibu u Siriji iz provincije Huzestan na jugozapadu Irana.

Time je u utorak oboren iranski rekord u broju iskorišćenih projektila u borbi, a to je bio i prvi veliki raketni napad iz baza IRGC-a od iransko-iračkog rata 1980-1988.

Posmatrači su ubrzo nazvali Kheibar-Shekan jednim od iranskih „najnaprednijih raketnih sistema na čvrsto gorivo“ i fokusirali se na strateške implikacije raspoređivanja rakete, jer ako Islamska Republika može da upotrebi udarno oružje dugog dometa za gađanje terorista na dalekim mestima, vrlo lako bi mogla da to uradi i sa Izraelom, glavnim regionalnim neprijateljem, ili bilo kojom od desetak velikih američkih baze širom Bliskog istoka, u slučaju neprijateljske agresije.

 

 

Poznato je da je Islamska Republika razvila i postavila više desetina drugih projektila sa dometom i sposobnostima sličnim Kheibar-Shekan, uključujući Ashura, Fajr-3 i Khorramshahr. Ali u glavnim gradovima zemalja koje razmišljaju o iznenadnom napadu na Iran, teheranska upotreba projektila u borbi šalje važnu psihološku poruku.

- Može se očekivati da Iran nastaviti da ulaže značajan novac i radnu snagu koja će raditi na razvoju efikasnijih balističkih i krstarećih raketa i dronova većeg dometa. To će učiniti ne samo da bi povećao svoju snagu odvraćanja i pregovaranja, več i da bi postepeno povećao psihološki i kinetički pritisak na Sjedinjene Američke Države i Izrael - navodi se u izveštaju Vašingtonskog instituta za bliskoistočnu politiku, uticajnog proizraelskog istraživačkog centra.

Posle lansiranja projektila Kheibar-Shekan na terorističke ciljeve u dalekoj Siriji, IRGC može da kaže „Misija je obavljena". 

 

 

U nastavku navodimo pet najjačih oružja koja poseduje Iran i koja seju strah u regionu.

1) Hipersonična raketa Fatah-1

 

 

Od Irana ne samo da se „može očekivati“ da poveća svoju raketnu moć, kao što sugeriše Vašingtonski institut, nego in to aktivno i radi, ne samo da bi unapredio svoje balističke i krstareće raketne kapacitete, već aktivno radi na naprednim tehnologijama koje poseduje samo nekoliko najvećih vojnih sila.

Iran je napravio svoju prvu hipersoničnu raketu prošle godine, otkrivši Fatah-1 (doslovno „osvajač" ili „pobednik"), koja ima domet od 1.400 kilometara i koja može da ubrza 13-15 maha. Raketa može da manevriše u letu, što joj zajedno sa neverovatno velikom brzinom omogućava da izbegne sve postojeće i potencijalne sisteme protivvazdušne odbrane.

Samo nekoliko meseci nakon što je Fatah-1 predstavljen Iran se pohvalio krstarećom raketom sa hipersoničnim kliznim vozilom poznatim kao Fatah-2. Karakteristike te misteriozne rakete su nepoznate i, za razliku od Fataha-1, nije poznato da li je oružje testirano. Bez obzira na to, rad Irana u ovom pravcu jasno pokazuje da zemlja nastoji ne samo da parira, već i nadmaši mogućnosti SAD (koje još nemaju funkcionalnu hipersoničnu sposobnost).

2) Krstareća raketa Abu Mahdi

Dana 3. januara 2020. američki dron je ubio visokog vođu iračke milicije Abu Mahdija al-Muhandisa i komandanta IRGC Kuds snaga Kasema Sulejmanija u Bagdadu. Iran je odgovorio bombardovanjem nekoliko američkih baza u Iraku balističkim projektilima.

 

 

U čast ubijenog iračkog komandanta vazduhoplovni proizvođač Organizacija iranskih vazduhoplovnih industrija (IAIO) odlučio je da imenuje najnoviju i najnapredniju iransku pomorsku krstareću raketu u njegovu čast.

Predstavljena u avgustu 2020. godine, Abu Mahdi je krstareća raketa duga 6 metara, široka 0,55 metara, teška 1.650 kilograma, sa rasponom krila od 3,1 metar i eksplozivnom bojevom glavom od 410 kilograma. Ojačana turbomlaznim motorom Toloue iranske proizvodnje sposobna je da leti podzvučnim brzinama od približno 900 kilometara na sat i ima domet od više od 1.000 kilometara - skoro trostruko veći od prethodnih generacija iranskih pomorskih krstarećih raketa.

Lansiran sa zemlje, sa ratnih brodova ili iz vojnih aviona, Abu Mahdi stavlja Iran u mali klub nacija koje imaju sposobnost da proizvode protivbrodske krstareće rakete dugog dometa. Nepoznato je koliko je Abu Mahdisa IAIO uspeo da proizvede od uvođenja sistema u upotrebu, ali ako su raspoređeni u velikom broju, oni mogu efikasno da obezbede iranskoj vojsci potpunu kontrolu nad vodama Persijskog zaliva, Omanskog zaliva i skoro celog Arapskog mora. Štaviše, ako se postavi na iranski bazni brod Makran, iranska mornarica bi mogla da nosi rakete sa sobom u mini-flotilama do praktično bilo koje tačke na Zemlji.

3) Dron Mohajer-10

Uz napredne rakete, Iran je poznat po svetski poznatim mogućnostima dizajna bespilotnih letelica, prednjači u razvoju i proizvodnji svih vrsta raketnih i turboelisnih dronova, izviđačkih, udarnih, kamikaza, pa čak i običnih letećih dronova.

 

 

Među najnovijima koje su razvili je i Mohajer-10 (doslovno „Imigrant“ ili „Sveti migrant“), višenamenska bespilotna letelica dizajnirana za misije nadzora, udare velikog dometa, elektronsko ratovanje i superiornost u punom spektru.

Uvedeni u upotrebu u leto 2023. godine, veliki dronovi velikog dometa 6,5 x 4,2 x 18,2 metara imaju operativni domet do 2.000 kilometara, vreme izdržljivosti od 24 sata, maksimalnu visinu leta od 7 kilometara i dostižu brzinu do 210 kilometara na sat. Bespilotne letelice imaju nosivost od 300 kilograma, prilagodljive su za nošenje oružja ili opreme za nadzor i elektronsko ratovanje.

Mohajer-10 je najnoviji u dugoj liniji bespilotnih letelica iz serije Mohajer, čije poreklo seže do 1980-ih i iransko-iračkog rata, gde su vojska Islamske Republike i IRGC prvi shvatili važnost dronova u modernom ratovanju. Četrdeset godina kasnije čak su i američki mediji priznali Iran kao jednu od pet najvećih svetskih sila na polju bespilotnih letelica.

4) Sistem protivvazdušne odbrane Sevom Khordad

Iranske ofanzivne sposobnosti raketa i dronova značile bi vrlo malo ako bi se mogle lako desetkovati u iznenadnom neprijateljskom udaru. Zbog toga se Teheran fokusirao na radare dugog i kratkog dometa koji su u stanju da otkriju neprijateljske projektile, bespilotne letelice i avione, kao i rakete protivvazdušne odbrane i sisteme za elektronsko ratovanje kako bi ih obarao.

Svoju moć demonstrirao je 20. juna 2019. godine, kada je američki špijunski dron RK-4A Global Hawk BAMS-D slučajno uleteo u iranski vazdušni prostor iznad Ormuskog moreuza, što je navelo Iran da ispali projektil iz sistema protivvazdušne odbrane Sevom Khordad i obori američki vojni hardver vredan 180 miliona dolara.

 

 

Sevom Khordad je Iran izgradio samostalno i on ima potpuno autohtonu odbrambenu elektroniku i iranske Taer-2B radarske navođene rakete na čvrsto gorivo (SAM), a ime je dobio po trećem danu trećeg meseca iranskog kalendara, u čast oslobođenja iranskog grada Horamšahra od iračkih snaga 1982. godine.

Opremljene radarom i kompjuterom za ciljanje koji može istovremeno da prati do 100 ciljeva na dometima do 350 kilometara i gađa četiri od njih, rakete Sevom Khordada imaju domet do 200 kkilometara, a mogu se popeti na visine do 30 kilometara.

Obaranje Global Hawka u junu 2019. dovelo je Iran i SAD na ivicu rata. Dron je ignorisao višestruka radio-upozorenja koja su poslale iranske snage protivvazdušne odbrane pre nego što je gađan. Predsednik Tramp je bio pod pritiskom neokonzervativaca u njegovoj administraciji da odgovori na obaranje drona napadima na iranska raketna mesta, ali je na kraju odustao od toga.

Teheran je otkrio da je saopštio Vašingtonu da je lako mogao da obori i špijunski avion Boing P-8 Posejdon sa skoro tri desetine vojnika u njemu u isto vreme kada je oborio Global Hawk, ali da to nije učinio da bi izbegao eskalaciju, što je Tramp pohvalio, rekavši da „ceni“ što su Iranci doneli „veoma mudru odluku“. U svakom slučaju, IRGC je saopštio da je incident poslao Vašingtonu „jasnu poruku“ da je, iako Teheran ne želi sukob sa SAD, „spreman“ za njega.

5) Oklopno borbeno vozilo Sayyad

 

 

Mnogo je rečeno i napisano o iranskim raketama, dronovima i protivvazdušnoj odbrani, ali daleko manje o potencijalu iranskih kopnenih snaga. Sa stalnom vojskom od oko 350.000 ljudi i kontingentom od 150.000 elitnih trupa IRGC-a (plus 40.000 pripadnika paravojnih formacija), Islamska Republika ima jednu od najvećih aktivnih vojski na Bliskom istoku i grupu od preko 350.000 rezervnog osoblja za pomoć u slučaju nužde.

Vojska te veličine zahteva niz tenkova, oklopnih vozila i vozila za podršku, artiljeriju, minobacače, malokalibarsko oružje i zaštitnu opremu, što Iran proizvodi ili, u ograničenim količinama, kupuje od svojih ruskih i kineskih partnera.

Jedan aspekt sposobnosti iranskih oklopnih jedinica koji nije dobio gotovo nikakvu medijsku pažnju jeste Sayyad (doslovno „Lovac“), malo, višenamensko gusenično oklopno vozilo koje je napravila Organizacija za odbrambenu industriju (DLO).

Oklopna vozila dugačka 4,9 metara, široka 2,2 metra i visoka 2,1 metar mogu biti opremljena rotacionim mitraljezom kalibra 12,7 mm Moharram, lanserima protivtenkovskih raketa Toophan sa dometom gađanja od 3,5 kilometara i visokim eksplozivnim ili termobaričnim punjenjem, ili raketnim bacačima od 77 mm. Dizel motori od 610 konjskih snaga više su nego dovoljni da prevezu i do 70 tona tereta brzinom do 95 kilometara na sat na auto-putu. Kao i većina drugih oklopa iranske proizvodnje, Sayyadi su dizajnirani za operacije na teškim, peščanim pustinjskim terenima i visokim temperaturama, i imaju sposobnost prelaska vodenih prepreka.

Vozila su uvedena u upotrebu u kopnenim snagama 2010. godine, a njihov dizajn je zasnovan na iranskom iskustvu u iransko-iračkom ratu. Procenjuje se da Iran ima najmanje 150 tanketa u funkciji, a DLO nastavlja njihovu proizvodnju.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi