Rukometna legenda sada je i u humanoj misiji: Škrbić za 24sedam o životnom putu, povratku u Zvezdu, srpskom rukometu...

Dragan Škrbić, jedan od najboljih rukometaša koje je naša zemlja imala i dalje je u ovom sportu. Ali to nije jedino čime se sada bavi eks reprezentativac, kao i bivši član Crvenke, Crvene zvezde i brojnih evropskih klubova.

Na početku razgovora za 24sedam, Škrbić nam je približio svoju "humanu misiju".

Sa rukometnih terena gde ste ispisivali istoriju ovog sporta preselili ste se u salu za operacije i pomogli mnogima u najtežim životnim bitkama, za zdravlje. Kako je došlo do ove priče?

- Po završetku rukometne karijere poveo sam da se bavim poslom u kojem sam bio vezan sa vrhunskim doktorima tačnije hirurzima koji rade spinalnu hirurgiju. Iskoristio sam ta moja poznanstva i kontakte da ih angažujem da učestvuju u programu koji se odnosi na unapređenje spinalne hirurgije u Srbiji, a samim tim i lečenje dece koja imaju problem sa deformitetom kičme. To su patologije koje su se do sada radile samo u nekoliko centara, tako da smo uspeli da uz pomoć stranih hirurga koji dolaze u našu zemlju, organizujemo da se ta vrsta hirurgije rani i u Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu.

MN Press

Moram da pomenem i Ministarstvo zdravlja koje je taj moj predlog prihvatilo i zajednički smo napravili projekat koji smo nazvali Spineweek u okviru kojeg strani hirurzi dolaze i operišu decu u Srbiji koja imaju kompleksne deformitete kičme. Na taj način rešavamo problem pacijenata da oni ne moraju da idu u inostranstvo što je mnogo komotnije za pacijente, a takođe je i velika ušteda ako pričamo o novcu jer je sad kod nas operacija dosta jeftinija za fond i državu, a za pacijente je besplatna. Ono što je takođe dobro, naš kadar se usavršava tako da i oni počinju samostalno da rade ove operacije - kazao je na početku razgovora Škrbić.

Barselona je bila grad u kojoj se rodila ideja da bi vaš život i karijera mogli da odu u ovom smeru?

- U Barseloni sam završio igračku karijeru, a život me je odveo na put ove avanture. Moja ideja i namere su bile drugaćije međutim u Barseloni sam upoznao čoveka koji je bivši rukometaš, na njegov predlog ja sam ušao u ovaj posao i mislim da sam tu sebe našao. Neke stvari koje se dešavaju u sali na operacijama na koje često idem, moja ekipa i ja logistički pomažemo da se operacije završe na najbolji mogući način. Tu sam prepoznao sličnost sa onim sa čime sam se bavio do tada, a to je sport i rukomet i trudim se da znanja i iskustva koje sam naučio u sportu primenim i ovde u ovom poslu.

Pored medicinske opreme koju uvozite bavite se i naučnim istraživanjima, sa akcentom na spinalnu hirurgiju ?

- Lekari i hirurzi moraju da se usavršavaju za svoj posao jer nauka i medicina napreduju, tako kompanija, ceo moj tim sa kojim radim moramo da se usavršavamo svakog dana da bi na najbolji način pomogli pacijentima. Jedan deo kompanije se bavi isključivo naučno-istraživačkim radom i ideja je da saznanja iz bazične nauke primenimo u medicini. Ono što nam je važno je da se spinalna hirurgija razvija što bolje i to konkretno radimo u Srbiji.

Neki od najboljih svetskih i evropskih lekara upravo zahvaljujući vašem angažovanju dolaze u Srbiju i operišu decu. Koliko je ovo veliki izazov za vas lično, svakako je nemerljiv doprinos onima kojima je pomoć neophodna i koliko je teško naći lekare za saradnju?

- Ja dugo godina radima sa stručnjacima iz Španije i Francuske i moram da kažem kada sam im saopštio ideju od početka su svi bili raspoloženi da dođu u Srbiju i da se uključe u taj program. U početku je to bilo isključivo baziramo na ličnim kontaktima i prijateljstvima, ali svi koji su dolazili osećali su da daju doprinos nauci i medicini i pre svega pomažu pacijentima, u ovom slučaju deci. Nikada se nije desilo da imam neprijatno iskustvo, da je neko posle dolaska imao loše komentare. Svi su prezadovoljni, trudimo se da funkcionišemo kao jedna ekipa i stranci i lekari iz Srbije i osoblje koje prati operaciju. Mi smo tim i na pragu smo da napravimo jedan zaista veliki posao.

Kada ste završavali karijeru vaši planovi su bili vezani za građevinu i nekretnine?

- Dok sam igrao imao sam planove međutim život me je odveo na ovu stranu. Za mene je sve ovo bila jedna velika nepoznanica i avantura ali sam sada srećan što mogu da radim nešto čime sam zadovoljan. Ovo mi je sada i posao i zadovoljstvo.

Kada se osvrnete na dvadeset godina igranja čega se najradije sećate?

- Ja sam tokom moje rukometne karijere koja je trajala preko dvadeset godina imao sreću da živim u nekoliko zemalja i da upoznam puno ljudi, da upoznam mentalitet, da upoznam tradiciju i to je ono što je najvažnije. Pored bezbroj utakmica, treninga, uspona, padova, medalja, ta prijateljstva koja sam stekao su ono najvrednije. Sve dobro što sam naučio potrudio sam se da primenim u svom životu. Kad podvučem crtu posle 22 godine igranja, ono što je najvrednije su ljudi.

Počeli ste u Crvenki i Zvezdi, preko Atletika pa stigli do Barselone. Gde vam je bilo najlepše?

- Gde god da sam igrao osećao sam se odlično i sada kada više ne igram sva vrata su mi otvorena u tim klubovima. Svuda mi je bilo dobro, ali bih možda izdvojio Barselonu. Tamo se nalaze najbolje stvari koje jedan klub i jedan grad u rukometu mogu da pruže. Klub je izuzetno organizovan, najtrofejniji su klub u Evropi, grad je prelep, klima, ljudi tako da su to sve stvari koje čine da se ne samo u klubu i na terenu već i u gradu osećam dobro u tom profesionalnom smislu, ali i životnom. Izdvojio bih tih šest godina u Barseloni gde sam ostvario i svoj sportski san da budem prvak Evrope, da osvojim Ligu šampiona, ali opet kažem u svim klubovima mi je bilo dobro i imam puno lepih uspomena.

Proputovali ste svet, imali priliku da upoznate neke od najlepših gradova. Šta je to što Beograd ima što drugi nemaju?

- U svim zemljama je lepo, ali koliko god da vas dobro ugoste ipak ste svuda stranac. Beograd je moj grad, Srbija je moja zemlja, tu se najprijatnije osećam, u krugu ljudi sa kojima sam odrastao, prijatelji, familija i kad sam igrao u inostranstvu to je ono što mi je uvek nedostajalo.

Posle mnogo godina vratili ste se u Crvenu zvezdu kao član Upravnog odbora. Kako ste zadovoljni rukometom danas?

- Do prošlog decembra sam bio potpredsednik RSS-a četiri godine, ovo je novi zadatak. Crvena zvezda je klub gde sam ja proveo možda i najlepše dane karijere, gde sam igrao iz srca, bio sam možda manje profesionalac, a više zaljubljenik u rukomet. Sada kada imam više vremena koje provodim u Srbiji, mislim da svi mi koji smo igrali u Zvezdi imamo obavezu da jedan deo toga što nam je klub dao vratimo tako da je to motiv što sam ušao u UO.

MN Press

I zbog toga što je Nenad Peruničić, moj bivši saigrač, moj saborac na reprezentativnim turnejama i turnirima, vec duže vreme u Crvenoj zvezdi. Nosi to breme na svojim leđima da drži jedan takav klub, a ja sam tu da mu pomognem da se Zvezda vrati na staze stare slave.

Vi ste zaslužni sto je Toni Đerona došao na mesto selektora srpske reprezentacije. Kakva su vam očekivanja?

- Toni Đerona je bio pomoćni trener kad sam ja igrao u Barseloni i bio je koordinator mlađih selekcija u klubu tako da se od tada znamo. Posle toga je i gradio samostalnu karijeru u drugim reprezentacijama, bio je selektor Tunisa, Katara, sada je u Francuskoj trener tako da nikad nisam imao sumnju u njegove trenerske kvalitete. Jednostavno, tada je na meni kao potpredsedniku saveza bilo da predložim nekog za selektora i ja sam predložio njega. Mislim da nam jedan takav čovek koji gleda sport malo drugačije nego što ga gledaju naši treneri, a uz kvalitet naših igrača koji je nesporan i talenat koji Srbija ima, to može da donese dobar rezultat.

MN Press

Do sada su igrali dobro kako kvalifikacione utakmice tako i prijateljske, u januaru je Evropsko prvenstvo i ja se nadam da to što su prikazali do sada da će i tamo pokazati. Grupa je izuzetno jaka, ali ja verujem u njega i verujem u naše igrače.

Koliko je rukomet danas drugačiji u odnosu na vreme kada ste igrali?

- Ne samo rukomet, nego sport generalno je drugačiji u odnosu na vreme kada sam ja igrao. Baza je ista, ali su danas igrači mnogo spremniji, igra se mnogo brže, sport je generalno otišao u tom pravcu gde su sportisti postali gladijatori, mnogo se napredovalo u smislu brzine i snage. Ono što je esencija rukometa, tehnika, to se nije mnogo promenilo. Sport je i marketinški dosta drugačiji, ali i finansijski. U moje vreme sport nije bio toliko biznis koliko je sada. Sve se menja, pa i sport, to je dobro, atraktivno za publiku, a kad ima publike ima finansiranja, ima sponzora i svima je dobro.

Moramo da pomenemo i dokumentarac "1993", vreme pre i posle, sankcije, neodlazak rukometaša i rukometašica u Barselonu 1992. na OI i finalna utakmica plej ofa u Pioniru 1993. godine?

- Dokumentarac je svedočenje jednog vremena kad smo igrali u našoj ligi, u Jugoslaviji. Dve velike ekipe Partizan i Zvezda koje su imale veliki broj reprezentativaca, majstorica finala u "Pioniru" koji je bio ispunjen do poslednjeg mesta i sama utakmica koja se odvijala uz nerešen rezultat, produžetke, nerešeno pa penali. Ostala je to istorijska utakmica. Cilj filma nije bio samo da prikaže utakmicu, nego sve ono što se dešavalo oko nje i posle toga, sankcije, način treninga, života u to vreme...

MN Press

Svi mi koji smo bili učesnici filma rado smo se odazvali na poziv da to uradimo i mislim da će taj film ostati za istoriju kao što je i ta utakmica ostala i koje se i danas mnogi ljubitelji rukometa sećaju. Jeste da smo mi iz Zvezde izgubili i mnogo puta sam rekao to je za mene bio najteži poraz u karijeri. Možda sad kao član UO budem deo ekipe koja će osvojiti šampionsku titulu pošto kao igrač nisam uspeo sa crveno-belima.

Međunarodna rukometna federacija (IHF) vas je 2000. godine proglasila najboljim rukometašem. Kako se osećate kad se setite toga i kome bi ste vi danas dodelili ovu titulu?

- To što sam proglašen za igrača sveta sigurno je ostavili traga u mojoj karijeri. To je bio moj san kada sam počeo da igram rukomet. Međutim, mislim da u kolektivnom sportu najbolji ne postoji, ali svake godine mora da se proglasi jedan. Kriterijum je diskutabilan, najbolji je onaj koji sa svojih 15 saigrača osvoji zlato i postane prvak Evrope. To je onda najbolja ekipa, a ne jedan igrač. Sebe nikad nisam smatrao boljim od ostalih, ali moram da priznam da je to jedno priznanje kojim ću uvek moći da se ponosim.

Što se tiče današnjice, ima dosta igrača koji mogu da pretenduju na tu titulu. Kod nas u reprezentaciji je Petar Nenadić jedan od onih koji može da bude kandidat. U svakoj reprezentaciji ima igrača koji zaslužuju to priznanje. Sigurno je da je jedan od najvećih svih vremena Nikola Karabatić koji bez obzira na godine još uvek igra. Teška je odluka ko je najbolji i teško će biti onom ko bude odlučivao.

Šta je za vas na profesionalnom i ličnom planu najveći uspeh?

- Na profesionalnom planu je to što dok sam igrao rukomet, a i sada kada radim drugi posao, radim ono što volim. Mislim da je to jedna od najbitnijih stvari u životu da radiš ono sto voliš i da se dobro osećaš. Što se tiče ličnog uspeha, to je zadovoljstvo sopstvenom životom. I kada sam grešio, nosio sam to bez kajanja. Moj uspeh je što imam troje dece koja izrastaju u prave, normalne i zdrave ljude, tako da je to onaj najveći uspeh koji svaki roditelj i svaki čovek postavlja ispred sebe.

Bliži se Nova godina. Šta bi ste poželeli sebi i našim čitaocima?

- Poželeo bih svima puno dobrog zdravlja i da što pre prođe pandemija i da se svi vratimo normalnom životu.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi