Posthumni brak: U jednoj zemlji je potpuno legalno sklopiti brak sa mrtvom osobom
Uglavnom se radi o običajima koji se praktikuju u nekoliko zemalja kako bi se umirili duhovi mrtvih
Posthumni brak, odnosno venčanje prilikom kojeg je jedan od partnera mrtav, ili su čak oboje mrtvi, tradicija je u Kini, Japanu, Sudanu, Francuskoj i među pripadnicima mormonske vere u SAD. Čak i u nekim našim krajevima može da se sretne ovaj običaj. Međutim, procedura se razlikuje od zemlje do zemlje.
U Kini i dalje vladaju tradicionalne porodične vrednosti, a uplitanje roditelja ili provodadžija je sasvim normalno. Za žene je velika sramota ako se ne udaju do 30. godine. Sve se dodatno zakomplikovalo sa politikom jednog deteta iz 1978. godine i poremetio se odnos među polovima. Godine 1980, na 120 muškaraca bilo je samo 100 žena. Ovaj nesrazmerni odnos doveo je do prevelikog broja samaca.
Prema kineskim običajima, stariji sinovi bi trebalo da se venčaju pre mlađe braće. Međutim, ako stariji brat umre neoženjen, postoji rešenje koje održava društveni poredak netaknutim: duhovni brak, odnosno spajanje duša dve preminule osobe. Ovaj običaj se, pored Kine, praktikuje i među Kinezima na Tajvanu i u Singapuru.
Iskopavanje mrtvih
Ali ovaj običaj dovodi i do kriminalna. U martu 2013. godine, četvorica muškaraca su na severu Kine osuđena na zatvorsku kaznu jer su iskopala leševe 10 žena i prodala ih kao neveste porodicama kojima su preminuli muški neoženjeni članovi. Tela žena trebalo je da budu sahranjena pored mrtvih muškaraca, kako bi im osigurala duhovni mir.
Prema kineskoj tradiciji, ako žena umre pre nego što se uda, za nju nema mesta u sećanjima u porodičnoj kući. Njenu duhovnu ploču (spomen na mrtvu osobu koja je izložena na kućnom oltaru u čast porodičnih predaka) zabranjeno je stavljati među porodične. Zato se pribegava duhovnom venčanju, a njena duhovna ploča se postavlja u porodici njenog duhovnog supruga.
A ako je par veren, a muškarac umre pre venčanja, žena može da se uda za svog duhovnog verenika. Međutim, takvi slučajevi su retki, jer se nakon duhovnog venčanja nevesta mora useliti kod porodice svog umrlog muža i zavetovati na celibat.
Kako god bilo, iako se praktikuje, duhovni brak nije legalan u Kini i bio je zabranjen tokom vladavine predsednika Mao Cedunga.
U Japanu veruju da su osobe koje umru mlade ogorčene na žive jer osećaju da su uskraćene za brak i razmnožavanje. On često pokušavaju da muče svoje žive rođake bolešću, finansijskim nedaćama ili opsedanjem duhova. Da bi ga umirili i odvratili pažnju od živih, praktikuje se duhovni brak.
Pixabay
Glavna razlika između japanskog i kineskog duhovnog braka je supružnik koji nije čovek. Preminula osoba nije udata za umrlu osobu, niti za živu, već za lutku. Tokom ceremonije, lutka i fotografija mrtvog čoveka se stavljaju zajedno u vitrinu i postavlja se tabla koja mora da stoji 30 godina, kada se smatra da je čovekov duh prešao u sledeće carstvo.
Unutar etničke grupe Nuer u južnom Sudanu duhovni brak se dešava na vrlo poseban način.
- Ako muškarac umre bez muškog naslednika, rođak se često oženi ženom pod imenom mrtvog čoveka - piše Alis Singer u knjizi „Bračna plaćanja i razmena ljudi“.
Mormoni veruju da je brak večan i omogućavaju venčanje i onima koji su umrli. Ceremonija je slična krštenju i mogu da je pokrenu potomci mrtvih kako bi par večno ostao zajedno.
Pixabay
Zemlja u kojoj je posthumni brak regulisan zakonom
Francuska je jedina zemlja u kojoj je potpuno legalno da se živa osoba uda za mrtvu. Ova praksa korene vuče iz perioda Prvog svetskog rata, kada su se verenice udavale za svoje momke koji su bili na frontu preko opunomoćenika.
Malo ljudi je upoznato s tim da se i u Srbiji može sklopiti brak preko punomoćnika ili "na daljinu". Potrebno je samo da jedan od supružnika ovlasti nekoga ko će ga zakonski zastupati pred matičarem.
Kako bi sve bilo regularno, 1950. godine francuska vlada je donela nekoliko pravila. Pre svega, živi supružnik mora dobiti odobrenje predsednika i ministra pravosuđa. Nakon toga održava se jednostavna svečanost na kojoj mlada ili mladoženja stoje pored fotografije svoje voljene osobe. Klasičan izraz "dok nas smrt ne rastavi" izostavljen je iz zaveta, a reč "ja" se zamenjuje rečju "jesam". Kako bi se dobila saglasnost za ovu vrstu braka moraju se pružiti uverljivi dokazi da je postojala namera za života da se osobe venčaju.
Magali Jaskievic je 2009. godine dozvoljeno da sklopi brak sa verenikom koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći dva dana pošto ju je zaprosio. Magali je tako postala zakonita udovica na ceremoniji održanoj s porodicom i prijateljima.
Brak se smatra legalnim od trenutka smrti umrle osobe, ali živi supružnik ne dobija pravo na nasleđe. Ali ako je žena trudna u vreme smrti svog partnera, dete se, kada se rodi, smatra naslednikom pokojnika.
Prema nezvaničnim podacima, između 1960. i 1992. godine odobrena su 1.654 zahteva za posthumno venčanje. Devedeset pet odsto zahteva su podnele žene.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari