Da li znate za Drugu kosovsku bitku? Sibinjanin Janko predvodio vojsku protiv Osmanlija, ali Srbi u njoj nisu učestvovali

Nešto manje od šest decenija posle prvog boja na Kosovu polju, hrišćanska i muslimanska vojska ponovo su na istom mestu odmerile snage. Ovog puta Srbi nisu učestvovali u borbi i, za razliku od prvog boja kada je prema svemu sudeći borba završena bez pobednika, hrišćanska vojska je desetkovana.

Drugu kosovsku bitku su od 17. do 20. oktobra 1448. godine, vodile snage kraljevine Mađarske, zajedno sa vlaškim odredima, na čelu sa Janošem Hunjadijem, i vojska Turaka Osmanlija predvođena sultanom Muratom II. Iako je hrišćanski svet imao velika očekivanja, bitka se okončala potpunim slomom mađarskih snaga, čiji su se ostaci povukli u neredu, dok je sam Hunjadi napustio bojište u noći između 19. i 20. oktobra.

Janoš Hunjadi/Wikipedia

Prema procenama istoričara, osmanske snage su bile dvostruko brojnije, ali su i gubici Turaka bili dvostruko veći. Ipak, to nije bilo dovoljno za pobedu hrišćanske vojske.

Hrišćanska koalicija protiv Osmanlija

Okršaju su prethodile tri velike bitke koje su krstaši vodili protiv Osmanlija, 1443. i 1444. godine. Turska vojska je, naime, u aprilu 1439. krenula na srpsku despotovinu i koju je u kratkom periodu gotovo u potpunosti pokorila. Despot Đurađ Branković se sklonio u Ugarsku, ali nije odustao od povratka despotovine, čak i kad su mu Turci okovali i oslepili oba sina.

Već 1443. godine okupila se koalicija sa idejom da Turke protera sa Balkana. Njen vojni komandant bio je Janoš Hunjadi. U početku, hrišćanske snage su imale uspeha. U jesen 1443. pobedili su Turke kod Niša, a za to je najzaslužniji bio sultanov pouzdanik – Đurađ Kastriot Skenderbeg, koji je u toku bitke promenio stranu. Posle ove bitke, Skenderbeg je napustio tursku vojsku, vratio se u Albaniju i ponovo prihvatio hrišćanstvo.

Skenderbeg/Wikipedia

Početkom decembra, pala je i Sofija. Onda je hrišćanska vojska krenula u povlačenje zbog zime, ali su Srbi – koji su drugim hrišćanskim snagama čuvali odstupnicu – ipak uspeli da savladaju Turke kod Kunovice (područje Suve planine). Bila je to najveća pobeda hrišćanskih snaga u ovom ratu. Ovaj vojni uspeh omogućio je da se srpska despotovina održi do 1459. godine.

Bitka kod Varne

Već 1444. godine hrišćani su krenuli ponovo na Turke, sa ambicijom da oslobode Carigrad. Srbi im se  nisu priključili, procenjujući da su Turci i dalje jaki te da još nije došlo vreme za tako velike poduhvate. Ta procena se na kraju ispostavila kao tačna. 

Bitka kod Varne/Wikipedia

U bici kod Varne, hrišćanske snage doživele su težak poraz, mađarski kralj Vladislav je poginuo, a Janoš Hunjadi se jedva spasao. Hunjadija je tokom prolaska kroz Vlašku zarobio Vlad II Drakul, zbog pljački i zločina koje su njegove trupe vršile, i pustio ga je tek kad je dobio visok otkup.

Kosovo kao osveta za Varnu

Druga kosovska bitka dolazi kao plod ambicije Janoša Hunjadija, koji je dve godine ranije postavljen za „gubernatora Ugarske“, da se osveti za poraz kod Varne. 

Do bitke je došlo usled njegove procene da je pogodan trenutak da se Osmanlijama zada udarac i da se suzbiju sa Balkana. Sa tim ciljem se uputio ka Kosovu da bi se spojio sa Skenderbegovim snagama, posle čega je planiran zajednički pohod protiv Murata II.

Ipak, turski sultan je preduhitrio napadače i brzim napadom razbio mađarske snage, pre nego što su one uopšte uspele da se spoje sa svojim saveznicima.

Poraz na Kosovu i zatočeništvo u Srbiji

U Hunjadijevom pohodu nije učestvovao srpski despot Đurađ Branković, iako se bitka vodila na teritoriji Srbije. Despot je, kao i 1444. godine, procenio da je Osmansko carstvo suviše jako i da se ne treba zaletati. Zbog toga ga je Hunjadi smatrao neprijateljem i tokom svog pohoda se na tlu despotovine Srbije ponašao kao da se nalazi na neprijateljskoj teritoriji. Njegovi vojnici su pljačkali i palili, ostavljajući pustoš za sobom.

Ipak, kako to često biva, kolo sreće se okrene. Posle poraza na Kosovu, Hunjadi se povlačio preko teritorije despota Đurađa, koji ga je zbog prethodnih postupaka zarobio i od Mađara zatražio veliki otkup na ime štete koju su pričinile Hunjadijeve snage.

Đurađ Branković/Wikipedia

Iako su Osmanlije od srpskog despota zahtevale da im preda Hunjadija, on je to odbio i kada je dogovorio otkup od 100.000 dukata sa Mađarima, pustio je Hunjadija iz zatočeništva. Ipak, njegovog sina Ladislava zadržao je još neko vreme u zatočeništvu.

Ovim mađarskim porazom praktično su okončani pokušaji da se Osmanlije proteraju sa Balkanskog poluostrva i posle njega, preostale hrišćanske države vodile su mahom defanzivne borbe sa Otomanskom imperijom.

Posle poraza Hunjadija na Kosovu, Đurađa Brankovića su katoličke zemlje prozvale izdajnikom, a postoje i teorije da se mit o Brankoviću kao izdajniku uopšte ne tiče Vuka, nego upravo Đurađa. 

Srbi Hunjadija zapamtili kao Sibinjanin Janka

Sam Hunjadi je ostavio trag u srpskoj narodnoj tradiciji, koja ga poznaje kao Sibinjanin Janka i sina despota Stefana Lazarevića. Naime, u različitim varijantama, budimska, sibinjska odnosno grčka gospoda, zadivljena plemenitim despotovim izgledom, poželela su od njega poroda, i kao gostu mu podvela svoje kćeri. 

Tako su rođeni Janko i Jana, ili Janko i Rude, u drugoj varijanti. Jana ili Rude su majke Jankovog epskog sestrića Sekule, istorijskog Janoša Sekelja, bana Slavonije, koji je poginuo upravo u drugom boju na Kosovu 1448. godine.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi