"Gde nađoste tog problematičnog?": Dušan je bivši osuđenik, volonter u kovid zoni i borac za normalan život bivših zatvorenika (FOTO/VIDEO)

Dušan Mirić, bivši osuđenik iz Kragujevca koji je u zatvoru proveo čitavu deceniju, sada je predsednik Udruženja "Posle kiše" koje aktivno pomaže svim pritvorenicima koji žele promenu i nemaju nameru da se vrate starom, uličnom "zanatu".

Dušan je svoje udruženje pokrenuo u rodnom Kragujevcu, a kako je objasnio za 24sedam, posebno je zadovoljstvo pomoći svojim ljudima koji su krenuli stranputicom i vratiti ih na pravi put. Udruženje ima svoj kutak u prostorijama Sokolane u Kragujevcu, a tamo obavljaju i sve svoje aktivnosti.

Međutim, Dušan nije uvek razmišljao na takav način, a umeo je da se "snađe", pa je tako svoj pogrešan put u početku video kao jedini.

- Dok sam bio u osnovnoj školi krenulo je ratno stanje, otac mi je otišao u dobrovoljce, majka je poslata na neplaćeno, a nas je tri brata. Odmah sam osetio nepravdu i još tada sam morao da se snalazim kroz život. A to je bilo baš na ivici između kršenja zakona i tog snalaženja. Kako sam ja odrastao povećavale su se i potrebe, ali nikada nisam skroz prešao granicu. Međutim, kako sam bio specifičan kao mlad na ulici su u meni videli potencijal i stariji su počeli da se "otimaju" oko mene. Imao sam svoj stav koji je bio stvarno pogodan za ulicu i poslove koji se tamo obavljaju, ali sam tako i došao u sukob sa čovekom koji je bio duboko u kriminalu i koji je već bio i u zatvoru - postiđeno nam priča Dušan Mirić.

- Mi smo zajedno držali piceriju u Kragujevcu, a zbog nesuglasica smo u ušli u sukob koji ja nisam znao kako da rešim. Bilo je pitanje samo da li će upucati on mene ili ja njega. Pa sam odlučio da ja povučem potez i to je bilo moje prvo krivično delo i prvi odlazak u zatvor, još 2004. godine. Tamo sam proveo tri i po godine. Znao sam da taj čovek ne pristaje ni na kakav dogovor, hteo je problem i ja sam samo bio brži. Suđeno mi je za pokušaj ubistva, a sud je na kraju doneo zaključak da sam se ja donekle branio i zbog toga sam dobio tri i po godine. To je bila moja prva kazna - dodaje on.

Dok nam je pričao kako je izgledalo drugo iskustvo, gledajuću u pod i odmahujući glavom, istakao je da je još pre izdržavanja prve kazne shvatio da ne želi život sa druge strane zakona i da mora da napravi prvi korak koji će to promeniti.

- Drugi put kad sam osuđen na kaznu zatvora je bilo zato što se prosto nisam snašao na ulici, napravio sam dosta grešaka koje su obuhvaćene u jedinstvenu kaznu. Osuđen sam za učestvovanje u tuči koje je okarakterisano kao pokušaj ubistva grupe, a obuhvaćene su i još dve slične situacije. Tada sam se sam javio na izdržavanje kazne. Velika je stvar što sam samoinicijativno otišao da se prijavim jer je već tada krenula neka moja zrelost, tada sam dobio dete i hteo sam da završim sa tim načinom života. Kaznu sam odležao i od 2014. godine sam na slobodi - kaže Dušan.

24sedam/Goran Sivački

Trenutak kada je dobio dete naterao je Dušana da menja svoj način života, pa su planovi koje je imao za budućnost nastali još među zidovima u zatvoru u Zabeli.

- Sam odlazak u zatvor me je osvestio i tada sam dobio ideju da promenim svoj život iz korena. Taj drugi put sam već znao da je sam izlazak iz zatvora jako težak jer sam prvi put kad sam izašao iz zatvora imao osećaj kao da sma izašao u ring, a ne na slobodu. Jedan od razloga je bilo to što je čovek koga sam upucao bio na slobodi, a bio je u grupi sa braćom Šarić i sad je zaštićeni svedok u toj istrazi. Međutim, nije to ono što me plašilo, nisam mogao da nađem posao, nisam znao kako ću da prehranim dete i odakle uopšte da počnem.  Za zaposlenje sam tada imao vezu, ali ni tako nisam mogao da dobijem posao, uvek su govorili "gde nađoste tog problematičnog". Znajući sve to, poučen iskustvom, rešio sam da prvo kažem ko sam i kakav teret nosim, pa tek onda da razgovaram sa nekim. Tako sam došao na ideju da osnujem udruženje koje će da pomogne ljudima koji žele da se promene. Cilj je dam se nađe posao, a da se samim tim i smanji stopa kriminala. Ideja o udruženju je nastala u četvrtom paviljonu u Zabeli, a pošto sam se sam javio na izdržavanje kaze i ponašao se primerno, prebačen sam u poluotvoreno odeljenje gde sam izlazio na vikende. Prvi vikend koji sam dobio iskoristio sam da se vidim sa ženom koja je pravnik i kažem joj ideju. Bila je oduševljena i voljna da pomogne. Uz podršku smo pravno osnovali Udruženje "Posle kiše", par meseci nakon toga. Za vreme osnivanja sam još uvek bio u zatvoru, za svaki vikend koji sam izašao sam završavao po nešto i tako osnovao udruženje. Imao sam ogromnu podršku porodice i prijatelja, ali jedino što nam je falilo da se pokrenemo su bile finansije. Zbog toga sam 15 dana posle izlaska iz zatvora otišao u inostransvo, znao sam da ne mogu da čekam. Dok sam bio tamo imao sam novac, ali mi je falilo dete i dom...nisam izdržao. Kad sam se vratio krenuo sam da ulažem sebe u udruženje - objašnjava nam Dušan.

24sedam/Goran Sivački

Udruženje "Posle kiše" i posle skoro šest godina rada teško funkcioniše, a problemi su finansijski. Ali i to što Dušan i njegovo udruženje mogu da pomognu oko svega osim oko onoga što je najpotrebnije, a to je zaposlenje.

- Nismo mi organizacija koja dobija novac i ne zavisimo ni od koga. Želimo samo da se pošteno održimo i radimo u Srbiji. Kad sam se vratio iz inostranstva okupio sam prijatelje i predložio da se predstavimo u javnosti i kažemo ko smo. Tu smo dobili podršku od gradskog ombudsmana i lokalne samouprave. Dali su nam salu skupštine grada da predstavimo udruženje, gde smo mi pozvali stručnjake koji su pričali o našim ciljevima i svemu čime se bavimo. Na toj tribini prisustvovalo je 200 ljudi i to je bio pravi "bum". Upoznali smo ljude sa tim čime se bavimo i kako želimo da delujemo, što je naišlo na ogromnu podršku. Načelnica socijalne zaštite je igrom slučaja prisustvovala tribini i nije mogla da veruje, sama je izašla za govornicu pod utiskom svega što je čula i poručila da smo mi ti koji moramo da vratimo poverenje zajednice. Mi smo to ozbiljno shvatili i tako smo krenuli sa humanitarnim akcijama. Ostaje i dalje taj najveći problem po izlasku iz zatvora, a to je zaposlenje. Ljudi na nas gledaju drugačije i nepoverenje im je na prvom mestu. Poslodavci i država, svi traže potvrdu da nisi osuđivan i to je jedan od uslova za zaposlenje. Ja nisam nikako mogao da nađem posao, a u praksi ima mnogo takvih primera. Recimo, čovek iz našeg udruženja je počeo da radi u jednoj firmi koja pravi prikolice, posle dva dana su mu tražili potvrdu da nije osuđivan, a posle četiri mu dali otkaz. Tu smo shvatili da je to što ne možeš da zaradiš pošteno, jer ti ne daju mogućnost zaposlenja, jedan od glavnih razloga što se ljudi vraćaju kriminalu i ulici. Čak i kad najiskrenije želiš da se potrudiš i promeniš, ne možeš da radiš jer ti treba potvrda. Moj primer je samo jedan u nizu, ali može se i tako objasniti koliko je situacija bivših zatvorenika teška. Meni je određeno da plaćam alimentaciju, a ja nisam imao odakle. Neplaćanje alimentacije je krivično delo, a kad ste osuđenik to vrlo lako prerasta u zatvor. Zbog takvih stvari smo mi krenuli da skrećemo pažnju na to da nam treba posao - objasnio je Dušan i dodao da su pokušavali da dođu do posla na razne načine.

- Da bismo sami počeli da radimo, mi smo otvorili pekaru 2017. godine. Ideja je bila da pokažemo svima da hoćemo da radimo. Imali smo želju i volju, OEBS je to prepoznao i poslao nam je HELP, nemačku organizaciju koja je ušla sa nama u pregovore za projekte i dala nam donacije od 2.500 evra u mašinama. Uslov je da morate sa tim mašinama da poslujete dve godine, što se nama najviše i dopalo. Mi smo to prihvatili, a pekaru smo otvorili prijatelj i ja i krenuli u proizvodnju. Međutim, nismo uspeli da se probijemo na tržištu. Pekara i dalje radi, ali teško je zbog konkurencije. Da smo socijalno udruženje možda bismo i imali prednost, ali ovako ne možemo da se borimo. U početku smo imali pet radnika, bivši osuđenici, njihove majke, porodica, a sad smo ostali samo na jednom. Ipak pekara je simbol udruženja i prvo dete, kad se ona zatvori to znači da smo se vratili kriminalu - kaže nam Dušan kroz smeh.

Osim što su voljni da rade, Dušan i ostali članovi njegovog udruženja su voljni i da pomognu drugima, pa su tako bili volonteri u crvenoj zoni i šest meseci pomagali medicinskom osoblju.

- Prvi volonterski posao koji smo radili kao udruženje jeste pomoć u renoviranju i sređivanju onkološkog dečjeg odeljenja. Tada je bila akcija da privrednici u Kragujevcu daju novac da se to obnovi, a mi pošto novac nismo imali došli smo i radili fizičke poslove i pomogli da se odeljenje sredi. Nakon toga smo imali mnogo akcija. Gradili smo igralište za decu sa posebnim potrebama koje se nalazi u centru Kragujevca, sređivali Eko park, radili smo sve dok nije počela korona. Tad su te akcije stale, ali smo i tada imali angažmane. Bili smo u crvenoj zoni u skafanderima svaki dan po četiri sata, nosili boce za kiseonik, pomagali oko svega što je bilo u našoj moći. Ta naša akcija je trajala šest meseci. Međutim, kasnije je, kad je krenula imunizacija. Dom zdravlja ponovo zvao nas kad su im trebali volonteri i tako smo postali udruženje koje je uvek na raspolaganju za grad. Da se, ne daj Bože, zarati bili bismo na prvoj liniji fronta - kaže Dušan.

Kako nam je objasnio njegovom udruženju se javlja dosta bivših osuđenika koji žele promenu, ali uspešnost nije srazmerna tome. Naime, kako kaže Dušan, neki se jave da traže novac ili dođu u prostorije udruženja da se sklone na nekoliko dana, pa odu. Međutim, Dušan objašnjava da udruženje ima stručnjake, pedagoge i psihologe, koji postepeno procenjuju one koji dođu, ali da i oni imaju njihovu uličnu selekciju i tako znaju kad neko dođe i pokušava da zloupotrebi sve što može, a ne želi da se promeni.

24sedam/Goran Sivački

Međutim, bilo je i onih koji su imali jaku volju da se promene i zadobili poverenje udruženja, ali nisu bili istrajni u toj nameri i vratili se prvo priminalu, pa u zatvor.

- Jedan prijatelj je imao želju, ali i dobru ideju. Počeo je sa plastenikom, a pomoć je dobio od HELP-a, ali se brzo razočarao jer nije uspeo na tržištu, nije imao da ponudi ono što već nije bilo, a što već dugo postoji. Posle tog neuspeha se vratio starom uličnom "zanatu", počeo da krade po naselju i vratio se drogi koja je inače neverovatno prisutna kod bivših zatvorenika, čak i u zatvoru. On se zbog toga svega sada i vratio u zatvor. Nasuprot njemu, jedan momak iz Kragujevca, Stefan, odležao je zatvorsku kaznu od devet godina, ali je imao volju da promeni svoj život i pošteno radi. On je sa devojkom pokrenuo uplatno mesto i imao je fantastičnu lokaciju u Tržnom centru Radnički. Dve godine je radio i fantastično razvio posao, ali je došla konkurencija. Prvo su uzeli pult do njega i uticali mu na posao dok ga nisu potpuno zatvorili. Ostao je bez toga, ali se nije vratio kriminalu. Sad tražimo dugotrajnije rešenje za njega, ali i za sve ostale. Pored njega u udruženju imamo i ženu, Snežanu, koja je odslužila kaznu zatvora u trajanju od 10 godina. Ona je od udruženja i HELP-a dobila pomoć za salon lepote. Ona je, takođe, lepo radila ali je korona upropastila. Ispoštovala je ugovor sa HELP-on, ali nije uspela da razvije posao. Ono što je najvažnije, ona nije napravila krivično delo i nije se vratila kriminalu. Bori se za nas, kao i mi za nju - priča nam Dušan ponosno o Stefanu i Sneži.

Dušan nije želeo da insistira ni na čijoj pomoći, ali je istakao da je za poslednji korak resocijalizacije bivših osuđenika potrebna pomoć i to državna.

- Najviše pomoći očekujemo od države. Imamo podršku lokalne samouprave koja nam mnogo znači, ali presudna je država. Lokalna uprava može da pomogne kao što je pomogla meni, ja sam se zaposlio i Javnom komunalnom preduzeću, što je državna firma, oziljna, gde je plata redovna, tako bi mogli da pomognu i ostalima koji su prošli taj proces resocijalizacije i koji su spremni da se više nikada ne vrate u kriminal. U našem udruženju je selekcija mnogo bitna, ne može svako ni da volontira kod nas. Najbitniji je da se zaluži poverenje koje smo mi spremni da pružimo, ako vidimo da neko zaista želi da se promeni. Zbog toga je sigurno da ne bismo preporučili bilo koga - kaže on.

Bivši zatvorenici nisu jedini koji se obraćaju udruženju. Maloletni delikventi, takođe, dolaze kod Dušana i tako se sklanjaju sa ulice. Po njegovoj reakciji, jasno je da su oni Dušanu najdraži saradnici i volonteri i da mu je puno srce kad neko od njih zakuca na vrata udruženja. 

- Imamo dosta slučajeva mladih koji dolaze iz popravnih domova, iz Valjeva, Kruševca. Dolaze kod nas, a mi pokušavamo da im pomognemo i da imamo pozitivan uticaj na njih. Dolazimo u situaciju, da moramo malo da pokažemo autoritet, da se ponekad naljutimo na njih, da ne bi došli u situaciju da olako shvataju situaciju, ali i njima i nama je teško. Tu bi posebno trebalo da se uključi država. Imamo dečka (17) koji je pobegao sa Kosova, gde su kriminalci obesili klinca, i uplašen je. Dobar je momak, a mi sad pokušavamo da mu nađemo mesto boravka, ali ne možemo da ponudimo konačno rešenje, tu mora da se uključi država, imamo sve osim poslednjeg i najvažnijeg koraka- zaključio je on za 24sedam.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi