Kako je nuklearni akcident u Vinči promenio tok svetske medicine, ali i život prof. dr Vladimira Kovčina

Tog 15. oktobra 1958. godine Rosanda Dangubić, Draško Grujić, Živorad Bogojević, Stijepo Hajduković, Života Vranić i Radojko Maksić, tadašnji mladi fizičari, pokušavali su da na svojim dozimetrima zračenja vide nit.

Nisu je videli. Dozimetri su bili zlokobno prazni. To je značilo samo jedno – primili su smrtonosnu dozu zračenja…

Upravo taj događaj, poznat na planeti kao „Akcident Vinča“, kada se desila havarija na reaktoru, promenila je tok svetske medicine, sprijateljila „za vjeki vjekov“ francuske građane i naše ljude, jednog mladog lekara i jednog od najvećih francuskih profesora Žorža Matea, po kome su nazvani jedna srpska onkološka klinika i ulica u Beogradu. A, tu su i dve knjige.

Ispovest iz bolnice

Ova filmska priča ne prestaje da izaziva pažnju celog sveta, a posebno sada, kada je izašla iz štampe knjiga „Dnevnik iz bolnice „Kiri“, ispovest „jednog od ozračenih“ prof. Radojka Maksića, prvog čoveka na svetu, kome je transplantirana koštana srž.

On je sve „ispričao u svojoj knjizi“. Bio je pacijent pokojnog prof. Žorža Matea, a sve detalje otkriće nam njegov učenik prof. dr Vladimir Kovčin, jedan od najboljih srpskih onkologa.

Odmah da vam kažemo, nije ovo priča da se „čita na brzaka“. Zato, uvalite se u svoje udobne fotelje i – polećemo. Nazad u srpsku istoriju, koja je postala planetarna i spasila mnoge živote, a nastaviće da spasava dokle god budu postojali ljudi kojima je neophodna koštana srž.

Sprijateljili smo se

– Prof. Maksić i ja spijatelji smo se davno, kada je došao u KBC „Bežanijska kosa“ gde sam radio, da vidi svog prijatelja i spasioca prof. dr Žorža Matea, koji je tada bio u poseti. Ali, to je sredina priče. Idemo od početka – počinje svoju ispovest za „24sedam“ prof. dr Vladimir Kovčin.

Prema njegovim rečima, tog 15. oktobra 1958. godine, šest srpskih naučnika nisu imali nikakve šanse da prežive.

– U to vreme nije bilo leka. Ipak… Počeli su da zvone telefoni. Tadašnja jugoslovenska Vlada stupila je u kontakt sa francuskim lekarima, koji su tada istraživali mogućnosti presađivanja koštane srži. Jugoslovenski aerotransport (JAT) dao je poseban avion da se naši smrtno ozračeni naučnici prevezu u Pariz, u kliniku „Kiri“. Da se pokuša nemoguće! Čitav tim lekara ih je dočekao u Parizu, među njima i prof. dr Žorž Mate, koji je tada bio mlad lekar. Imao je 35 godina – priča prof. dr Kovčin.

Opet su zvonili telefoni, kaže on, ali sada su pozivani francuski građani da dobrovoljno doniraju svoju koštanu srž.

Građani francuske rizikovali živote

– Odazvali su se. Rizikovali su sve. Znali su da mogu da umru kada im se uzme između pola litre krvi ili čitav litar. Među njima, bila je i majka četvoro dece. Rekla je da mora da spasi srpsku naučnicu Rosu. Počela je teška borba. Svi su preživeli, osim naučnika Živote Vranića, koji je umro mesec dana posle transplantacije, na klinici „Kiri“.  Njegova smrt teško je pala francuskom donatoru koštane srži – priča naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, to što je uradio tim prof. dr Žorža Matea bilo je revolucionarno.

-U to vreme transplantacija koštane srži na ljudima nikada nije bila urađena. Rađena je na eksperimentalnim životinjama. One su često umirale posle toga. Bila je velika nepoznanica šta će se desiti našim ozračenim naučnicima. Tada se samo znalo da treba da se podudaraju krvne grupe, ali ne i za tipizaciju tkiva. Možda smo tek sada svesni, koliki je to rizik bio za sve – priča on.

Čvrsta prijateljstva

Kasnije, kako kaže prof. dr Kovčin, naši naučnici upoznali su svoje donore – Odit Dragi, Rejmona Kastanija, Marsela Pabiona, Albera Birona i dr Leona Švarcenberga. I, razvilo se neraskidivo, najčvršće prijateljstvo među njima, koje ništa nije moglo da raskine. Tekle su godine. Petoro naših naučnika nastavilo je da živi svoje živote.

I, spletom neverovatnih, takoreći svemirskih okolnosti, upoznali su se prof. dr Mate i prof. dr Kovčin. Taj susret promeniće našem sagovorniku život i pristup u lečenju raka.

– Ja sam 1997. godine otišao na KBC „Bežanijska kosa“ s namerom da se tamo otvori onkologija. Ni sanjao nisam da je čuveni spasilac naših naučnika, revolucionar u planetranoj medicini, prof. Mate dolazio jednom mesečno na kliniku i to zahvaljujući tadašnjem direktoru dr Momčilu Babiću i profesoru Miodragu Đorđeviću, koji je bio francuski đak. On je prof. Matea znao odranije – kazuje naš sagovornik i dodaje da je sve potom postalo neverovatno.

Putevi su nam se ukrstili

– Ukrstili su se moji putevi sa onima prof. Matea i prof. Maksića i spojili u jednu tačku u KBC „Bežanijska kosa“. Prof. Mate je radio konsultacije za onkološke bolesnike. Jednom prilikom došao je i prof. Radojko Maksić. Pitao sam ga: “Da li ste vi pacijent?“, on me je pogledao i rekao: “Ne. Ja sam došao da pozdravim profesora. Mi smo stari prijatelji.“ Tada nisam znao o čemu se radi – seća se prof. dr Kovčin i dodaje da je, kada je čuo sve, shvatio da pred njim stoje prvi čovek na planeti kojem je presađena koštana srž, ali i prvi čovek na planeti koji je to uradio.

Pročitajte i

Ovaj karcinom ubije dnevno 13 naših građana: Danas je Međunarodni dan borbe protiv raka

Alarmantno! Oboleli od raka zbog koronavirusa otkazuju preglede

– Od tada smo prof. Maksić i ja počeli da se družimo, a prof. Mate me je prihvatio kao svog učenika. Prof. Maksić i ja smo čak bili i gosti prof. Matea i francuske Vlade, kada je oboleženo pola veka od prvog presađivanja koštane srži – priča on.

Ali, da se vratimo, kaže, u te prve godine poznanstva.

Šleperi lekova

– Prof. Mate dolazio je svakog meseca na „Bežanijsku kosu“ do 1999. godine, odnosno NATO bombardovanja. Uvek je boravio na klinici, tu je spavao, radio i jeo bolničku hranu. Nikad nije naplatio konsultacije pacijentima. Onda nastupaju sankcije, bombardovanje. Nije bilo dovoljno lekova i sanitetskog materijala, ali zahvaljujući prof. Mateu, Zade Đurović, predsednici humanitarne organizacije “Dunav – Danube” iz Crne Gore, i njihovim saradnicima, šleperi lekova stizali su u Srbiju. I danas se čudim kako su uspevali da pređu granice. Zbog njih, naši onkološki bolesnici imali su dovoljno svega – navodi on.

Kako nastavlja, 2007. godine otvorena je nova Dnevna bolnica u KBC „Bežanijska kosa“, koja je prerasla u Kliniku za onkologiju.

-Pokrenuli smo inicijativu da se ona nazove po prof. Mateu. Prvo Dnevna bolnica, a posle toga i klinika. On je bio na otvaranju. Održao je predavanje. U to vreme ga je razarala maligna bolest, a on se celog svog života borio protiv raka u tuđim telima i izlečio na hiljade ljudi. Opet je život umešao svoje prste. Prof. Mate umro je na dan „Akcidenta Vinča“, 15. oktobra 2010. godine – objašnjava naš doktor.

Prof. dr Kovčin nastavlja da su posle njegove smrti, prof. Maksić i on pokrenuli inicijativu da ulica od “Studenskog grada” do KBC „Bežanijska kosa“ ponese njegovo ime, a pomogao je u svemu tome i tadašnji poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić.

– Tri godine smo čekali, jer postoji pravilo da toliko treba da prođe od smrti čoveka po kojem će neka ulica nositi ime. Desilo se 2013. godine. Sada je KBC „Bežanijska kosa“ u ulici prof. dr Žorža Matea – priča on.

Promenio mi je život

-Od prof. Matea sam naučio da svim pacijentima treba dati nadu i reći im da rak nije smrtna presuda, da se sa tom bolešću može živeti. Ali… Da se o lečenju i bolesti mora puno znati, odnosno da svakom pacijentu priđem individualno. Ne mogu svi, koji imaju isti tip kancera, da se leče na isti način – poručuje on.

Na pitanje „24sedam“ kako se oseća kao deo jedne neverovatne svetske priče, koja je istorija planetarne medicine, ali i srpske, on kaže:

-Život me je postavio tako da budem slučajni posmatrač, malo i učesnik i da upoznam sve te neverovatne ljude. Veliki je uticaj prof. Matea na moj rad, dok je prof. Maksić stalno tu, pored mene. Neobična je stvar da ste svedok i učesnik u takvom događaju, koji je toliko promenio medicinu i doveo do toga da su leukemije izlečive i drugi maligniteti, ali i retke boelsti. Sve to utkano je u moj život – opisuje on.

Poslednja ćelija

Kako prof. dr Kovčin dodaje, Katrin, ćerka prof. Matea, napisala njegovu biografiju „Poslednja ćelija“, a po ideji svog oca da rak nije gotov, dok se ne ubije i poslednja njegova ćelija.

-Već imamo odobrenje da je prevedemo na srpski. Sa duge strane, imamo odbrenje i da se ispovest prof. Maksića prevede na francuski jezik. Tako će te dve knjige ponovo, čvrsto povezati dva naroda, baš kao što je to bilo i 1958. godine, kada su rizikovani životi za živote u riziku – završio je on.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi