Čeličane, cementare… će se snaći, ali šta će biti sa EPS-om: Posledice karbonskih carina po Srbiju
EU je postigla istorijski dogovor o uvođenju carina na CO2 koji stavlja sve izvoznike iz Srbije u veoma neugodan položaj, a Elektroprivredu i teže od toga
Pregovarači iz zemalja EU i poslanici Evropskog parlamenta postigli su juče, nakon cele noći provedene u parlamentu, istorijski dogovor da Brisel uvede carinu na emisije ugljen-dioksida (CO2) kod uvoza gvožđa i čelika, cementa, đubriva, aluminijuma i električne energije.
To je prva takva carina u svetu, a cilj joj je da podrži evropsku industriju u dekarbonizaciji, globalno smanji uticaj na efekat „staklene bašte“, a među trgovinskim partnerima vezanim za EU, kao što je i Srbiji, neminovno donosi velike posledice.
Kompanije koje izvoze pomenutu robu u EU moraće da imaju sertifikate za pokriće emisije CO2 "ugrađene" u te proizvode, i to ne samo tehnološki, koliko su tona štetnog gasa izbacile u nebo prilikom proizvodnje tone čelika ili cementa, nego i koliko su „nezelene struje“ pritom potrošili.
- To će ozbiljno pogoditi sve koji nešto izvoze iz Srbije u EU ili su u lancu sa onima koji to rade. Na udaru su pre svega naši proizvođači čelika, veštačkih đubriva i aluminijuma, dok kod cementa i ne toliko, jer njega više izvozimo u zemlje CEFTA. Mi, kao zemlja, nemamo niti jedan sistem za trgovinu zelenim sertifikatima niti sistem CO2 taksa, i svi oni koji izvoze moraće da plate posebnu carinu da bi se izjednačili sa evropskim proizvođačima po ekološkim troškovima proizvodnje u EU – objašnjava za 24sedam ekspert za ekologiju profesor Aleksandar Jovović, profesor na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Pročitajte još:
Da bi najbolji deo srpske privrede - one kompanija koje proizvode kvalitetnu robu koja zadovoljava standarde EU - mogao da se nađe u nebranom grožđu, smatra i Dušan Vasiljević, međunarodni ekspert za strateško planiranje u oblasti životne sredine.
Čeličane u većem problemu
Podaci o sektorskoj izloženosti karbonskim carinama daju za pravo profesoru Jovoviću, jer zvanična statistika kaže da smo prošle godine izvezli u EU čelika i gvožđa za 2,5 milijardi dolara (2,5 miliona tona), i još 1,7 milijardi u zemlje CEFTA.
Istovremeno smo cementa izvezli u EU 55.000 tona, a u CEFTA 89.000. Zanimljivo je da smo u EU na manjem izvozu zaradili 17 miliona dolara, a u CEFTA na većem nepunih 12 miliona.
- To znači da će naši proizvodi biti skuplji nego dosad, a kompanije manje konkurentne na evropskom tržištu. Naravno, ukoliko budu proizvodile kao danas, uz zagađenje CO2 u količinama koje nisu prihvatljive za EU. Ovo se dugo sprema, a srpska privreda je malo šta dosad učinila da se prilagodi. Već i po kvalitetu vazduha u Srbiji ove, prethodne i one tamo godine, koji se nije promenio nabolje, vidimo kako idu „pripreme“. Najveći problem će biti sa „prljavom“ strujom koju svi koriste od EPS-a. Oni nemaju novca da ugrade skupu opremu na svoje termoelektrane, tim pre što to treba da ih stavi na termopostrojenja koja će biti ugašena u relativno kratkom roku – kaže za 24sedam Vasiljević.
A kada se podnosi izveštaj Evropskoj uniji o smanjenju zagađenja, kao opravdanje za velike sume koje ona bespovratno daje Srbiji za ekološke projekte, kaže Vasiljević, mora ne samo da se dokumentuje šta je urađeno, koja oprema je ugrađena i koje mere su primenjene, nego i kakva je realno promena nastala nakon toga.
- U privredi je malo šta urađeno, a kod velikim sistema praktično ništa. A to bi sa carinama EU moglo da ozbiljno košta celu privredu i društvo, jer ako posustane izvozna privreda biće manje para i u budžetu – smatra Vasiljević.
Sreća u nesreći - nije još 2026.
Evropa će u vezi sa karbonskim carinama napraviti sistem kako će to obračunavati, a sreća u nesreći za Srbiju je to što se naplata carine neće dogoditi odmah.
- Prvo ide monitoring, odnosno praćenje u periodu od 2023. do 2026, koliko koji proizvođač ima emisiju, o tome će se izveštavati Evropska komisija, a potom će se početi sa primenom carine. Proizvođači imaju malo vremena da se snađu i verujem da će to uraditi. Posebno oni veliki, sa centralama u inostranstvu, koji su već počeli da se raspituju o rešenjima kod države, i u Privrednoj komori, čak angažuju firme da im urade procene emisija. Mislim da će tu EPS imati najvećih problema, jer će izgubiti kupce koji će zelenu energiju kupiti kod nekog drugog – napominje Jovović.
„Karbon taks“ i na paprike
Kako će se karbonska taksa „preliti“ na svaki proizvod koji se izvozi u EU, objasnila je za 24sedam ranije Danijela Božanić, ekspert za klimatske promene.
– Recimo, izvozite paprike. To nije ni čelik ni cement, ali koristili ste struju iz srpskih termoelektrana za zalivanje i skladištenje, zatim za transport traktor i kamion koji ispuštaju ugljen-dioksid, a koristili ste i đubrivo, koje se pravi uz emisiju ugljen-dioksida. Sve vam se to obračuna i naplati u zavisnosti od toga koliki je trošak zagađenja sa ugljen-dioksidom u vašoj paprici. Princip je isti i ako pravite keks ili bilo šta drugo – kazala je Božanićeva.
Profesor Jovović dodaje da su neke velike industrijske kompanije, osim toga kako da kupe zelene sertifikate za struju, počele da razmišljaju da same grade svoja energetska postrojenja, na biogas i sl.
- Veliki će se uvek snaći, pogotovo uz pomoć centrala, za EPS ćemo videti – zaključuje Aleksandar Jovović.
A u pitanju nisu male pare, jer trenutno je evropska taksa za CO2 na nivou od oko 90 evra po toni emitovane CO2. U nekim zemljama, kao u Švedskoj, to je i 120 evra.
EPS bi trebalo da godišnje plaća državi više od milijardu evra, kada bi mu se naplaćivala taksa na emisiju kakvu plaćaju elektrane u EU. Nemačka je 2020. naplatila od svoje privrede 3,1 milijardu, Italija i Španija po 1,3, a Poljska 1,1 milijardu evra.
Period mekog prilagođavanja je propušten, jer ni u Srbiji kao ni na Zapadnom Balkanu nije primenjen iz Evrope savetovani domaći sistem karbonskih taksa, kojima je region mogao da godišnje naplati najmanje 2,8 milijardi evra. Taj novac, kako je svojevremeno procenila „CEE Benkvoč netvork“ (Bankwatch Network), moga je da bude upotrebljen za energetsko prilagođavanje.
Ovako je u opasnosti da se od 2026. godine Evropi plaća bar 500 miliona evra godišnje samo po osnovu izvoza struje nastale od uglja (60 odsto proizvodnje regiona).
BONUS VIDEO
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari