Muke u komšiluku: Prljava industrija vapi za pomoć Vlade i Evropske komisije
Petrohemija, cementare i druge industrije koje troše puno gasa ili uglja ne znaju gde da nađu velike novčane iznose koje moraju da daju na karbonske sertifikate a čija je cena skočila nekoliko puta
Kupovina prava da se zagađuje životna okolina ugljendioksidom je postala prava noćna mora za neke hrvatske kompanije, jer je cena sertifikata karbonske takse koji to omogućuju sada čak nekoliko puta viša nego prošle godine. „Prljava industrija" stoga traži pomoć i u Zagrebu i u Briselu.
Od početka godina cene emisije gasova staklene bašte su se udvostručile i na zajedničkoj evropskoj berzi ETS probile rekord od 60 evra po toni. To je sada veliki problem za evropske proizvođače ali i pojedine firme u Hrvatskoj poput Petrohemije, HEP-a, cementara, Ine, kao i proizvođača automobilskih delova, piše danas zagrebački „Večernji list“.
Za četiri godine 15 puta skuplje
Predsednik uprave kutinske „Petrohemije“, Davor Žmegač, kaže da su pre četiri godine cene tih emisija bile četiri do pet evra po toni, a u septembru ove godine su više od 60 evra. A firma zagađivač mora svake godine do aprila da podmiri sve emisije koje potroši za prethodnu godinu.
Žmegač kaže da je „Petrohemija“ ranije kupila dovoljno sertifikata za ovogodišnju kvotu po cenama koje su bile povoljnije, ali sada treba ta prava da kupi za sledeću godinu i tu je nastao ogroman problem.
Pročitajte još:
- Godišnje nam treba 300.000 do 500.000 tona jedinica ugljendioksida. Ovakvo kretanje cena za emisije može ugroziti opstanak evropske i hrvatske industrije - kaže Žmegač.
U Srbiji nema „karbonskih“ problema, trenutno
Preduzeća u Srbiji trenutno plaćaju ekološku taksu na otpad ali nemaju troškova koji se tiču emisije gasova staklene bašte. To će se ubrzo promeniti, jer EU uvodi karbonsku taksu na uvozne proizvode napravljene u industrijama koje zagađuju, kako bi ne bi imale cenovnu prednost nad domaćim firmama. Zbog toga su pojedina preduzeća počela da, između ostalog, kupuju i sertifikate za zelenu energiju od EPS-a, kako bi smanjila sve eventualne buduće ekološke troškove u EU. Jer i to što koriste "čistu energiju" kao što je struja umesto uglja i gasa, se ne računa kao ekološki prihvatljivo ako je ta struju dobijena sagorevanjem uglja, kao što je kod nas slučaj u 70 odsto snabdevanja.Kompanije su se obratile za pomoć i nacionalnim vladama i Evropskoj komisiji, piše list, jer svi troše puno gasa, a moraju da plaćaju svojevrsni porez na zagađenje.
Tehnički se to, kažu, rešava tako da svaka takva firma zagađivač mora da kupi potreban broj emisijskih jedinica gasova staklene bašte, odnosno mora da platiti za to što zagađuje prostor oko sebe.
Divljanje cena emisija, uz znatan skok cene struje i gasa, izazvalo je veliku pometnju među evropskim proizvođačima, od kojih se očekuje da dodatno ulažu u svoje pogone kako bi smanjili zagađenost, a istovremeno moraju da plaćaju i izuzetno visoke iznose za sertifikate.
Hrvatska u evropskim razmerama nije veliki zagađivač, godišnje proizvede oko 24.000 tona ugljendioksida. Jedna Nemačka ispusti 900.000 tona, a Poljska, Italija i Francuska više od po 400.000 tona. Problem je što se radi o strateškim firmama čiji se problemi prelivaju na širok krug preduzetnika i građana kroz višu cenu đubriva, struje, benzina i slično.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari