Imperator, ratni zarobljenik, robijaš i na kraju baštovan: Burni život poslednjeg kineskog cara
Na današnji dan rođen je poslednji vladar dinastije Ćing, koji je na presto došao sa tri godine, a sa šest već morao da abdicira
Pu Ji je bio poslednji kineski car i poslednji vladar iz dinastije Ćing, koja je ovom zemljom vladala više od dva i po veka. Rođen je 7. februara 1906. godine u Mandžurskoj dinastiji, a presto je nasledio u trećoj godini, kada je njegov stric Zaifenga umro. Starije linije njegove porodice nisu imale muškog naslednika, pa je on vladao od 2. decembra 1908.
Profimedia
Tri godine je bio na vlasti pod regentom, a u februaru 1912. prinuđen je da abdicira i odrekne se titule cara, zadržavajući titulu vladara dinastije Ćing i carskog klana Ajsin Gjoro. Kina je postala republika, a Pu Ji je ostao da živi u Zabranjenom gradu, tretiran kao strani monarh.
Građanski rat u Kini 1917. vratio ga je nakratko na presto, na inicijativu vojvode Čan Suna, ali se na njemu zadržao samo od 1. do 12. jula, zbog protesta širom zemlje koji se nisu smirivali.
Sedam godina kasnije, 1924, dolazi do promene odredbi ugovora o njegovom položaju u Republici Kini, pa Pu Ji gubi imperijalističku titulu. Osim toga, prisiljen je i da napusti Zabranjeni grad, iz koga nije izašao 16 godina.
Profimedia
Uskoro se našao na teritoriji Japanske koncesije u Tjencinu (Kina je bila prinuđena da stranim silama dozvoli da na njenoj teritoriji imaju svoje “koncesije” koje su bile van domašaja kineskih vlasti), gde je počeo da šuruje sa svojim domaćinima protiv Kineza.
Japanci su ga 1934. postavili za cara Mandžukua, vladara zemlje njegovih predaka – Mandžurije, koja je tada bila pod japanskom okupacijom. Puova carica bila je Van Rog, ali je pored nje imao i nekoliko konkubina. Za vreme Drugog kinesko-japanskog rata bio je na strani ostrvske države kao marioneta tada uticajnih ličnosti.
Profimedia
Posle Drugog svestkog rata Pu Ji je bio u sovjetskom zatočeništvu od 1945. do 1450. Zarobljen je u avgustu 1945, kada su Sovjeti zauzeli Mandžuriju, a dve godine kasnije svedočio je protiv Japanaca u Tokiju. Kada su komunisti pod Mao Cedungom preuzeli vlast u Kini, isporučen je Pekingu, gde je 10 godina proveo u zatvoru.
U Peking dolazi uz pismenu dozvolu Cedunga i tamo neko vreme živi sa sestrom u stanu, da bi se ubrzo posle toga preselio u državni hotel i počeo da radi u Pekingškoj botaničkoj bašti. Nedugo zatim počinje da pruža podršku komunistima i ženi se negovateljicom 1962. Dve godine kasnije postao je urednik literarnog odeljenja Političke savetodavne konferencije kineskog naroda.
Profimedia
Svoje memoare izdaje uz ohrabrivanje Maoa i njegovih saradnika i uz javnu podršku kineske vlade. U njima je otvoreno kritikovao svoje ponašanje u prošlosti i priznao da se kaje što na suđenju u Tokiju nije iskreno govorio o svojoj odgovornosti tokom rata.
Umro je u krevetu od raka bubrega i srčane bolesti 17. oktobra 1967. Kremiran je, a urna sa njegovim pepelom postavljena je na groblje na kome su tokom carevine sahranjivani evnusi i carske konkubine, a u to vreme istaknuti partijski i državni funkcioneri. Njegova udovica je 1995. prenela pepeo na novo imperijalno groblje, gde sada počivaju četvorica od devet careva koji su mu prethodili, tri carice i 69 prinčeva, princeza i carskih konkubina.
Pročitajte još
Sahranjen je kao običan građanin u Kini i zbog toga nije dobio tradicionalno posthumno ime koje su svi dotadašnji carevi imali.
Na osnovu njegove autobiografije Bernardo Bertoluči snimio je 1987. godine film “Poslednji kineski car”.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari