Deklarisani sam partizanovac, nikad nisam voleo što me porede s Bogom! Kako je Bodiroga odjavio Amerikance

Obeležio je košarkašku igru od početka devedesetih pa u naredne skoro dve decenije. Pominjanje njegovog imena budi lepa sećanja o velikim danima naše reprezentacije, ali i brojnih najboljih klubova na Starom kontinentu. Dejan Bodiroga. Legenda.

U velikom intervjuu za index.hr nekadašnji sprski košarkaš pričao je o detaljima iz prebogate karijere.

U Srbiji je igrao samo u svojoj prvoj sezoni, a i dan-danas važi za jednog od malobrojnih sportista kojeg su svi voleli. I to ne samo kod nas nego u svim državama u kojima je igrao.

- To bi trebalo pitati navijače, ali zahvalan sam im na svemu. I dok sam igrao u klubovima, a posebno za reprezentaciju, osećao sam neverovatan nivo poštovanja i moje je bilo da im uzvratim istom merom.

Da li je možda razlog tome činjenica što nikad u karijeri niste igrali ni za Zvezdu ni za Partizan?

- Ne znam, ali, eto, ja sam deklarisani navijač Partizana. Ali, da, možda ima u tome nešto. U svakodnevnom kontaktu s ljudima osetim poštovanje, i to je divan osećaj. Mislim da je to samo zahvalnost zbog odnosa koji sam imao i prema košarci i prema reprezentaciji.

 

 

Navijačka pesma "Mi imamo našeg boga, ime mu je Bodiroga" i danas zvoni u ušima navijača. Dejan otkriva da mu to nikada nije prijalo.

- Vernik sam, verujem u Boga i ne volim da me upoređuju s Bogom. Znam da je u pitanju sport i da niko nije imao nikakvu lošu nameru, ali svakako mi nije bilo prijatno da to čujem. Međutim, naravno da mi je prijala emocija koju sam primao od tih ljudi i mislim da sam znao da im to vratim.

Kada je 1995. godine izabran od Sakramento Kingsa na NBA draftu svi su očekivali da će i u Americi deliti časove košarke. Desilo se suprotno, pa se i dan-danas može čuti da je Bodiroga najbolji Evropljanin koji nikada nije zaigrao u SAD.

- Bila mi je želja da osvojim Evroligu, da odradim svaku stepenicu na pravi način, pa da kao dokazani igrač odem u Ameriku. Međutim, karijera mi je otišla u sasvim drugom smeru, imao sam sreću da igram u velikim klubovima i borim se za trofeje.

Godinama kasnije stigla je ponuda od još jednog NBA ligaša.

- Nakon Panatinaikosa, kad sam već imao 29-30 godina, dobio sam ponudu Rudija Tomjanovića da pređem u Hjuston. Bilo je još ponuda nekih izuzetnih NBA klubova i priznaću da me je to kopkalo, ali mislio sam da sam već u nekim godinama i da bi možda bilo kasno da se odlučim na taj korak. Možda je trebalo da odem ranije.

Bio je Bodiroga jedan od onih ključnih šrafova u mašineriji koja je oživela našu reprezentaciju. Evropsko zlato u Atini 1995. i svetsko u Indijanapolisu 2002. godine, taj izbor je stavljen pred Bodirogu. Zadatak je bio da odredi koji mu je uspeh draži.

- Podjednako je. Atina je bila važna jer tri godine nismo igrali zbog sankcija. Kako se ovde nismo mogli okupljati, dolazili smo u Atinu, gde bismo provodili zajedničko vreme, igrali neslužbene utakmice i gradili kult reprezentacije. Za Evrobasket 1995. smo napokon mogli da igramo u kvalifikacijama, a tamo smo proživeli pravu dramu. Bugarsku smo u ključnoj utakmici dobili na jedvite jade. Ipak, kvalifikovali smo se, a onda je sve krenulo. Zato je Atina bila važna. Zbog svega što se događalo, zbog tolikog naboja, to je zlato bilo neverovatno iskustvo.

 

 

S druge strane, Indijanapolis je bio velika pobeda, posebno jer je izborena protiv Drim-tima na njihovom terenu. Nismo najbolje počeli turnir. Izgubili smo od Španije, pa od Portorika, i dogodilo se to da smo protiv Amerikanaca morali da igrali mnogo pre nego što smo očekivali. Ali, kako je rekao Pešić, kad smo već dolazili na SP, znali smo da se, ako želimo medalju, pre ili kasnije moramo s njima susresti. Velika pobeda.

Jedan detalj sa te utakmice i danas se prepričava. Dejan Bodiroga uzima peškir Redžija Milera i briše se.

 

 

- Video sam da je šokiran situacijom, da mu nije bilo jasno šta se događa. Nisu očekivali da ih možemo dobiti, u očima sam mu vidio nevericu i da je tek tada shvatio da je đavo odneo šalu. Bila je to odlična ekipa Amerikanaca. Džordž Karl je bio trener, Greg Popović pomoćnik. Možda njih par nije igralo, ali bio je to sjajan sastav i mislili su da će se prošetati do zlata. Meni taj Indijanapolis i nije bio neko preveliko iznenađenje, jer se kad-tad moralo dogoditi da neko dobije Amere bez obzira na to koliko dobri bili.

Argentinci nakon dramatičnog finala u Indijanapolisu i dalje tvrde da su moralni pobednici i da su pokradeni u zadnjoj sekundi regularnog dela jer nad Skonokinijem nije sviran faul.

 

 

- Ne bih se složio da su oni više od nas zaslužili pobedu i da im je neko nešto oteo. Faul je mogao biti, ali ja mislim da prekršaja ipak nije bilo. Argentinci su dve minute pre kraja vodili sa osam razlike. Ja bih uvek potpisao takvu situaciju, tako da ne volim kad se priča da smo im nešto ukrali.

Polufinale s Novim Zelandom izrodilo je i incident na poluvremenu zbog kog je Vladimir Radmanović oteran iz reprezentacije.

- Nije to bilo ništa spektakularno. Stvar je bila samo u pravilima koja se moraju poštovati u svlačionici. Jednostavno, jako mi je žao što se to dogodilo i što je Radmanu to kasnije možda obeležilo karijeru. Uvek smo imali dobru atmosferu, držali smo se uvek zajedno, pa i kad bi bio neki problem, nastojali smo da on ostane u svlačionici. Da nije bilo tako, ne bi bilo ni svih uspeha. Pešić je tražio red, to se dogodilo na poluvremenu, čekao nas je nastavak utakmice i kasnije finale, i jednostavno nije bilo vremena da od Karija tražimo da povuče odluku. Žao mi je što se to dogodilo.

Loše sećanje je ono na EP u Beogradu 2005. godine, na neuspeh koji se samo nadovezao na loše rezultate na EP 2003. u Švedskoj, pa i na OI u Atini.

- Taj Beograd mi je najteži poraz, tada je bol najduže ostala. U redu, igramo kod kuće, bilo bi lepo nešto osvojiti. Zato sam se vratio, ali jednostavno nije bilo potrebne hemije. Neke stvari koje su se dogodile zauvek će ostati između nas igrača i mislim da je to najpoštenije. Naravno da smo svi odgovorni za taj neuspeh i jako mi je žao što kod kuće, pred svojim navijačima, nismo napravili veliki rezultat. O svemu ostalom, o detaljima, radije ne bih pričao jer, ponavljam, najbolje je da to ostane među nama u svlačionici. Naša košarkaška reprezentacija je jedna velika porodica, a u svakoj pravoj porodici svi problemi koji se dogode ostanu isključivo u četiri zida.

Dotakli su se u opširnom razgovoru novinar i Bodiroga i Evrolige. Ovaj sistem se legendarnom asu nikako ne sviđa.

- Apsurdno je to licenciranje. Evroliga je svela postojanje ABA lige ni na šta. Ovaj prostor je dao velike igrače, velike trenere, velike košarkaške radnike. Najpre su se iz ABA lige plasirala tri kluba, pa dva, sad je jedan, a sve ide prema tome da i taj jedan ne dobije šansu i da ova regija, koja je dala nekoliko prvaka Evrope, bude izbačena iz Evrope. Ne može se sve gledati kroz novac. Evroliga je najbolje takmičenje u Evropi, ali nedopustivo je da neko ko osvoji titulu prvaka Italije ne sme da igra u najjačem takmičenju u Evropi samo zato što nema licencu. Kako je moguće da se nekome zabrani da se nadmeće s najboljima ako je to zaslužio?

Rešenje bi moglo da bude ukradeno iz najvažnije sporedne stvari na svetu...

- Dobar je model Lige šampiona u fudbalu. U redu, ne igraju samo prvaci svojih zemalja, ali se daje šansa i jednom Lesteru, koji se kroz svoje prvenstvo izborio za Ligu šampiona. Dinamo i Partizan imaju šansu da nastupe u Ligi šampiona na temelju rezultata u domaćem prvenstvu, dok je u košarci sad to nemoguće.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi