Žena koja bolesnoj deci vraća osmeh na lice: Tijana Momčilović, doktorka Cica Mica, specijalista za SVE

Tijana Momčilović je davne 2005. godine ostala bez posla, i htela ne htela, morala da nauči kako dalje da žonglira kroz život.

– Do tada sam često imala nastupe na ulici i povremeno na rođendanima. Ali su moji nastupi uvek bili samo žonglerski, nikad klovnovski!

Kako je onda žongler postao klovn? I to kakav!

– Neki od članova našeg društva su već radili kao doktori klovnovi, medju njima je bio i moj brat Marko. Oni su bili članovi organizacije “The bridge of life” koja je projekat doktora klovnova donela iz Amerike.

Bez ideje i svesti u šta je zakoračila, Tijana se poklonila i počela.

– Jedini motiv za to mi je bio siguran izvod prihoda. Priznajem, neromanticno, skroz!!! Ali, danas mi je još draže da je početak bio ovakav, jer sam na terenu, tj. u bolnici sama sa sobom otkrivala čari svog današnjeg poziva.

Teško je zamisliti koliko su teški bili prvi dani njenog novog posla.

– Imala sam razne strahove i zauvek će mi u sećanju ostati taj prvi dan i moj kolega Dr Globus sa svojim neprocenjivim savetima. Naivna ja, mislila sam kako će me biti sramota da se glupiram pred nepoznatim ljudima, naročito pred roditeljima, a nije mi palo na pamet da oni svi jedva čekaju da mi počnemo sa glupiranjima. Vrlo brzo sam zaboravila na svoje strahove, jer prizori koje sam videla, za mene su bili STRAŠNI. Moja iskustva sa bolnicama su bila nikakva, ja nikada pre toga nisam bila ni u jednoj dečijoj bolnici.

Pre prvog odlaska u vizitu, usledila je obuka kod čoveka koji je zaslužan za sve što danas doktori klovnovi rade, Edvard Vejn Džunior.

– I već posle par dana učenja, javila mi se želja da i ja nešto kazem, da se uključim, dobijem svoj mantil i smislim svoje klovnovsko ime.

Tada je Tijana Momčilović postala doktorka Cica Mica, specijalista za SVE.

– Postoji stanje svesti koje mi klovnovi zovemo “Vrzino kolo”. Primera radi, bolesno dete sa mamom dodje u bolnicu, lekar pred detetom priča o bolesti, mama je tužna, dete ne razume lekara, ali shvata da je mama tužna zbog njega, pa je samim tim i dete tužno, što samo otežava put ozdravljenja. I tako u krug! E, mi “sluzimo” da uletimo u epicentar tog kruga, da razbucamo loše raspoloženje, da napravimo prostor za nadu, a da nikome nismo rekli “e, biće tebi dobro”jer mi ne smemo to da kazemo, mi to ne znamo.

Prisustvo doktora klovnova u sobi za cilj ima da dete odvede u neki lepši, bezbrižni svet mašte, negde gde je sve moguće, gde je sve veselo i šareno. Jer ostatak dana deca misle samo o njima.

– Često prepričavaju ko je od nas šta lupio ( ja nekad kad izadjem iz sobe, stanem pored vrata pa ih slušam, to mi je mnogo slatko) Ili ako nas vide prvi put, pa se od šoka ukipe, ne progovore ni reč sa nama, ali kada izađemo čujes ih: “Mama, mama jesi li čula šta je ona rekla” pa onda prepričavaju  ili “Mama, mama šta to ona ima na glavi, a kako se to ona našminkala?”. Slatko!

Iako doktori, o njihovim pravim bolestima ne znaju mnogo, niti ih ikad o tome pitaju.

– Ne želimo da ih vraćamo u stvarnost, ne želimo da ih podsećamo na njihove probleme, a i da bi sačuvali sebe. Retko se vezujemo za nekog pacijenta, tako da i kada neko ode iz bolnice nikad se ne raspitujemo “na koju stranu” je otišao.

U izmišljanu bolesti im nema ravnih.

– Bukvalno lupetamo neke nazive, npr. devojčica u roze pidžamici je Zarozana i treba da primi terapiju odrozavanja, pa je tu i najčešći Tufnititis. Dr Guza voli da im ćorne toalet papir, pa da ih previja. Raznim našim pacijentima se pojavljuju izrasline na telu u obliku plišanih životinja (njihove igračke često koristimo kao rekvizitu), pa onda radimo”amputacije”, što zahteva da se dete “operise”, moramo prvo da ga uspavamo, pa Guza i ja pevamo uspavanke, ali kreštimo toliko da se dete upiški od smeha.

Doktori klovnovi se moraju držati određenih pravila ponašanja, a jedno od njih je da nikada ne ulaze u sobu gde ih dete ne želi.

– Ovo je vrlo važno pravilo i uvek ga se pridržavamo! Iskustvo nas je naučilo da kad kucnemo na vrata i provirimo, možemo da procenimo koje dete nas se uplašilo. Mi poštujemo njihov prostor, njihova soba je njihova! I ako se samo jedno dete u sobi plaši, mi ne ulazimo, već nalazimo druga rešenja.

Od klovna očekujemo da nas zabavi i nasmeje, jer je njegov zadatak baš to, da bude šašav, veseo i duhovit. Ipak, posao ovih doktora je više od toga i kao takav zaslužuje naše divljenje.

– Za ovo što mi radimo je na prvom mestu potrebno da čovek ima empatiju, da može da razume dete, da može da “udje” u njegov um, da se “spusti” na nivo deteta, da se igra, pa tek onda da ima smisla za humor. Ako je neko smešan, a okrutan, ništa od toga! Taj nek radi u cirkusu! A ponekad, ako nas dete poznaje duže vreme ili je malo starije dete, tada sednemo pored kreveta i pričamo o svemu, tu smo za jednu zdravu “čašicu razgovora”

Jedan od najvažnijih ciljeva doktora klovnova je da decu oslobode straha od belog mantila.

– Želimo da im pokazemo da beli mantil nije bauk i ne mora uvek da bude neprijatno kad je beli mantil u sobi. Sa belim mantilom se priča i beli mantil sluša.

Niko to ne čini bolje od doktora Guze i doktorke Cica Mice. Zato ih u dečijim bolnicama čekaju:

– Sreća i radost. Zna se kojim danima smo u kojoj bolnici i često nas sa nestrpljenjem čekaju. Dešavalo se da čak dobiju otpusne liste, ali ne žele kući dok mi ne dodjemo, pa često kada im lekar saopšti da moraju da ostanu na bolničkom lečenju, jedina motivacija bude “pa ovde je super, ovde dolaze klovnovi”.

A kada se radni dan završi, Tijana nam kaže da se oseća kao da je radila težak fizički posao.

– Prvo se peru ruke i pije voda, pa se skida mantil i sva dekoracija, pa šminka. Često dr Guza i ja dok skidamo šminku, pričamo o tome šta smo videli, kakve utiske smo pokupili, često prepričavamo neke slatke trenutke, ali ima i onih teških. To je naša mala psihoterapija.

Sve te teške stvari koje su taj dan bile pred njihovim očima, prave se da nisu videli, jer dugačije ne bi mogli.

– I koliko god se mi trudili da ne ulazimo u bliske odnose i ne želimo informacije o pravom stanju naših pacijenata, uvek ostaju slike lica i tužne sudbine. Uvek! Za sve ove godine nisam oguglala, a nisam ni poludela, bar tako mislim o sebi. Ono sto mi daje vetar u ledja je pomisao da tamo u nekoj sobi leži dete koje je uplašeno, možda samo, zbunjeno i treba mu toplina, treba mu nešto što je blisko njemu, treba mu da ne misli na te ružne zidove, groznu hranu…

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi