Gale Kerber za 24sedam: Ne bih nikad otišao u „Grand“, ne volim da pametujem!

Grupa „Kerber“  sledeće godine imaće važan jubilej – puni 40 godina,  a frontmen Goran Šepa kaže da ih decenije postojanja ne zanimaju. Kao ni medijski prostor. Njihova ambicija, kako je istakao, nije ni novac, već isključivo muzika i ljubav, pa će u tom duhu obeležiti jubilej – samo dobrom pijankom. U intervjuu za 24sedam, Gale je odgovarao na pitanja o stanju na rok sceni, zaradi muzičara, novom albumu koji svi željno iščekuju…

Šta radi „Kerber“ u vreme koronavirusa?

Borimo se sa ograničenjem prostora zbog korone. Nemamo rešenje za koncertne aktivnosti. Muzičari su jedini hendikepirani. Svima se nešto popušta, a nama je baš rigorozno. Sve je postalo deplasirano, narod je ušao u neku apatiju, pa nemamo ni zašto da dižemo glas.

Čime se još bavite svih ovih meseci?

Bavim se samo muzikom, ali mi prija što sam prvi put kod kuće posle toliko godina, pa sam i tu sebe pronašao, s nekim stvarima koje nikad nisam radio u životu. Bavio sam se sređivanjem vikendice i time da nemam slobodnog vremena. Bavim se i kuglanjem, ušao sam u tu prvu ligu Srbije i dosta treniram. Sa bendom radim nove pesme, interesantne su i nisu isprovocirane koronom, pravimo pesme kao da se ništa ne događa.

Da li se isplati raditi sad nove pesme?

Nikad nisam razmišljao o muzici na način da li je isplativa. To je dug prema publici, galaksiji, sebi samom, ako ti je to nešto preneto od Boga, i važno je da iznedriš energiju. A da li će se to isplatiti, o tome bend ne razmišlja. Svakako da u ovo vreme više trošimo nego što zarađujemo. Studio je skupa igračka. Ako me pitate da li imamo sredstva da sve to izvedemo, imamo. Minule godine rada su iza nas, a na kraju krajeva, mi smo skromni ljudi. Nismo nikad bili bogati, niti tome težimo. Neka srednja klasa jesmo, ako to postoji u ovoj zemlji.

Obično rokeri imaju stav da im nije važno koliko novca će zaraditi.

Toliko godina smo na sceni i sviramo rokenrol, pa nam to daje za pravo da se tako i ponašamo. Nismo se menjali, osim starosno. Filozofija je ista. Nismo nikad naplatili muziku, sama se naplaćuje. Nama su jedino sredstvo zarade koncerti. Postoje neki novi vidovi zarade putem Jutjuba, ali se mi u to uopšte nismo upustili.

Ali, ipak, imate jutjub-stranicu.

Imamo neku stranicu i preko nje nešto zarađujemo. Ne puštamo preko nje mnogo toga, priča nam ide u drugom pravcu. Služi samo kao informacija onim ljudima koji vole „Kerber“. Ne bih privatizovao tu stranicu.

Šta se dešava sa albumom, već dugo ga najavljujte?

Albuma više i nema. Jesam i dalje pobornik toga, ali kad vidim da je neko dao naslov i kaže „moj novi CD“, nekako mi je to demode. U svetu je trend da izlaze singlovi, odnosno spotovi, da bude emitovanja na Jutjubu i da ne trošiš deset pesama. Čovečanstvo više nema vremena da uživa u toliko pesama odjednom, nego u jednoj po jednoj. Ako je nešto trajno, ostaće. Tako da se nadam da ćemo ovo što smo pripremili puštati postepeno, kalkulišemo još. Bar dve-tri pesme će ostati rame uz rame sa prethodnim hitovima „Kerbera“.

Zvali su vas „uspavani“ „Kerber“, a i dalje vas nema u medijima.

Nismo se nikad borili za medije. To je prirodno i nastaje s godinama. Karijera u početku traži da si stalno na televiziji, da možda i preteruješ. Malo smo se i zasitili, pa smo teški da se pokrenemo. Ali ni pre nismo mnogo galamili.

Sledeće godine obeležavate 40 godina postojanja grupe. Kako ćete to proslaviti i kako biste napravili kratku analizu rada?

Izgleda mi surovo kad se kaže 40 godina, to je velika distanca. Radujem se što smo opstali tolike godine, ali mi govori da život ima prolaznost. Žao mi je svega toga. Dogodilo se mnogo lepih stvari, strašno dobrih koncerata, uživanja, puni smo energije… Nećemo povodom jubileja praviti koncertnu turneju. Doduše, moji još uvek ćute, ali dok ćute, verovatno se slažu. Ne želim da se krijem iza brojki. Za to sam da se turneje prave sa pravim povodom, a godišnjice su, normalno, torta i jedna dobra pijanka u krugu plemena „Keber“. Za publiku će biti turneja izazvana novim albumom, muzikom pre svega. Takav je red, „Kerber“ je dužan da se pojavi pred publikom sa novim pesmama.

Da li u tim godinama imate i dalje te dobre pijanke i da li su rokeri boemi?

Tu godine ne postoje. Istrošiš se kao mnogo mlađi, ali s godinama dobiješ kondiciju za jednu dobru pijanku. Sad je to na nekom višem nivu. To je uvek bio deo „Kerbera“, nema razloga da tu tradiciju ukidamo.

Izjavili ste jednom da vas je muzika uzela pod svoje na vreme, da ne krenete stranputicom. Na šta ste mislili?

Na sve ono što se događa ljudima koji ostanu na ulici. Nisam bio ni u kakvom kriminalu. Muzika je božja stvar, nekako se menjaš, ali racionalno. Zadovoljan samo onim što sam dosad uradio i time da mi je muzika dala sve ono što sam hteo. Da putujem, da se družim, da se lepo osećam posle koncerata, da ljubim binu na koju izlazim… To je ono čemu sam kao klinac težio, za drugo nisam znao. Imao sam sreću što je stariji burazer svirao i išao na koncerte, pa sam se “uvaljivao” kod njih. Kukam kod majke, pa onda ona uhvati njegove drugare i pita ih: „Zašto ne vodite i Gorana?“

Kako ocenjujete reči pesama na muzičkoj sceni, recimo rep izvođača?

Oni imaju svoj izraz. Vrlo je interesantno. Puno puta ja to preslušam i okej mi je. Pripadam ljudima koji su epski romantici, stalno je priča o ljubavi. U osnovi je ljubav, a uvek u svaku priču ubacim i rokenrol. Ima tekstova koji su prazni, ali ne bih prstom pokazivao. Prepoznaje publika da nisi bio pametniji od te jedne rečenice koju vrtiš u pesmi.

Da li rokeri danas pripadaju manjini?

Uvek je neka hajka na rokere, od strane onih koji nisu ništa drugo uradili u životu. Nije manjina nikad bila. Klinci danas mnogo sviraju rokenrol, zateknem savršene instrumentaliste i izvođače, ali danas je sve prebrzo. Danas uradiš dve stvari i potrošio si dan, a čeka te još 50. Ne znam kuda sve ovo ide. U stvari znam, čeka nas kraj sveta i to je to.

Kako vam se sviđaju autotjuneri?

Ne znam šta da kažem… Svako ima neko svoje mesto pod nebom, svako može da se iskaže na neki način. Koncentracija publike je opala, pa može da prođe sve i svašta.

Mogu li rokeri da zarade isto koliko autotjuneri?

Ne, ali mogu na nekom višem nivou. Postoji nekoliko nivoa sviranja i rada, tako da u onom završnom delu kada si ekstremno popularan, kad imaš masu ljudi iza sebe, onda može da se kaže da si zaradio. Svakako da postoji zarada, i veliki trošak, ali mnogo se radi. Decenijama radite, pa tek onda počnete da nešto zarađujete.

Da li ste dobili nekad ponudu da budete u žiriju nekog takmičenja, na primer od „Granda“?

Jesam, ne sećam se od koga, ali nisam od „Granda“. Ne bih ni otišao u „Grand“. Treba dosta vremena, a ja i ne volim da pametujem mnogo. Žao mi je tih ljudi koji tamo učestvuju. Stvarno mislim da čovek može da im poremeti mozak, naročito ako moraš svašta da mu kažeš za potrebe emisije. Veće su zvezde žiri nego učesnici. Takmičari postaju statisti, za njih niko nikad ne čuje. Nekome reći da nema pojma, malo mi je teško.

Kako vam se sviđaju danas narodnjaci u odnosu na prošla vremena?

Ja sam i ostao u tim prošlim vremenima kad su pevali pokojni Toma Zdravković i Cune Gojković. To su bili vrhunski pevači. Nazvao bih ih rokerima. Ne pratim sad narodnu scenu. Ima ih mnogo, ne izdvajaju mi se. Nisam nikad ni slušao narodnu muziku, zaticala me je samo u kafani, pa tako moram da je čujem. Ja, kad bih pevao tu vrstu muzike, nosio bih narodnu nošnju.

Vaš imidž je takođe obeležio „Kerber“. Da li ćete se ošišati ikad i da li je teško održavati tako dugačku kosu?

Šišam se na tri do četiri meseca, skratim krajeve. Volim da mi kosa bude uredna, da nije masna, ali je ne održavam ništa posebno, osim što je perem. Priroda je ufrćkala i produžila. Ne znam šta bih bez kose. Šišao sam se u vojsci, a zatim u vreme bombardovanja, i prošao sam pored mnogih prijatelja koji me nisu prepoznali. Bilo mi je to praktično, ali sam strašno patio i nisam mogao da se naviknem. Jedva sam čekao da mi kosa opet poraste.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi