Oko 6.000 Srba bilo u okruženju 74 dana pod konstantnim granatiranjem i pešadijskim napadima: U "srpskom Staljingradu" ratovala čak i deca

"Većina ljudi je mislila da neće biti rata, verujući da nas komšije muslimani i Hrvati neće napasti, s obziom da smo do tada sasvim normalno živeli, ali u tom trenutku lukavačka četa tzv. Patriotske lige bila naoružana „do zuba“. Napadom na Tuzlansku kolonu 15. maja već je svima bilo jasno šta će se desiti. Ja sam 13. maja uspeo da suprugu i decu prebacim do Šabca. Na izlazu iz Tuzle, zaustavila nas je policija i kompletno pretresla automobil. Išli su čak dotle da su otvaral i igračke."

Ovako su nam Ljuban Iljić jedan od vodećih ljudi odbrane Smoluća, kao i jedan borac koji je želeo da ostane anoniman, opisali šta se dešavalo neposredno pre junačka borba sela Smoluće, Potpeća i Tinje koji se dogodila na današnji dan 1992. godine.

Ovo je priča o hrabroj borbi i odbrani ovih sela koja su izložena velikim iskušenjima tokom tih teških vremena.

Privatna arhiva

Pre 31 godine, Vojska Republike Srpske izvela je proboj do sela Smoluće, nakon gotovo tri meseca borbe, tokom koje su ova tri sela pružala otpor protivniku nekoliko puta jačem od njih. Ovaj događaj se dogodio u početku rata u Bosni i Hercegovini, u blizini Tuzle, gde su se srpska sela našla okružena od strane dojučerašnjih komšija i školskih drugova, sada proglašenih neprijateljima.

 

6.000 ljudi je konstantno bilo pod granatam

Tokom ratnih sukoba, sela Smoluća, Potpeć i Tinja našla su se okružena i pod stalnim pritiskom muslimansko-hrvatskih snaga. 

Kako su pritisci postajali sve veći, neka sela su "potpisala lojalnost", dok su Smoluća, Potpeć i Tinja ostali u obruču, očekujući napad. Oko 6.000 ljudi je bilo u okruženju 74 dana, pod konstantnim granatiranjem i pešadijskim napadima. Tokom tih napada, stanovništvo se povuklo u Smoluću kao poslednje uporište.

Privatna arhiva

Hrabri borci branili su svoje susede i svoju zemlju, suočavajući se sa svakodnevnim izazovima i opasnostima. Tokom ovog vremena, u Smolući je poginulo 51 borac i osam civila.

Prema rečima Ljubana Iljića, napetosti su počele i pre ratnih dejstava.

– Smoluća je bila u okruženju od marta ili aprila 1992. godine, kada su postavljene muslimanske barikade na putevima. Ja sam početkom maja otišao na godišnji odmor. Međutim, zvali su me na posao i ja sam seo u autobus kako bih otišao u Lukavac, gde sam radio. Pozvao sam jednog kolegu iz susednog sela koji mi je rekao da ćemo ići zajedno. Na putu nije bilo problema, međutim kada sam došao na posao, kolege sa kojima sam do tada normalno radio, počeli su da me vređaju, nazivaju četnikom… Kada sam krenuo kući kolega Ljubomir Todorović, koji je posle postao komadant Štaba odbrane Smoluće, mi je pozajmio svoj automobil. Na putu ka kući naišao sam na muslimanski punkt na kojem je, između ostalih, bio i jedan čovek sa kojim sam radio. Nosio je pušku. Korektno mi se obratio i rekao da ne mogu da prođem. Vratio sam se u firmu i pozvao jednog kolegu, muslimana, koji je pristao da ide sa mnom. Tada sam uspeo da prođem do kuće – ispričao nam je Iljić.

Privatna arhiva

Problem za Srbe iz tog kraja je bio što su gotovo u potpunosti okruženi muslimanskim i hrvatskim selima.

– Smoluća je sa svih strana okružena muslimanskim selima osim jednog malog dela gde se naslanja na jedan deo Tinje gde su živeli Srbi, koji se opet naslanja na Potpeć. Još jedno srpsko selo, Jasenica, koje nam je bilo veza sa srpskim teritorijama je u maju potpisalo lojalnost muslimanskim vlastima, tako da su Smoluća, Potpeć i srpski deo Tinje ostali u okruženju – priča Iljić.

Srbima nije bilo u interesu da dođe do sukoba jer su bili okruženi višestruko brojnijim muslimansko-hrvatskim snagama sa svih strana, dok je druga strana tražila povod za napad. Vršeni su brojni pregovori između dve strane, gde su muslimani i Hrvati kupovali vreme kako bi našli razlog za napad. Onda se desio insceniran napad na sanitetsko vozilo, koje je muslimanska strana iskoristila kao povod da napadne Potpeć i Tinju što se i desilo 18. juna 1992. godine.

"Videli smo kako raspoređuju vojsku"

– Dan pre napada na Potpeć smo primetili kako su se njihove snage raspoređivale oko sela i donosile naoružanje. Na Potpeć su napali oko podne. Iz Smoluće nam je upomoć stiglo 30-ak momaka, koji su čuvali koridor kako bismo mogli da dođemo do Smoluće. Ti momci su se junački držali na veoma nepovoljnom terenu i mislim da su imali jednog poginulog i jednog ranjenog. Za to vreme ceo Potpeć se povukao i iz sela smo poslednji izašli nas četvorica boraca. Po dolasku u Smoluću smo imali vremena da se konsolidujemo, s obzirom da nije bilo napada jer su neprijatelji bili „zauzeti“ pljačkanjem napuštenog Potpeća – priča borac iz ovog sela.

U početku je trebalo malo vremena da se život u okruženju organizuje, ali se ubrzo znalo kako šta funkcioniše.

– Prva tri dana po dolasku u Smoluću smo proveli na liniji, a onda su napravljene smene, tako da smo 24 sata stražarili, a 24 sata imali za odmor. Naravno, u slučaju napada svi smo se vraćali na liniju da bismo branili položaje. Koliko je sve dobro bilo organizovano, govori i činjenica da su dva autobusa, koji su ranije služili za odvoženje radnika na posao, korišćeni da se borci prevezu sa linije do kuće i obrnuto – priča borac iz Potpeća.

Privatna arhiva

Izvršena je mobilizacija muškog stanovništva od 16 do 60 godina i formirano je 8 četa koje su brojale oko 1.200 boraca, a vojska se naoružala oružjem iz skladišta magacina rudnika "Kreka" u Smolućoj. Po selu su raspoređene prage, minobacači, bestrzajni topovi, a oko sela je napravljena kružna odbrana. Mobilisane su djevojke i žene koje su pomagale u kopanju rovova; izgradio se zahvaljujući njima odbrambeni temelj rovova kakav je primjenjivan u Vijetnamskom ratu. Duž linija iskopani su rovovi i napravljene tvrđave koje neprijateljske granate nisu mogle srušiti. Štab ratne bolnice brojao je 7 članova. Ratni štab je popisao sve životinje u selu kako se ne bi klale i služile za dobijanje raznih proizvoda (mlijeko, sir). Formirana je i interventna četa od 25 specijalaca koja bi pritekla u pomoć onoj liniji koja je bila najviše ugrožena. Vojnici su napuštali rovove jednom mesečno kako bi išli kući da se okupaju.

Komandant muslimanske brigade ARBiH iz Tuzle Enes Katić, koji je držao napad iz pravca Mramora, ljut što muslimanske jedinice iz pravca Sikulja ne vrše napade, okrenuo je artiljerijsku paljbu preko Smoluće i razorio je selo Šikulje. Zatim su otpočeli žestoki napadi iz pravca Šikulja kao i iz Mramora.

Meseci su prolazili u stalnim napadima na zaseoke u ova tri sela, a mrtve koji su stizali sahranjivali su bez pogrebnih običaja samo uz prisustvo porodice.

Na susjednim linijama i u neprestanim napadima bili su dojučerašnje kolege iz rudnika "Kreka", kao i prijatelji i komšije iz susednih sela. Sada je situacija nešto drugačija nego kada su muslimani hteli po svaku cenu da zauzmu ovo područje. Predsednik opštine Tuzla pozvao je radio-vezom Ljubomira Todorovića oko pregovora, Todorović je pristao pod uslovom da se uspostavi telefonska veza. Odmah po uspostavljanju veze dat je zadatak vezistima dakontaktiraju sa svojim rođacima na Majevici i Ozrenu. Nakon što su vezisti uspeli da upadnu u vezu između muslimana i Srba, morali su dokazivati da su Srbi tako što su govorili datume velikih srpskih svetaca.

Nakon uspostave veze, vezisti, njihovi rođaci i ljudi sa drugih područja nisu ni znali za dešavanja u Smolući jer su bili odsečeni od sveta.

Posle davanja tačnih koordinata otpočelo je granatiranje muslimanskih položaja sa područja Majevice. Nakon što su ljudi videli šta se dešava, da su srpske snage otpočele napad, narod Smoluće je izašao na ulice i prvi put nakon četiri meseca otpočela je pesma i kolo. Tada tek novoosnovano vođstvo VRS, Vrhovni komandant Radovan Karadžić i general Ratko Mladić, naredili su da se narod spasi od pokolja u Smolući. Iz Bijeljine su se pokrenule semberska brigada i odred "Pantera", njih oko hiljadu i preko Brčkog, Doboja i Petrova spojili su se sa ozrenskim jedinicama i spustili su se do Dobošnice. Vojska iz Semberije i Ozrena je počela da učvršćuje koridor širok pet kilometara, a kolona od sedam hiljada ljudi krenula je šumskim putem prema sigurnoj teritoriji i Ozrenu.

Predsednik Udruženja građana Smoluće Mirko Trifković rekao je da u četiri meseca u okruženju poginulo 68 vojnika i civila, a 161 ranjeno u neprekidnim napadima iz Tuzle, Lukavca, Srebrenika.

Više od 7.000 građana bilo je izloženo “genocidnoj nameri“ neprijatelja, jer ljudi u okruženju su živeli u nenormalnim uslovima – bez vode, hrane, lekova, struje.

Borci, tadašnji pripadnici Garde “Panteri“, kažu da su za opsadu Smoluće čuli tek nekoliko dana pre akcije i da su u sadejstvu sa ostalim jedinicama Vojske Republike Srpske iznenadili neprijatelja i ušli u Smoluću.

Tamo su zatekli katastrofalnu situaciju, jer su meštani bili gladni i iscrpljeni, a da je akcija kasnila još koji dan verovatno bi bilo kasno!

Operacija "Smoluća": Evakuacija i herojski otpor tokom ratnih sukoba

Desetak dana pre izvlačenja, pokušan je neuspešan proboj iz pravca Ozrena, sa nekoliko poginulih iz oba tabora. Nakon toga, doneta je odluka da se organizuje ozbiljnija akcija za evakuaciju i spas sela Smoluće, Potpeća i Tinje, koja su se nalazila u okruženju.

Združene jedinice iz nekoliko gradova uspele su da probiju neprijateljske linije i stignu do sela. Stanovnicima je rečeno da imaju 24 sata za evakuaciju, a proces je protekao bez veće panike i problema. Evakuisani su ranjenici, deca i starci, dok su borci izašli poslednji. Ovaj trenutak evakuacije predstavljao je jedan od najsrećnijih trenutaka za borce i stanovništvo.u hrabrost. Većina njih je ubijena, uključujući i staricu, od strane napadačkih snaga. Evakuisani su u sela opštine Ugljevik, naselivši se u napuštenim kućama muslimana koji su bežali sa tog područja.

Sela Smoluća, Potpeća i Tinje ostavila su dubok trag u istoriji ovog regiona, simbolizujući herojski otpor i hrabrost u suočavanju sa surovim izazovima ratnih sukoba. Spomenik podignut na groblju u Bijeljini seća nas na sve poginule u ovim selima i ostaje kao simbol sećanja na njihovu žrtvu.

Smoluća je najveće ratno zgarište u BiH

Smoluća je danas najveći porušeni grad i najveće zgarište u BiH. Naseobina u kojoj je aktivan samo Centar za lečenje narkomana, ali i deponije kojih ima na svakom koraku. To je i mesto sećanja na osamdesetak dana koliko je oko devet hiljada Srba ovog mesta te Tenje i Potpeći koji su izbegli u Smoluću, bilo u okruženju svojih predratnih komšija, muslimana.

U Smoluću se do danas skoro niko nije vratio, a od predratnih 900 srpskih kuća popravljene su samo dve. Vratilo se nekoliko staraca koji su rešili da tamo okočaju svoje živote. Donaciju za povratak, iako su tražili, nikada nisu dobili.

Privatna arhiva

Nekadašnji žitelji Smoluće, Potpeći i Tinje neće odustati od svoje dedovine, a pravdu će, ako je ne nađu u BiH, tražiti u evropskim sudovima.

Preživeli stanovnici Smoluće, Tinje i Potpeći danas, uglavnom, žive u Bijeljini, Ugljeviku i Loparama.

Smoluća je danas mesto sećanja na sedamdeset boraca i civila koji su poginuli ili umoreni za tih osamdesetak dana gladi, straha i stradanja...

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi