6.000 Srba bilo u okruženju 74 dana, ratovala čak i deca: 24sedam u Smolući, "srpskom Staljingradu" (FOTO)

Tokom viševekovne istorije srpskog naroda mnoštvo je događaja koji zaslužuju da budu zabeleženi kao primer odbrane identiteta i rodne grude, te da se o njima govori, piše i snimaju, ne samo dokumentarni, nego i igrani filmovi kako bi mlade genracije znale kakvu su žrtvu podneli njihovi preci kako bi oni danas mogli slobodno da žive. Jedan od tih događaja, iz ne tako daleke istoije, svakako je i junačka borba tri sela – Smoluće, Potpeća i Tinje, za koju nažalost šira javnost ne zna. Na današnji dan, 1992. godine snage Vojske Republike Srpske izvršile su proboj do Smoluće i evakuisale stanovništvo koje je, bez bilo kakve pomoći, junački pružalo otpor nekoliko puta jačem neprijatelju gotovo tri meseca.

Na početku rata u Bosni i Hercegovini, u blizini Tuzle, nekoliko srpskih sela našlo se u okruženju dojučerašnjih komšija muslimana (od 1993. godine Bošnjaka) i Hrvata. Nekadašnje kolege s posla, školski drugovi i komšije, preko noći su postali krvni neprijatelji, kako oni kažu, „četnika i agrsora“, koji su tu živeli stotinama godina o čemu svedoče i nadgrobni spomenici njihovih predaka.

pročitajte još:

Pozvali ga na seminar u Austriju, pa ga uhapsili u kasarni: Kako je general Talić odveden u Hag

Kako su pritisci muslimansko-hrvatskih snaga postajali sve veći, neka sela su „potpisala lojalnost“, tako da su Smoluća, Potpeć i Tinja ostali u obruču i samo se čekao trenutak kada će biti napadnuti. Kada je do napada došlo, stanovništvo Potpeća i Tinje se povuklo u Smoluću. Oko 6.000 ljudi je bilo u okruženju 74 dana, izloženo stalnom granatiranju (na selo je tokom tog perioda palo više od 3.000 granata) i pešadijskim napadima.

Tokom svakodnevnih napada muslimansko-hrvatskih snaga, braneći nejač čija je jedina krivica bila što su Srbi, u Smolući je poginuo 51 borac i osam civila.

O ovom slavnom poglavju naše istorije za 24sedam govore jedan od vodećih ljudi odbrane Smoluće Ljuban Iljić i jedan od boraca iz Potpeća.

Početak sukoba

Prema rečima Ljubana Iljića, napetosti su počele i pre ratnih dejstava.

– Smoluća je bila u okruženju od marta ili aprila 1992. godine, kada su postavljene muslimanske barikade na putevima. Ja sam početkom maja otišao na godišnji odmor. Međutim, zvali su me na posao i ja sam seo u autobus kako bih otišao u Lukavac, gde sam radio. Pozvao sam jednog kolegu iz susednog sela koji mi je rekao da ćemo ići zajedno. Na putu nije bilo problema, međutim kada sam došao na posao, kolege sa kojima sam do tada normalno radio, počeli su da me vređaju, nazivaju četnikom… Kada sam krenuo kući kolega Ljubomir Todorović, koji je posle postao komadant Štaba odbrane Smoluće, mi je pozajmio svoj automobil. Na putu ka kući naišao sam na muslimanski punkt na kojem je, između ostalih, bio i jedan čovek sa kojim sam radio. Nosio je pušku. Korektno mi se obratio i rekao da ne mogu da prođem. Vratio sam se u firmu i pozvao jednog kolegu, muslimana, koji je pristao da ide sa mnom. Tada sam uspeo da prođem do kuće – priča Iljić.

Borac iz Potpeća, koji je želeo da ostane anoniman, dodaje da je većina Srba sa tog područja verovala da do sukoba neće doći.

– Većina ljudi je mislila da neće biti rata, verujući da nas komšije muslimani i Hrvati neće napasti, s obziom da smo do tada sasvim normalno živeli – kaže on i dodaje da je to bilo naivno, te da se danas zna da je već u tom trenutku lukavačka četa tzv. Patriotske lige bila naoružana „do zuba“.

Ipak, kako su se ređali incidenti širom tadašnje SFR Jugoslavije, mnogima je postalo jasno da se spremaju loše stvri.

– Napadom na Tuzlansku kolonu 15. maja već je svima bilo jasno šta će se desiti. Ja sam 13. maja uspeo da suprugu i decu prebacim do Šabca. Na izlazu iz Tuzle, zaustavila nas je policija i kompletno pretresla automobil. Išli su čak dotle da su otvarai igračke – kaže Iljić.

Napad na Potpeć i Tinju

Problem za Srbe iz tog kraja je bio što su gotovo u potpunosti okruženi muslimanskim i hrvatskim selima.

– Smoluća je sa svih strana okružena muslimanskim selima osim jednog malog dela gde se naslanja na jedan deo Tinje gde su živeli Srbi, koji se opet naslanja na Potpeć. Još jedno srpsko selo, Jasenica, koje nam je bilo veza sa srpskim teritorijama je u maju potpisalo lojalnost muslimanskim vlastima, tako da su Smoluća, Potpeć i srpski deo Tinje ostali u okruženju – priča Iljić.

Srbima nije bilo u interesu da dođe do sukoba jer su bili okruženi višestruko brojnijim muslimansko-hrvatskim snagama sa svih strana, dok je druga strana tražila povod za napad. Vršeni su brojni pregovori između dve strane, gde su muslimani i Hrvati kupovali vreme kako bi našli razlog za napad. Onda se desio insceniran napad na sanitetsko vozilo, koje je muslimanska strana iskoristila kao povod da napadne Potpeć i Tinju što se i desilo 18. juna 1992. godine.

– Dan pre napada na Potpeć smo primetili kako su se njihove snage raspoređivale oko sela i donosile naoružanje. Na Potpeć su napali oko podne. Iz Smoluće nam je upomoć stiglo 30-ak momaka, koji su čuvali koridor kako bismo mogli da dođemo do Smoluće. Ti momci su se junački držali na veoma nepovoljnom terenu i mislim da su imali jednog poginulog i jednog ranjenog. Za to vreme ceo Potpeć se povukao i iz sela smo poslednji izašli nas četvorica boraca. Po dolasku u Smoluću smo imali vremena da se konsolidujemo, s obzirom da nije bilo napada jer su neprijatelji bili „zauzeti“ pljačkanjem napuštenog Potpeća – priča borac iz ovog sela.

Organizovanje odbrane

Organizacija prihvatanja izbeglica iz Potpeća i Tinje je, s obzirom na uslove u kojima se odigrala, bila na najvišem mogućem nivou.

– Izbeglice su smeštene po privatnim kućama u Smolući. Vojno sposobni muškarci su uvedeni u liniju odbrne. Tada je formiran i ratni štab, koje je rukovodilo odbranom sela – priča Iljić, a borac iz Potpeća dodaje:

– Pored nas lokalaca, bilo je ljudi koji su se igrom slučaja našli tu. Tako je jedan momak iz Novog Sada došao u posetu kolegi iz Smoluće koji je tamo studirao. On je zajedno sa nama branio to selo. Bio je i jedan medicinski tehničar, inače Hrvat, koji se zabavljao sa nekom devojkom iz Tinje tako da je i on ostao sa nama. Pored njih je bilo još 20-30 ljudi koji su se jednostavno zadesili tu, tako da su sve vreme proveli sa nama. Sećam se da je među njima bio i jedan musliman.

U početku je trebalo malo vremena da se život u okruženju organizuje, ali se ubrzo znalo kako šta funkcioniše.

– Prva tri dana po dolasku u Smoluću smo proveli na liniji, a onda su napravljene smene, tako da smo 24 sata stražarili, a 24 sata imali za odmor. Naravno, u slučaju napada svi smo se vraćali na liniju da bismo branili položaje. Koliko je sve dobro bilo organizovano, govori i činjenica da su dva autobusa, koji su ranije služili za odvoženje radnika na posao, korišćeni da se borci prevezu sa linije do kuće i obrnuto – priča borac iz Potpeća.

Linija je tada, radi lakše odbrane, sužena na 25 kvadratnih kilometara.

– Zahvaljujući znanju koje smo stekli tokom služenja vojnog roka, a neki i u vojnim školama, napravili smo rovove-zemunice koji su bile natkrivene balvanima, gumom i slojem zemlje koji su bili savršena zaštita. Sami rovovi su bili povezani tranšeama – objašnjava Iljić.

Svako na svoj način učestvovao u odbrani

Linije odbrane čuvane su 24 časa devno, jer su napadi bili svakodnevni. U Smolući je inače bio Tehničko-nastavni centar u kojem su meštani pronašli mnogo uniformi JNA, tako da su svi bili uniformisani i ličili na ozbiljnu vojsku. Takođe, bilo je dosta i manevarske municije koja je korišćena da bi se neprijatelji zavarali kako ne postoji problem sa municijom.

– Veliki problem je bio nedostatak municije. Zato je borcima zabranjeno rafalno pucanje, a korišćeni su i manevarski meci kako bi se kod neprijatelja stvorio utisak da smo dobro naoružani – kaže Iljić.

Ratovala i deca

On dodaje da je bilo oko 1.100 boraca, ali da su u odbrani sela učestvovali svi.

– Da bi mlađi borci mogli da se odmore, koristili smo starije ljude koji bi tokom dana osmatrali liniju, da bi mlađi mogli da odremaju u rovu. Regrutovani su vojno sposobni ljudi. Međutim, kako je bilo dosta gubitaka, započeta je i obuka mlađih kako bi se i oni uključili u borbu ako bi bilo neophodno – kaže Iljić, a borac iz Potpeća dodaje:

– Par puta su uspeli da nam pomere liniju, ali smo nekako uspevali da se utvrdimo na novim položajima. Na kraju, više nije bilo boraca. Dosta njih je poginulo, a bilo je i mnogo ranjenih. Tada je počela mobilizacija i mlađih momaka. Znam da je, par dana pre evakuacije, poginuo jedan mladić iz Tinje star 16 godina.

Tokom ratnih dejstava bilo je više razgovora sa neprijateljskom stranom, koji su svi neuspešno završeni.

– Oni su tražili da predamo naoružanje. Znajući šta se dešavalo sa onima koji su im „pali u ruke“, mi to nismo mogli da prihvatimo i tražili smo da nam otvore koridor i da izađemo na teritoriju pod srpskom kontrolom. Nažalost, oni su to odbijali – objašnjava Iljić.

Domaćice pravile hleb, intendantska služba 1.600 obroka dnevno

Pored odbrane teritorije na kojoj su se nalazili, bilo je još mnoštvo stvari koje je trebalo rešti kako bi život koliko-toliko normalno funkcionisao. Dobrom organizacijom to je i postignuto.

– S obzirom da je trebalo obezbediti hranu za ogroman broj ljudi, napravljena su tri mlina za mlevenje pšenice koje su pokretali traktori. Formirana je i civilna zaštita kojoj su se mogli obratiti oni kojima je falilio namirnica. Osnovane su sve neophodne službe koje su bile neophodne za funkcionisanje odbrane. Između ostalog formirana je i intendantska služba, jer je pored boraca, bilo neophodno obezbediti hranu za stanovništvo koje je došlo u Smoluću. U početku su ti ljudi imali nešto zaliha, ali kada im je nestalo, stanovnici Smoluće su davali povrće, voće i meso od kojih je intendantska služba pravila obroke. Prema mojim saznanjima svaki dan je pravljeno oko 1.600 obroka. Bilo je i određeno koliko će hlebova koja domaćica da pravi, koji su posle deljeni borcima i narodu – priseća se Iljić, dok borac iz Potpeća dodaje:

– Sve je, s obzirom na uslove u kojima smo se nalazili, bilo savršeno organizovano. Žene su bile zadužene za kuvanje, pa je hrana donošena nama na liniju. Nije to bilo mnogo, ali je bilo dovoljno da se preživi. Ja sam za tih 74 dana izgubio 17 kilograma.

Iljić dodaje da je, posle određenog vremena, došlo do nestašica osnovnih potrepština.

– Problemi su nastali kada nam je nestalo šibica. Struje svakako nije bilo, jer su nam je muslimani isključili pre napada. Zato smo čuvali žar tokom noći kako bismo ujutru mogli da zapalimo vatru. Kada je nestalo kvasca, ostavljano je po malo pšeničnog testa koje bi ukislo i onda se to koristilo kao kvasac – priča on, dok borac iz Potpeća dodaje da je jedna devojka, inače po zanimanju frizerka bila zadužena za šišanje i brijanje:

– Posle određenog vremena je nestalo žileta, pa su neki ljudi smislili i način kako da oštre one već iskorišćene.

Ratna bolnica

Iljić kaže da je formiran i sanitetski vod na čijem čelu je bio Stanislav Jovanović, koji je u tom trenutku bio apsolvent medicinskog fakulteta.

– On je radio bukvalno sve: od najprostijih zahvata do vađenja zuba, porođaja i amputiranja delova tela. Bila je to prava ratna bolnica koja je funkcionisala u ratnim uslovima. Problem je bio nedostatak sanitetskog materijala, lekova i nemogućnost transfuzije krvi. Zbog toga je dosta ljudi, nažalost, preminulo od rana koje bi u normalnim uslovima lako bile sanirane. Naime, dr Stanislav bi sve uradio kako treba, ali nije bilo uslova za transfuziju krvi, tako da su ti mladići umirali po nekoliko dana – kaže on.

O kakvim uslovima se radilo možda najbolje svedoči slučaj tada 19-godišnjeg Saše Cvjetinovića kojem je dr Stanislav amputirao nogu bez anestezije – testerom za sečenje željeza i tako mu spasao život.

Doktor je posle operacije rekao:

– Saša je bio hrabar. Nijednom nije ispustio glas. Da nije tako hrabar i spreman da trpi, možda ne bi ni preživeo.

Sahrane vršene noću

Tokom 74 dana okruženja Smoluće ništa nije bilo prepušteno slučaju.

– Organizovana je i pozadinska služba. Određeni su ljudi koji su bili zaduženi za pravljenje krstova i sanduka za poginule. Otkupljena je parcela koja je služila kao groblje, pošto su dva smolućka groblja već bila puna. Problem je bio što je groblje bilo izloženo neprijatejskoj snajperskoj vatri, tako da tokom dana nismo mogli da održavamo sahrane. Moja snaja je, zajedno sa jednom staricom, poginula tokom granatiranja. Obe su sahranjene posle ponoći jer je jedino tada bilo bezbedno – priča Iljić i dodaje:

– Pored toga, formirana je i policija, pritvor, pa čak i ratni sud. Većih problema nije bilo, ali ratni sud je služio u slučaju da do njih dođe.

Inače, u okviru Smoluće je postojalo i jedno naselje u kojem su živeli muslimani.

– Oni su sve vreme bili zajedno sa nama i niko ih nije dirao tokom celog tog perioda. Oni su čak i plakali kad smo odlazili, ne znajući kako će se njihovi sunarodnici ophoditi prema njima kada mi odemo – kaže Iljić.

Propaganda

Tokom celog perioda dok su se nalazili u okruženju, Srbi koji su se nalazili u Smolući su slušali radio stanice iz okolnih muslimanskih mesta. Iz njihovih svedočenja danas možemo da vidimo da je muslimansko-hrvatska strana propagandnu stranu rata daleko ozbiljnije shvatila, za raziku od srpske koja je smatrala da će istina na kraju pobediti.

– Sećam se da smo na radiju slušali muslimansku propagandu u kojoj novinar iz Tuzle, Salih Brkić, bezočno laže o stanju na frontu. Govorio je da su „agresori iz Smoluće“ napali tenkovima, da su od „300 srpskih specijalaca njihove snage ubili 200“, da mi imamo „najsavremenije oružje“ itd. Po njihovoj priči, mi smo stalno njih napadali, a činjenica je da smo jedva uspevali da se odbranimo i preživimo. Posle rata sam video i da je, u to vreme, njihova propaganda išla dotle da je jedna njihova televizija uzela snimak iz emisije „Znanje i imanje“ još iz vremena SFRJ, na kojem je jedan domaćin iz Potpeća. Oni su taj snimak predstavili kao njihov, govoreći da Srbi u Potpeću normalno žive, obrađuju zemlju i hrane stoku. Istina je bila da je i taj čovek u tom trenutku, kao i svi Potpećani, bio u okruženju u Smolući, a da je njegova kuća opljačkana i spaljena.

Veza sa srpskom vojskom

Kako je vreme prolazilo, mnogi su počeli da gube nadu da će spasiti svoje i živote svojih najbližih.

– U jednom trenutku sam se pomirio sa tim da ćemo svi da budemo ubijeni. Jednostavno, sve je bio na njihovoj strani. Nas je toliko koliko nas ima, a svakim danom nas je bilo sve manje jer su ljudi ginuli. S druge strane, neprijatelja je bilo neuporedivo više, a pri tome su mogli uvek da dovedu i pojačanje. Neki pojedinci su pokušali sami da se probiju do srpskih teritorija. Nažalost, svi su loše prošli. Jedan čovek im je pao u ruke i njega su mučili raznim metodama, čak su ga i lemilicom palili. Na kraju je ubijen. Neki su poginuli kada su noću ulazili u Potpeć u nameri da pokupe stvari koje su im ostale. Mnogi od njih su uhvaćeni i ubijeni. Tako je stradao i jedan čovek srednjih godina iz Popeća. On je, misleći da ga niko neće dirati jer nikome ništa nažao nije učinio, na svoju ruku otišao u svoje selo. Tamo su ga odmah zarobili i izmasakrirali. Telo mu je pronađeno tek posle rata – priča borac iz Potpeća.

Agonija je trajala sve dok vezista iz Smoluće nije naleteo na vezu sa kolegama iz Vojske Republike Srpske na Majevici.

– U početku vezisti s druge strane nisu verovali da su u pitanju Srbi, misleći da muslimani pokušavaju da ih prevare. Ipak, pogađanjem datuma slava i na druge načine shvatili su da se ipak radi o Srbima. Tada je uspostavljena veza sa komandom Prve majevičke brigade – priča Iljić, dok borac iz Potpeća dodaje:

– Kada je konačno ostvarena veza sa Majevicom, nama je bilo mnogo lakše jer smo znali da se sada zna za nas. Tada se i u medijima u Republici Srpskoj i Srbiji počelo pričati da je 6.000 ljudi u okruženju i da im je preti masakr. Nerijatelji su onda shvatili da bi pomoć mogla ubrzo da nam stigne, pa su napadi postali intenzivniji. Međutim, s obzirom da smo tada imali vezu sa našom vojskom na Majevici dobili smo mogućnost artiljerijske podrške. Sa nama je bio jedan momak, koji je bio geometar, tako da je odlično poznavao karte. Tako da je, kad god bi nas neprijatelji napali, on radio vezom javljao našoj artiljeriji na Majevici koordinate gde da gađa.

Operacija “Smoluća”

Desetak dana pre izvlačenja pokušan je proboj iz pravca Ozrena, ali je to završilo neuspešno. Ozrenci su imali 15-ak poginulih, a izginulo je i nekoliko boraca iz Smoluće.

– Onda je odlučeno da se započne ozbiljnija akcija. Združene jedinice iz nekoliko gradova su uspele da probiju liniju do nas. Rečeno nam je da imamo 24 sata za evakuaciju, što je i učinjeno bez panike i većih problema. Nekoliko ljudi je ostalo u Smolući i oni su, nažalost, loše prošli. Gotovo svi, među njima i jedna starica, su pobijeni – kaže se Iljić, a borac iz Potpeća se priseća:

– Kada su naši došli i kada je počelo izvlačenje, bio je do tog trenutka najsrećniji dan u mom životu. Prvo su evakuisani ranjenici, deca i starci, a mi borci smo izašli poslednji. Evakucija je sprovedena u najboljem mogućem redu.

Stanovništvo Smoluće, Potpeća i Tinje se uglavnom naselilo u sela na području opštine Ugljevik. Bile su to napuštene kuće muslimana koji su izbegli na stranu koje je kontrolisala tzv. Armija BiH. Za razliku od srpskih sela koja su ostala pod muslimanskom kontrolom i koja su potpuno uništena, muslimanska sela pod srpskom kontrolom nisu rušena tako da su izbeglice imale gde da se usele.

Na groblju u Bijeljini je podignut zajednički spomenik za sve poginule ljude iz Smoluće, Potpeća i Tinje.

– Spomenik je u obliku trostrane prizme na kojem su ispisana sva imena poginulih. Sva imena su na jednom spomeniku jer se nikada nismo delili i kroz sve smo zajedno prošli – objašnjava Iljić.

Smoluća danas – selo koje ne postoji

Smoluća je posle proterivanja Srba potpuno devastirana. Muslimanske jedinice iz Lukavca i Srebrenika su se, po ulasku u selo, čak i sukobile oko podele plena. Sve je pokradeno i uništeno, tako da ni jedna kuća nije ostala čitava.

Danas to selo ne postoji o čemu svedoče i fotografije koje je ekipa portala 24sedam napravila po odlasku u ovo mesto. Ostaci kuća uglavnom više ne mogu ni da se vide s puta, jer su potpuno zarasli u šiblje i korov.

Koliku mržnju prema Srbima su neprijatelji gajili dovoljno govori i skrnavljenje srpskog groblja. Na mnogim spomenicima slike pokojinka su polupane, a krstovi polomljeni.

O odnosu muslimansko-hrvatske strane prema događajima u Smolući najbolje govori snimak proslave godišnjice srebreničke čete, koji može da se pronađe na Jutjubu, u kojem neki od onih koji su napadali na Smoluću kažu da im je najteže iskustvo iz rata bila borba protiv „agresora iz Smoluće“. Ti „agresori“ su branili svoj kućni prag, koji im pripada generacijama, o čemu svedoče i nadgrobni spomenici stari stotinama godina.

Nije naodmet pomenuti i da se Smoluća pominje još na popisu 1533. godine, te da je postojala i Smolućka nahija koja je obuhvatala nekoliko sela u kojoj su Srbi pravoslavne veroispovesti činili većinu stanovništva. Možda su baš zato, muslimani i Hrvati iz okolnih mesta, koji su „oslobađali“ Smoluću, Potpeć i Tinju od stanovnika tih sela, skrnavili i rušili srpska groblja, kako ni mrtvi „agresori“, koji su umrli pre par stotina godina ne bi imali mira.

Od Smoluće ostala samo duša

Jedino što je u Smolući posle rata novo jeste centar za odvikavanje zavisnika od narkotika koji je smešten u nekadašnjem vojno-nastavnom centru. Stanovnici okolnih sela dolaze i seku ono što je ostalo od šume u šta je imala prilike da se uveri i ekipa 24sedam.

Jedini doseljenici su dve-tri bošnjačke porodice koje su tamo kupile zemljište.

– Smoluća je selo bez stanovnika i kuća. Osala joj je samo duša – kaže Iljić.
Vlasti Federacije BiH su posle rata, želeći da pokažu kako podstiču povratak Srba, stanovnicima vratile imovinu koja više ne postoji.

– Vraćene su nam kuće i ostali objekti koji više ne postoje. Podignuta je i tužba za povratak imovine, ali je tamošnji sud opstrukcijom sprečio da do procesa dođe. Traženo je da se za mesec dana prikupi oko 600 dokumenata od ljudi koji se sada nalaze širom sveta. Naravno, nismo uspeli to da skupimo za tako kratak vremenski rok, tako da je sud doneo rešenje da obustavi postupak – objašnjava Iljić i dodaje:

– Raspisan je i konkurs za obnovu imovine, po uslovima koje je gotovo nemoguće ispuniti. Tada je samo 12 ljudi ispunilo te uslove. Njih su sve smestili u zgradu ambulante. Svi su bili u jednoj prostoriji, dok je pored te ambulante bilo nekoliko praznih zgrada. Oni su tamo proveli tri-četiri godine i za to vreme su im izgrađene tri kuće od po 28 kvadrata. Dakle, opstrukcije su vršene na sve načine kako se niko ne bi vratio.

Priča o Kosti

Kosta je bio iz Potpeća, ali je u rodnom selu retko boravio. Bio je to mangup koji je uglavnom živeo po gradovima u Hrvatskoj. Avanturista po prirodi, Kosta je živeo „punim plućima“. Zbog svog nemirnog života nije mu bio stran ni boravak „iza brave“, odakle je često i bežao. Voleo je da popije, kocka i da do novca dođe na lakši način. Po prirodi dobrica, ali nije prezao ni od tuče u pijanim kafanskim noćima.

Rat ga je zatekao u Lepoglavi u jednom od njegovih boravaka s pogrešne strane rešetaka. Jednog dana ponuđeno mu je da mu smanje kaznu, ako ode na ratište, što je on rado prihvatio. Ubzro su ga poslali u Osijek, a Kosta je još brže pobegao i zaputio se u svoje rodno selo.

Po početku ratnih sukoba u BiH, on se priključio odbrani svog kraja. Prema svedočenju njegovih saboraca bio je jedan od najhrabrijih.

– Stalno je govorio da mu je jedino žao što ne može da se potuče sa neprijateljem, jer iz puške može da te ubije svako, a na „fer tuču“ bi bio spreman da izađe protiv deset ljudi – priča jedan od njegovih saboraca.
Kada su Potpećani izbegi u Smoluću, Kosta je prvi tokom noći počeo da ide u svoje selo koje je sada bilo pod kontrolom neprijatelja.

– Neko bi mu rekao gde mu je u kući ostalo cigareta, hrane ili nečeg dugog što nam je nedostajalo i on bi otišao da to pokupi, nadajući se da muslimani nisu već odneli – priča njegov saborac.

Posebno je bilo zanimljivo što je Kosta, bez obzira na njegovu prošost, bio izuzetno pošten.

– Neki ljudi su imali sakriven novac ili neke druge dragocenosti. Oni bi mu rekli gde se to nalazi i on bi odlazio da im to donese. Mojoj ujni je na primer doneo novac, do poslednjeg dinara, koji je bio sakriven u kući. Mogao je da kaže da nije našao i da uzme sebi, ali nije to učinio – kaže njegov saborac.

Par dana pre evakuacije Kosta se sa još par momaka zaputio u Potpeć. Tada su ih neprijatelji primetili i otvorili vatru na njih. Jedan je poginuo, ostali su se razbežali, a Kosta je nestao. Svi su mislili da je poginuo. Posle nedelju dana je evakuisana Smoluća i svi oni koji su bili u Smolući su došli na Ozren.

pročitajte još:

Teško ranjen u borbi, odlikovan za vojne zasluge: Ko je general Savčić za kojim je Sud BiH raspisao poternicu?

Na iznenađenje svih, ubrzo se pojavljuje i Kosta, koji se više dana krio u napuštenom Potpeću.

– On je našao radio sa baterijama u nekoj kući i čuo da je došlo do evakuacije. Zatim se, potpuno sam, provukao kroz čitavu neprijateljsku teritoriju do Ozrena. Kada smo ga ugledali nismo mogli da verujemo. Postao je „glavna zvezda“ – priča njegov saborac.

Kosta se ubrzo dobrovoljno javio u jednu od specijalnih jedinica, želeći da nastavi borbu za svoj narod. Nažalost, mesec dana kasnije je u jednoj akciji nestao, a pre nekoliko godina pronađen je skelet za koji se DNK analizom utvrdilo da je njegov.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi