„E, to je trebalo da kažem!“ Zašto najbolji odgovori dolaze tek kada neprijatan razgovor prođe?

Gotovo svako je barem jednom doživeo situaciju u kojoj ga je nečija uvreda, nepravedna kritika ili neočekivano pitanje potpuno zateklo. U tom trenutku možda smo samo ćutali, pokušavali da promenimo temu ili izgovorili nekoliko nespretnih reči, a tek kasnije, kada smo ostali sami, u glavi se pojavila savršena replika. Odjednom tačno znamo šta smo trebalo da kažemo, kako da se odbranimo i gde je trebalo da postavimo granicu.

Za ovaj fenomen postoji čak i izraz „l'esprit de l'escalier“, odnosno „duhovitost na stepeništu“. Naziv opisuje upravo onu situaciju kada nam prava rečenica padne na pamet tek kada smo već napustili razgovor. Iza tog svakodnevnog iskustva kriju se zanimljivi procesi povezani sa stresom, emocijama, pažnjom i načinom na koji naš mozak obrađuje informacije.

Mozak ima odjednom previše zadataka 

Neprijatan razgovor nije samo razmena reči. U deliću sekunde pokušavamo da shvatimo šta je druga osoba želela da kaže, procenimo njen ton, razmislimo kako da odgovorimo i istovremeno kontrolišemo sopstvene emocije.

Federico Caputo / Alamy / Profimedia

Ako je sagovornik agresivan, ljut ili nepravedan, dodatno razmišljamo o posledicama. Pitamo se da li će odgovor pogoršati situaciju, da li ćemo izgledati smešno ili hoće li doći do još veće svađe. Sve to može da oteža pronalaženje jasne i smirene rečenice.

Zbog toga se ponekad dogodi da jednostavno „ostanemo bez reči“. Ne znači da nismo imali šta da kažemo, već da u tom trenutku nismo uspeli dovoljno brzo da organizujemo misli i pretvorimo ih u odgovor.

Ćutanje može biti reakcija na stres

Kada se osećamo ugroženo, ljudi ne reaguju uvek borbom ili povlačenjem. Postoji i reakcija zamrzavanja, kada osoba na trenutak deluje kao da ne može da se pomeri, odgovori ili donese odluku.

Takva reakcija može se javiti i tokom socijalno neprijatnih situacija. Ne mora da postoji fizička opasnost – dovoljno je da osećamo snažan pritisak, poniženje, strah od konflikta ili iznenadnu kritiku.

Pexels

Tada osoba može imati utisak da joj je um potpuno prazan. Tek kada razgovor prođe i telo se smiri, misli ponovo počinju da dolaze jedna za drugom.

Zašto se najbolji odgovori pojave tek kasnije?

Kada se udaljimo od neprijatne situacije, više ne moramo istovremeno da pratimo reakciju druge osobe, kontrolišemo glas i procenjujemo šta će se dogoditi posle naše rečenice. Imamo vremena da ponovo prođemo kroz razgovor i sagledamo ga iz drugačijeg ugla. Tada se često pojavljuje čuveno: „E, to je trebalo da kažem!“

U miru možemo da sastavimo rečenicu mnogo preciznije nego što smo mogli nekoliko minuta ranije. Možemo da pronađemo argument, osmislimo granicu ili shvatimo šta nas je zapravo povredilo.

Zato nije fer porediti ono što smo uspeli da kažemo pod pritiskom sa odgovorom koji smo osmislili sat vremena kasnije, kada više nismo bili u istoj emocionalnoj situaciji.

BONUS VIDEO:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi