Vesna Paštrović Šašić, Nina Grahovac i Jovana Petronijević za 24sedam: Tri srpske heroine iz Prvog svetskog rata na pozorišnoj sceni

Iako su uklesani u kamen, zabeleženi u knjigama i ispevani u pesmama, svetli trenuci ljudske istorije u svetu pozorišta imaju mogućnost da ožive i podsete nas na to šta je, zapravo, važno.

Budeći u dušama gledalaca iskre hrabrosti, požrtvovanosti i predanosti, Vesna Paštrović Šašić, Nina Grahovac i Jovana Petronijević na sceni pričaju priču o neustrašivim heroinama iz Prvog svetskog rata - Nadeždi Petrović, Milunki Savić i Flori Sends.

Dragan Jereminov

Komad "Žensko srce u šinjelu", koji je režirala glumica i rediteljka Mirjana Karanović, na čijoj su klasi sve tri glumice studirale, već pet godina izvodi se u zemlji i svetu, a mi sa tri umetnice razgovaramo pred gostovanje njihove predstave u Pekingu, 7. oktobra, u Srpskom kulturnom centru Ivo Andrić.

Ponosne smo, radosne i uzbuđene

Predstava će u oktobru biti izvedena u Srpskom kulturnom centru u Pekingu. Kako se osećate tim povodom?

Vesna: Prešle smo veliki put za ovih pet godina. Ponosne smo, radosne, uzbuđene i, iznad svega, radoznale kako će naša predstava biti primljena od strane kineske publike.

Meni lično ovaj poduhvat znači i kao umetniku, ali i kao menadžeru. Veliki je izazov obezbediti sve što je potrebno za naš odlazak. Izuzetno sam zadovoljna spremnošću tima da prevaziđe sve prepreke i dirnuta ljubavlju koju svi njegovi članovi gaje prema ovoj predstavi. Kada imate dobar tim, ništa nije nemoguće.

Promo

Nina: Jako smo srećne zbog gostovanja u Pekingu. Uvek je uzbudljivo videti kako ljudi drugih kultura i nacija reaguju na vaše stvaralštvo. Za mene lično je važno zbog potvrde da je ogroman trud koji smo uložile u ovu predstavu imao smisla!

Jovana: Mi smo sa “Šinjelom” bile u Parizu, a sada nas Srbija šalje u Peking. Namerno kažem Srbija, jer sa ovakvom predstavom, kao dramski umetnik mogu samo da budem ponosna na svoj narod, svoje kolege i sve svoje prijatelje koji su mi pomogli da se ova predstava ostvari.

Jedan od njih je i Ivan Isailović, kolega glumac i Predsednik opštine Krupanj, koji je izdvojio sredstva da napravimo ovu predstavu. Tu je i Centar za kulturu Vlada Divljan koji nam je ustupio prostor za probe. Važno mi je da igramo ovu predstavu i da ove heroine približimo narodu svih nacionalnosti, jer nije mala stvar pregaziti Albaniju.

Gromade od likova

Predstava se izvodi već pet godina, a koliko dugo su trajale pripreme za nju?

Vesna: Od inicijalne ideje da ispričamo priču o tri heroine Prvog svetskog rata, Nadeždi Petrović, Milunki Savić i Flori Sends, proteklo je blizu tri godine.

Samo prikupljanje građe za predstavu trajalo je gotovo dve godine. Dok smo Nina Grahovac i ja istraživale živote naših heroina, paralelno smo intenzivno razmišljale s kim bismo volele da sarađujemo na ovom projektu. Odmah smo se složile da Floru Sends treba da igra naša koleginica s klase, Jovana Petronijević.

Zajedno smo odlučile da želimo da sarađujemo sa mladim piscem, Mihajlom Vitezovićem, što od početka rada, pa sve do danas smatramo sjajnim izborom. S obzirom na to da smo želele da ispričamo priču o ženama, iskreno i jednostavno, izbor reditelja je pao na Mirjanu Karanović, našu profesorku u koju smo sve tri imale poverenja. Probe su bile vrlo intenzivne. Premijera vrlo puna emocija i za publiku i za ceo tim.

Dragan Jereminov

Nina: Ako mene pitate pripreme su trajale predugo! (smeh) Od početka procesa do premijere prošlo je godinu dana. Krenule smo od prikupljanja i isčitavanja građe, pa onda biranja šta će da uđe u predstavu, što je dugotrajan proces, pogotovo zato što je u pitanju nezavisna produkcija u kojoj nemamo logističku podršku koju imaju institucionalna pozorišta, pa pored našeg glumačkog posla sve ostalo radimo same, od prikupljanja novca, ugovora, pravne regulative...

Tako da ako treba neki pravni savet tu sam! (smeh)

Jovana: Radili smo dugo na predstavi, jer nije lako odigrati ove gromade od likova. Mirjana Karanović je temeljno radila sa nama i pronalazili smo razna rešenja i mnogo čitali o likovima kako bismo što više znale o njima.

Ljubav prema otadžbini, hrabrost i požrtvovanost

Šta vam je posebno inspirativno u vezi sa junakinjama koje tumačite?

Vesna: Žene o kojima govori naša predstava odlikuje ljubav prema otadžbini, hrabrost, požrtvovanost, spremnost da podnesu žrtvu i u tome leži njihova veličina. S druge strane, one su ljudska bića koja imaju svoje želje, nade, strahove, htenja… Mislim da je ceo tim predstave bio inspirisan njihovom hrabrošću, odlučnošću, ljubavlju i spremnošću da žrtvuju sve za dobrobit drugih.

Nina: Kod Milunke Savić mi je bilo inspirativno sve! Pored toga što je bila žena vojnik, samim tim hrabra, odlučna, sa velikom ljubavlju prema domovini, ona je bila i brižna majka, potom žena koja je iškolovala tridesetoro ratne siročadi, vodila ih u i pozorište... Jednostavno, bila je vanvremenska ličnost.

Dragan Jereminov

Jovana: Igram Floru Sends i vrlo sam ponosna na to. Koliko je samo u toj ženi hrabrosti, volje za životom i energije. Ona je bila jedina žena kapetan u srpskoj vojsci. Prešla je Albaniju sa Milunkom Savić, a izučavajući njen lik i čitajući knjige, pronašla sam podatak da su zajedno ležale ranjene i da imaju jednu zajedničku fotografiju. Volela je Srbiju možda i više od svog života.

U školi nismo puno učile o našim heroinama

Postoji li nešto što niste znale o njihovim životima pre rada na ovom komadu?

Vesna: U današnje vreme nije lako shvatiti kako i zašto je neko ko je imao lagodan život doneo odluku da napusti tu lagodnost i ode u rat, kao što je to učinila Nadežda Petrović. Kako je tako velika umetnica koja je stvarala rukama odlučila da ode na front, gde je u svakom trenutku mogla da ostane bez ruku, ili prstiju, ili da izgubi život. Fascinantno je i čudesno koliko je volela svoju zemlju i svoj narod.

Nina: U školi nismo imale priliku da učimo mnogo o našim heroinama, najviše smo znale o Nadeždi Petrović, pa onda o Milunki, o Flori Sends vrlo malo... Da su ove žene rođene u Britaniji ili u Francuskoj imale bi u najmanju ruku snmljen film o sebi! Kod nas se o njima više govori poslednjih godina.

Jovana: Iskreno malo sam znala o Flori. Kada sam počela da izučavam njen lik brzo sam sam je zavolela, zbog njenog duha i neustrašivosti. Nisam znala da je sa svojom drugaricom Emili spasila preko 2000 srpskih vojnika, koliko je samo hrabra bila - verovali ili ne, sa običnim nožem je sekla ruke i noge vojnicima samo da ih ostavi u životu. Koliko samo čovek mora da bude jak da izdrži sve to. Bila je prva žena u Beogradu koja je vozila taksi posle Drugog svetskog rata. Volela je život, ali nije strahovala za njega.

Dragan Jereminov

Kako je izgledao rad sa Mirjanom Karanović - kao rediteljkom koja je glumica, kao rediteljkom koja je žena i kao profesorkom na čijoj ste klasi studirale?

Vesna: Rad sa Mirjanom Karanović je konstantno preispitivanje. Jedna velika i predivna avantura u kojoj konstantno morate da mislite i da istražujete. Nema opuštanja i sigurnih rešenja. Tako je bilo i za vreme studija i tokom rada na predstavi. Tako je i kada ste sa njom u privatnoj komunikaciji. Mirjana je mnogo uticala na moj lični rast i razvoj, kao i na moje glumačko odrastanje, i veoma sam joj zahvalna na tome.

Nina: Ključna stvar je što mi u Miru imamo ogromno poverenje. Mira je zahtevna, zna šta hoće, a daje vam prostora da učestvujete u stvaranju i ne budete samo „izvođač radova“.

Jovana: Mi ćemo pred Mirjanom Karanović uvek biti njeni studenti, jer to je ta veza. Raditi sa njom je nešto najdragocenije što jedan umetnik može da doživi. Imam potpuno poverenje u nju, i ako ona kaže uradi to bez trunke dvoumljenja ću to uraditi. Nije bilo lako ni nama ni njoj, ali smo na kraju kažu napravile dobar posao.

Heroine od krvi i mesa

Možete li da izdvojite neku njenu rečenicu upućenu vama, savet koji vam je dala, nešto što je za vas bilo od izuzetne važnosti?

Vesna: Više puta sam pominjala jedan, možda neobičan savet, koji smo i Nina i Jovana i ja razumele na pravi način. Od početka, Mirjana je insistirala da naše heroine tumačimo kao ljude od krvi i mesa, sa svim njihovim vrlinama i manama, željama, nadama i strahovima. Smatram da je to bio dobar put i da publika, gledajući predstavu, može da se saživi sa njihovim likovima i da ih razume na pravi način.

Nina: Ima mnogo toga što nam je govorila Mira u toku studiranja... Ne bih mogla da izvojim jednu rečenicu.

Jovana: Uvek radite punim srcem i punom dušom to što radite. Ako izađete na scenu bez toga, svaka sledeća predstava će vam uzimati deo srca i na kraju neće ostati ništa. To ću pamtiti celog života. I uvek kada izlazim na scenu, ma koliko da mi se ne igra, ili sam umorna, setim se njenih reči i skupim snagu i energiju i odigram baš tako kao što mi je rekla da treba.

Nebojša Babić

Susrećete li danas u svom okruženju žene koje su poput vaših junakinja?

Vesna: Sigurna sam da bi se, kada bi došlo do rata, svako od nas iznenadio spoznajom da je u svom okruženju imao heroja. Sigurna sam da bi nas i naše lične spoznaje iznezadile kada bismo se našli u takvim okolnostima.

Nina: Iako su se okolnosti promenile u odnosu na ono vreme, mislim da i danas ima mnogo žena koje se bore svakodnevno, da prehrane svoju porodicu, da podignu decu, da se izbore za svoja prava...

Jovana: Kako da ne. Ima mnogo žena koje nisu bile u ratu, ali figurativno se bore poput naših junakinja. To su žene koje srećemo na ulici, žene koje su samohrane majke, žene iz komšiluka, baš zbog takvih žena sam i ponosna na to što sam žena i što igram jednu od njih. Ima mnogo žena koje ne znamo i sigurna sam da je svaka od njih junak, jer niko od nas ne zna kroz šta neka žena prolazi u životu. Ne mora to da bude samo muka. Svaka osoba je individua za sebe i svaka osoba ima svoje lične bitke.

Porodica Milunke Savić u publici

Možete li da se prisetite nekog lepog komentara koji ste dobile nakon predstave?

Vesna: Nama je puno značilo što je našu predstavu videlo zaista mnogo dece i mladih, ali i veliki broj žena. Sjajno je kad čujete kako s divljenjem govore o našim heroinama. Jednom kad smo igrale predstavu, u publici su bili članovi porodice Milunke Savić. Dopala im se predstava. Bili su veoma srećni i nakon predstave dugo smo razgovarali o Milunki i od njih saznali bezbroj novih, fascinantnih stvari o njoj.

Nina: Najlepši komentar sam dobila od svog supruga za poslednju scenu, u kojoj stanemo i govorimo Plavu grobnicu, koji je rekao “da sam govorila Plavu grobnicu sa ženskom ranjivošću, a ujedno sa velikom čvrstinom i snagom“.

Jovana: Posle svake predstave prilaze ljudi I čestitaju. Aplauz sve govori jer se vraćamo po nekoliko puta. Jednom je došao naš drugar za kojeg znamo da nikada ne plače. Kada se završila predstava prišao je i rekao. “Vi niste normalne, plakao sam”!

Wikipedia

A koje igranje vam je posebno značajno?

Vesna: Svaka predstava je novo iskustvo. Bilo je bezbroj lepih trenutaka. U ovom intervjuu osvrnuću se na premijeru. Izuzetno emotivno izvođenje. Puna sala publike. Na kraju dug aplauz i lica na kojima se ocrtava ponos. Sa svih strana čujemo bravo. Nebrojeno puta. Grlimo se, kad smo izašle sa scene i odlazimo u garderobu srećne i ispunjene. I tu je ona, naša profesorka, stroga i pravična, i ona plače i ne može da nađe prave reči. Sto puta ponavlja ponosna sam i volim vas. Nikada to neću zaboraviti.

Nina: Kada smo prvi put igrale u Banjaluci. Tad sam imala najveću tremu. Došli su moji prijatelji, porodica, dragi ljudi! To je bila najlepša i najveća podrška!

Jovana: Svako igranje je priča za sebe kao i predstava, ali to igranje u Banjaluci nam je bilo posebno važno zbog Nine, koja je odatle. Rekla sam joj pred predstavu da ćui igrati za nju. I taj aplauz je trajao više od tri minuta, cela sala je stajala na nogama. Taj osećaj kada znaš da si nešto preneo i uradio kao glumac, nema cenu.

"Žensko srce u šinjelu" u Sloveniji, Hrvatskoj i Makedoniji

Na čemu trenutno radite – u kojim ulogama vas uskoro gledamo?

Vesna: Upravo je u toku snimanje filma "Mačiji krik", po scenariju Gorana Paskaljevića, u režiji izuzetno talentovane i perspektivne mlade rediteljke, Sanje Živković, u kojem tumačim ulogu doktorke. Veoma dirljiva priča za koju duboko verujem da će osvojiti srca publike.

Tanjug printscreen

Nina: Trenutno sam okupirana pripremama oko gostovanja u Pekingu, posle toga nas čeka 14 izvođenja predstave "Žensko srce u šinjelu" u okviru kulturne razmene u regionu - igraćemo u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji. U našoj produkciji smo uradile i predstavu Mire Gavrana Sve o ženama, i sa njom nas čeka turneja u Kanadi.

Jovana: Trenutno "gram monodramu "Ubiću se majke mi", komedija, pa u Sve o ženama, koju je režirala Mirjana Karanović. Snimila sam film koji bi trebalo da izađe uskoro, takođe sa Mirjanom Karanović, Majka Mara. I nadam se ulozi u nekoj veliko istorijskoj seriji kao što je ova predstava.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi