Reči zbog kojih je ridalo Srpstvo: Čuveni govor akademika Ljubomira Kovačevića nad grobom sina jedinca - osvetnika Kosova (FOTO)
"...reci caru Lazaru, Milošu Obiliću i svim kosovskim junacima da je Kosovo osvećeno..."
Prvi balkanski rat i oslobođenje Stare Srbije i Vardarske Makedonije nisu bili neočekivani događaji, već rezultat dugogodišnje težnje srpskog naroda. Srpska javnost tog vremena bila je izuzetno patriotska, a takav duh nije bio samo rezultat državnih akcija, već i tradicije i porodičnog vaspitanja.
Mlade generacije Srba rasle su slušajući priče o hrabrosti svojih predaka, kao što su Miloš, Lazar i car Dušan. Zbog te duboko ukorenjene ljubavi prema svojoj istoriji, mnogi Srbi su sebe videli kao osvetnike Kosova i želeli su da se vrate na mesto gde je njihova srednjovekovna država propala, kako bi osvetili svoje pretke.
Kada je došlo vreme za mobilizaciju, odziv je bio izuzetno visok, više od 95 odsto ljudi se odazvalo pozivu.
Rame uz rame stali su seljački, trgovački sinovi, ali i sinovi akademika, diplomata i oficira. Želja za oslobođenjem i ujedinjenjem bila je jača i od smrti, sa kojom su se mnogi pogledali oči u oči.
Pročitajte još:
Jedan od njih je bio i Vladeta Kovačević, pravnik školovan na Sorboni i podoficir srpske vojske. Bio je sin Ljubomira, našeg čuvenog istoričara, akademika i političara.
Istoričar Stanоje Stanоjević bio je među poslednjima koji su videli Vladetu Kovačevića pre njegove tragične smrti blizu Kumanova 1912. godine. U svojoj hronici o Srpsko-turskom ratu 1912, Stanоjević je opisao kako je 9. oktobra (21. po novom kalendaru) posmatrao vojsku dok je prolazila. Primetio je mladog, lepog mladića koji je jahao konja – bio je to Vladeta, sin Ljubomira Kovačevića. Pozdravili su se i Stanоjević ga je počastio kafom pre nego što je Vladeta nastavio dalje.
Wikipedia
Sledećeg dana, Turci su iznenada napali srpske trupe, što je rezultiralo velikom i krvavom borbom. Nažalost, jedna od prvih loših vesti koje su stigle sa fronta bila je da je Vladeta Kovačević poginuo. Njegovi drugovi su ga sahranili istog dana, 22. oktobra, na groblju manastira Mladog Nagoričana.
Odmah po okončanju Kumanovske bitke, njegov otac Ljubomir Kovačević preneo je sinovljevo telo u Beograd da bi ga u porodičnoj grobnici sahranio.
Sve tadašnje dnevne novine pisale su kako je Ljubomir Kovačević, veliki srpski istoričar, akademik, učitelj Vladimira Ćorovića i tast Milana Rakića, nakon Kumanovske bitke sam, u posebnom vagonu, dopratio u prestonicu telo svog sina jedinca.
Ostaje zabeleženo svedočanstvo da su svi ljudi, u nesagledivoj masi sveta plakali, a suzu nije pustio samo otac junakov.
Osamnaestog oktobra po starom, 1. novembra 1912. godine po novom kalendaru, Ljubomir Kovačević – u čijem se domu, kako piše ondašnja „Politika”, sa smrću sina ugasila svečarska sveća – ovim se rečima, nad otvorenim grobom, oprostio od mrtvoga sina jedinca Vladete Kovačevića, diplomate i divizijskog oficira Srpske vojske, poginulog u borbama za oslobođenje Stare Srbije:
Sine,
Pet stotina godina srpski narod je čekao trenutak da se oslobodi Kosovo, i dočekao ga je. Ti si pao u ratu za tu svetu stvar i ja sam ponosit što sam kao otac danas u stanju da te svesno i sa ponosom žrtvujem idealu za koji sam i sam živeo.
Sine moj,
Idi i reci Caru Lazaru, Milošu Obiliću i svim kosovskim junacima da je Kosovo osvećeno. Odnesi im glas naše radosti i budi im vesnik jednog boljeg doba za celo Srpstvo!
Nakon tog emotivnog i potresnog govora, prisutni su se gušili u suzama, osim oca Ljubomira koji je stajao ponosno, gledajući u nebo kao da šalje poruku svom sinu i svim junacima Kosova koji su ga prethodili.
Wikipedia
Već pomenuti Stanoje Stanojević koji je poginulog junaka na neki način i ispratio uboj, a koji je prisustvovao sahrani, zabeležio je sećanje na govor svog profesora na Velikoj školi:
Kako je bio veliki u tom trenutku, kao građanin i kao patriota, čovek koji je mogao ovako da se oprosti sa svojim jedincem sinom...
Takođe, Kamenko Katić je ostavio svoje svedočenje:
Nije bilo oka koje nije proplakalo, ali nije bilo ni srca koje nije ponosito uzdrhtalo slušajući velikoga oca koji je ugušivao svoj očinski bol da bi dao oduške radosti otadžbine.
A čuveni Veljko Petrović poklonio se očinskom bolu, snazi nacionalne svesti Ljubomira Kovačevića:
Zar ste čitali u povesti Rimljana i Grka potresnije i veličanstvenije što od govora g. Ljube Kovačevića, akademika, nad grobom svoga poginulog jedinca, po kom je stari istoričar krepkim glasom, dok se sva nepregledna svetina gušila u plaču, pozdravio Miloša i kosovske junake...
Ljubomir Kovačević - čovek koji je dokazao da Vuk Branković nije izdajnik
Ljubomir Kovačević bio je istaknuti srpski političar i istoričar rođen 1848. godine u Petnici. Sin seoskog popa, Kovačević je školovanje započeo u Petnici, pre nego što je nastavio svoje obrazovanje u Šapcu i Beogradu. Nakon smrti svog oca, suočavao se s financijskim teškoćama, ali su mu pomogli šabački vladika Gavrilo i kneginja Julija. Nakon školovanja, radio je u školama u Negotinu i Kragujevcu.
Kovačević je bio angažovan u mnogim društvenim i kulturnim organizacijama u Beogradu, postajući član brojnih društava, uključujući Srpsko učeno društvo, Odbor Čupićeve zadužbine i druge. Kralj Milan Obrenović ga je imenovao za akademika Srpske kraljevske akademije. Kasnije, Kovačević je postao profesor srpske istorije na Velikoj školi i dva puta je služio kao ministar prosvete.
Istorijski radovi Kovačevića bili su ključni u oblikovanju kritičkog pravca srpske istoriografije. Posebno je bio poznat po svom kritičkom pristupu prema tradicionalnim izvorima i legendama. Na primer, osporio je popularno verovanje da je kralj Vukašin ubio cara Uroša, pokazujući da je Uroš umro prirodnom smrću. Pored toga, dokazao je da Vuk Branković nije izdao kneza Lazara na Kosovu polju.
Wikipedia
Pored istorije, Kovačević je bio zainteresovan i za botaniku, algebru i numizmatiku. Sakupljao je i proučavao stari novac, posebno retki vlaški i bugarski novac. Njegovo angažovanje u proučavanju i štampanju istorijskih dokumenata bilo je od ogromnog značaja za srpsku istoriografiju.
Tokom Prvog svetskog rata, ostao je u Srbiji i pomogao u spasavanju državnih i akademskih arhiva. Preminuo je 1918. godine u Vrnjačkoj Banji.
Prošlo je mnogo vekova otkako je Kosovo postalo simbol srpske žrtve i hrabrosti, a Ljubomirove reči s početka prošlog veka su ostale kao podsetnik za sve, na besmrtnost ideala i težnje za oslobođenjem.
Kroz tu žrtvu, Vladeta Kovačević kao da je postao deo te nesalomljive srednjovekovne legende, most između prošlosti i sadašnjosti, simbol težnje srpskog naroda za slobodom i pravdom.
Bonus video
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari