Ako dete ima samo igrice u životu, onda se treba plašiti! Psihološkinja objasnila da li su igrice stvarno krive za ubistvo u "Ribnikaru"

U javnosti je odjeknula informacija da je maloletni ubica Kosta K. (13), koji je izvršio masakr u OŠ "Vladislav Ribnikar", došao na tu ideju igrajući nasilnu video-igru "Valorant". Verovatno da su se mnogi roditelji zapitali da li možda i njihovo dete igra ovu ili neku sličnu igru, i kakve posledice to može ostaviti na njega.

Iako je ova informacija zasada medijska spekulacija, mediji su objavili i da je sem igrice maloletni ubica na internetu pretraživao pojmove na temu pucnjave i ubistava i analizirao šta su pucači radili i gde su "grešili" pri izvršenju užasnih zločina.

Dečji psiholog Biljana Lajović kaže za 24sedam da treba sa velikom dozom opreza uzeti ono što je navodno rekao na ispitivanju maloletni ubica, ali da treba pričati o uticaju video-igara na decu i kako se roditelji ponašaju u odnosu na njih.

Lajovićeva dodaje da ako video-igre zaista imaju toliki uticaj na neko dete, nezavisno od ovog slučaja, onda se otvara pitanje da li roditelji razgovaraju sa detetom šta njega zanima, interesuje ili šta mu je važno.

- Kao da su se odrasli uplašili video-igara i kao da je to neka zona koja se tiče samo dece. Odrasli se malo izmaknu, dok su deca u svom okruženju, i oni nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Zaista ne mogu da razumem da roditelj ne može da traži od deteta da pokaže koju igricu igra, šta ga zanima, šta mu je važno, koji mu je junak važan i šta on radi da bi se detetu dopalo. Ali to podrazumeva da roditelji i deca imaju komunikaciju! - objašnjava psihološkinja.

Internet nije bezbedno mesto

Međutim, dodaje ona, roditelji smatraju da ako je dete zauzeto računarom, a pored njih, da je sve bezbedno. 

- A poslednjih 15 godina non-stop pričamo o tome kako je internet u suštini nebezbedno mesto i da moramo da naučimo kako da se ponašamo da bismo bili bezbedni. Nezavisno od toga da li smo deca ili smo odrasli - kaže Lajovićeva.

Printscreen/YouTube/ Throneful

Na pitanje da li igranje agresivnih igrica zaista može da bude "okidač" za nekoga da izvrši nasilje ili čak ubistvo, ona odgovara kontrapitanjem.

- Da li svi koji su gledali filmove sa kaubojima i indijancima, ili bilo kakvom vrstom nasilja, kreću da kuju plan kako da nešto od toga primene u praksi? Ako bi to bilo tako onda bismo se mi u roku od tri dana svi poubijali... ako deca imaju još neki sadržaj u kome ostvaruju neke svoje kapacitete, bilo sport, čitanje, dramska sekcija, onda mislim da igrice i filmovi ne mogu da imaju takav negativan uticaj. Ali ako svega toga nema, i dete ostane samo sa takvim sadržajem, onda se je toga bojim - kaže Lajovićeva.

Problem "više života" u igricama

Ona dodaje svi imamo neku količinu agresije, ali suština socijalizacije jeste u tome da naučimo da kontrolišemo.

Lajovićeva kaže da je veliki problem i u tome što u igricama postoji "veliki broj života" pa deca mogu pomisliti da je tako i u stvarnosti.

- To ako malo dete vidi, koje inače nema predstavu o izvesnosti smrti, a u igrici ima devet života, može da pomisli da kad jedan izgubi da će dobiti drugi. A to nije tačno - dodaje ona.

24sedam/Katarina MIhajlović

Međutim, zabrana igranja igrica, smatra psihološkinja, je najgore rešenje koje roditelji mogu da urade deci.

- To je najgori pristup zato što budi radoznalost. Ako se svako od nas seti kako je izgledalo kada je odrastao, veoma sam sigurna da je najveći broj kršio one zabrane koje su bile najoštrije. To mladoj osobi pubertetskih godina veoma budi radoznalost i da probije tu granicu, koju je roditelj postavio, da bi dokazalo da nešto ume, može, sme... ključna stvar je da roditelji "odrastaju" sa svojom decom, da ih poznaju, upozoravaju i lično služe kao primer - dodaje ona.

Objašnjava da to znači da ako otac i majka igraju igrice, a detetu brane, sigurno je da će dete igrati kada on ne vide.

- Ako mu uzmete telefon, dete će otići kod druga ili drugarice i gledati da to nadoknadi na najgori mogući način. I šta ste onda uradili? Granice se postavljaju tako što se detetu objasni. Kada roditelj kaže da je 100 puta nešto rekao, onda promenite način kako ste to saopštili detetu. I recite 101. i 102. put, to je vaš zadatak! Vaspitavanje je mnogo zahtevno, a ono podrazumeva ponavljanje na različite načine sličnih stvari i lično ponašanje u skladu sa onim što pričate - kaže ona.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi