Dr Emilija leči pacijente koji "hodaju po ivici žileta": Fudbaler (25) je čekao donora za srce, a onda su dobili "ne"! Znali su da je kraj!

Trenutno na transplataciju srca u Srbiji čeka oko 50 ljudi a najveći problem je sa manjkom donatora, kaže u intervjuu za 24sedam doktorka Emilija Nestorović, načelnik Odeljenja intenzivne nege za transplantaciju srca Kliničkog centra Srbije.

Ona kaže da svakog dana sa te liste premine, nekoga uspeju da spasu ugradnjom "veštačkog srca" a pojave se neki novi ljudi.

- Osnovni uzrok kod naših pacijenata je ishemijska bolest srca. Da pojasnimo, to je posledica infarkta, začepljenje krvnih sudova srca i ako bolest nije prepoznata na vreme dolazi do razvoja srčane slabosti. Na drugom mestu su virusni miokarditisi. Svi smo čuli za koksaki virus, ali sada je aktuelna korona, a bilo koji virus može da prođe kroz srce i da ga ošteti. Tu su negde najpogođenija grupa baš mladi ljudi, naročito sportisti koji kada su pod virusnom infekcijom ne priušte sebi neki odmor koji je neophodan kod svake virusne infekcije, i nažalost dođe do stradanja srčanog mišića. I na trećem mestu su urođene srčane mane.

Da li vam više dolaze stariji ljudi ili ima više mladih ljudi?

- Mogu da kažem da kažem da na listi imamo više mlađu populaciju nego stariju. Najmlađi pacijent nam je imao 16 godina. Znači, od 16 do 40 godina života. Uzroci su na prvom mestu virusni miokarditisi, onda urođene srčane mane. Ali zabrinjavajuće je što sve više mladih ljudi dolazi zbog posledica infartka miokarda. Ranije nismo očekivali da mlađa populacija ima začepljenje krvnih sudova srca, a to je bilo nekako rezervisano za stariju populaciju. 

24sedam/Ivan Mitić

A koji su razlozi?

- Ono što smo primetili jeste način života... to je gojaznost, to je pušenje, neaktivnost... ako pogledate u vašem okruženju vrlo retko ćete naći osobu koja šeta, a kamoli da se bavi nekim sportom.

Koliko ste transplatacija uradili prošle godine, a koliko od početka ove?

- Nažalost, urađena je samo jedna transplatacija zato što nije bilo donora. Ove godine takođe nije uopšte bilo realizovanih donora. Imali smo dva potencijalna donora čija porodica nije dala pristanak. Od korone nekako se javio problem koji je uvek bio prisutan, a sada je izraženiji, a to je da bolnice sve manje prijavljuju i potencijalne donore.

A da li se zna koliko godišnje uopšte postoji potencijalnih donora?

- Mi nemamo tu statistiku, ali ako pogledate da su to mlađe osobe koje su stradale u saobraćajnoj nesreći, ili imale bilo kakav moždani udar ili krvarenje u mozgu. Tako da sve jedinice intezivnih nega sigurno imaju takvu vrstu pacijenata. Nema tačne statistike, ali mislim da bi svaki centar imao barem desetak donora na godišnjem nivou. A ima 36 centara koji imaju i koronarne i jedinice intezivne nege pri svojim bolnicama. 

To znači da veliki broj pacijenata bi mogao da dobije potrebne organe?

- Sigurno da! Do sada je praksa pokazala u poslednjih 10 godina otkako se radi transplatacija srca da možda 95 ili 99 odsto donora je išlo iz Kliničkog centra Srbije ili Urgentnog centra. Kada pogledate Vojvodinu, ostatak Srbije, Beograd... ima mnogo bolnica koje su dobro opremljene i sa dobrim stručnjacima koji mogu da prepoznaju adekvatnog donora i prijave. To jeste jedan problem, a sa druge strane je da kada imate donora da li ćete dobiti dozvolu od porodice.

24sedam/Ivan Mitić

Da li se zna koliko smo pacijenata izgubili prošle godine zbog toga što nismo uspeli da nađemo donore?

- Sigurno je 100 pacijenata ukupno sa naše liste preminulo, ne samo u toku prošle godine. Možda čak veći problem predstavljaju oni pacijenti koji nikada nisu adekvatno prepoznati i došli na listu za transplataciju srca. S obzirom da se transplatacija radi samo na našoj klinici. 

Koji su najveći problemi kada pričamo o donorima? Da li je to nepristanak porodica ili zakonsko rešenje?

- Zakon u suštini ne predstavlja problem. Vi imate zakon svuda u svetu gde imate pretpostavljenu saglasnost koja je izglasana 2018. godine kod nas i Zakon o informisanom pristanku. Suština jeste ili smo sa rođenjem svi donori ako se ne izjasnimo protiv toga, to je Zakon o pretpostavljenoj saglasnosti, ili se izjasnite da ste za to. U svakom slučaju i kada govorimo o Zakonu o pretpostavljenoj saglasnosti, on je sa "mekim pristankom". Šta to znači? Pa uvek se pitaju članovi porodice, bez obzira ako se za vreme vašeg života niste izjasnili protiv. A ima jako mali broj ljudi koji su se izjasnili da neće biti donori, ali bez ozbira mi pitamo porodicu. Možda je najveći problem mentalitet našeg naroda i jedna neinformisanost... puno je dezinformacija kada govorimo o ovoj temi, a iako je pre 60 godina urađena prva transplatacija srca, još uvek imate kontroverze i puno nedoumica.

Kakav je osećaj kada čoveku "ugradite" srce? Da li postoji strah ili trema na operaciji?

- To je jedan timski rad. Ja sam kardiolog, nisam kardiohirurg, ali mi ne možemo da funkcionišemo jedni bez drugih... moja uloga je da pripremim pacijente, da donesemo odluku da li ti pacijenti jesu ili nisu za takvu vrstu operacije i tu imate jednu veliku odgovornost. Jer ako procenite da nisu, onda ste ih prosto osudili na smrt. U samoj operacionoj sali, takođe, vaša uloga je velika u smislu pomaganja hirurgu ultrazvučno, u donošenju odluka u hirurškoj intervenciji. Onda lekovi koji su jako važni i terapiji koja je jako kompleksna. I naravno praćenje tih pacijenata što je možda i nazahtevnije.

24sedam/Ivan Mitić

Kako saopštite pacijentu da mora da ide na transplataciju i kakve su reakcije? Da li neko zaplače? Kako ih smirite?

- Uglavno su pacijenti u šoku kada saznaju takvu vrstu informacija. Jasno je njima da su jako bolesni. Najčešće nam dolazi veliki broj pacijenata direktno iz intezivne nege, gde imate srčano popuštanje, dolazi do nakupljanja vode u plućima, ne mogu samostalno da dišu... međutim, opet imaju neku nadu da će sa lekovima uspeti da se poprave i odu kući. Kada postoji hirurgija kao opcija, to je već trag da postoji nada za tu vrstu pacijenata. U početku oni to tako ne shvataju pa budu uplašeni. Skoro smo primili mladog čoveka koji je tu informaciju primio u jednoj vrsti šoka. Pa onda krenu njihove emocije. Međutim, tada razgovaramo o kompleksnosti cele procedure i šta god uradili da će živeti normalno. Pokažemo im pacijente koji su već dobili transplantirana ili veštačko srce. To je veoma važno... vežu se za vas, veruju vam što je jako bitno u ovom poslu. I nekako funkcionišemo tako da nema više problema. To bude samo prva dva dana šok dok ne prime informaciju.

A da li vi možete emotivno da se ogradite, s obzirom da sigurno saznate i za neke tužne sudbine tih ljudi...?

- Jeste cilj da se emotivno ogradite jer svaki dan slušate tužne sudbine različitih pacijenata što se tiče medicinskih stanja ali i njihovih porodica. Nekada uspem, nekada ne uspem. Naročito ne uspem kada ne uspemo da sačuvamo život. Kada uspemo da sačuvamo život pacijentu onda sve to pada u drugi plan i svu tu muku preplavi osećaj sreće. Znamo da je smrtnost kod srčanih bolesti veća čak nego kod karcinoma, pa kada vam umre pacijent to ostavi veliki trag. Naročito kada je mlad pacijent i onda treba po par nedelja da se oporavite. Često vas podseti neki drugi pacijent na tog pacijenta i ne možete da se u potpunosti ogradite. Jer, koliko god da ste profesionalac, dobar lekar je uvek prvenstveno dobar čovek. 

Kako se vi borite sa činjenicom da ste izgubili pacijenta? Svesni ste da većina njih može da umre...

- Pođete od toga da ste dali sve od sebe. Kod ove vrste pacijenata nema prostora za neku grešku, da ste zakasnili sa nekom odlukom... ovi pacijenti hodaju po ivici žileta i ako napravite neku malu grešku oni odu se jedne ili sa druge strane. Ali kada znate da ste vi i vaš tim dali sve od sebe, prosto nekad vidite da uvek postoji viša sila i koliko god se trudili da nešto ne ide. Dolaze i drugi teški pacijenti, onda se sa njima okupirate i prevaziđete tu situaciju. Ali da bude lako skroz, da budete hladnokrvni, to sigurno ne možete.

Koji vam je slučaj ostao u sećanju?

- Najskoriji slučaj je dečko od 25 godina, fudbaler, koji je preminuo na našem odeljenju. Mislim da je bio 6. jun kada je odigrao utakmicu od 90 minuta na 40 stepeni. Nakon toga je otkrivena srčana slabost. Imamo veliki broj pacijenata koji se leče godinama dok sačekaju donora. Taj pacijent nije bio kandidat za ugradnju srčane pumpe, ali šta god uradili kod njega ne bi uspeli da preokrenemo tok situacije i nažalost on je preminuo. Kada smo uspeli na privremenom veštačkom srcu, pošto dugotrajno nije moglo da funkcioniše za tu vrstu bolesti, da ga stavimo i znali smo da imamo dve-tri nedelje šanse da na tom srcu dobije donora. Nekako, kao dobar znak pojavio se donor koji po karakteristikama potpuno odgovarao njemu. Ali onda nismo dobili pristanak porodice preminulog pacijenta. I znali smo da je izgubljen. To kada se pojavi donor kao da ste dobili sedmicu na lotou. Mnoge stvari treba da vam se poklope i znate da je mala šansa da se pojavi sutra ili prekosutra neko opet. Ali nadali smo se jer vidite mladog čoveka, koji ne izgleda kao da je bolestan. Deluje vam kao da spava. Nažalost, pacijent je preminuo posle mesec dana. Često ga pominjem u svojim intervjuima jer bilo je šanse da je porodica donora, u trenucima svoje nemoći i tuge, odlučila drugačije. Ali ko smo mi da sudimo. To je jedan dobrovoljni čin, koji se zasniva na dobroj volji svakoga od nas.

A kako se vi i kolege izborite sa time da ste imali nadu da ćete spasiti nekoga, a da je nedostajalo jedno "da" porodice donora zbog čega ste izgubili pacijenta?

- Tu ne reagujete kao lekar, već kao svaki čovek. Bude veliko razočarenje jer prosto ne možete da shvatite da nemamo kao narod tu vrstu empatije. A nekako smo uvek sebe uzdizali kao porodični narod, koji ipak ima empatije, i da nismo kao zapadni narod i samo gledamo svoja posla. Ali nažalost, kroz ovo vidimo da se sve više okrećemo jedni od drugih, i da nemamo tu vrstu empatije. Još kao lekar ako znate da je to moglo da nekome omogući potpuno normalni način života, da ta osoba ima sina od godinu dana koji će ostati bez oca, a neko je mogao da mu pomogne - bude veliko razočarenje.

Šta bi poručili porodicama koje se dvoume?

- Da se informišu kroz prave informacije, da ne slušaju senzacionalističke vesti. Da nema tu mesta prevari. Kao lekar ste položili Hipokratovu zakletvu i nema mesta da razmišljate na drugi način. Ali i da hoćete da razmišljate, transplatacija srca jeste čin gde učestvuje skoro 200 ljudi i gde toliko karakteristika treba da se poklopi da vam je za svakog pacijenta sedmica na lotou ako dođe donor za njega. Nekako, njih najviše zbunjuje kada dođu i vide svog člana porodice jer deluje kao da spava. Medicina je napredovala da kada je neko moždano mrtav, vi više ne možete da ga vratite u život ali možete da održavate organe do 48 sati da bi mogli da ih iskoristite. I da je 8 puta veća šansa da vam treba organ, nego da ga nekom date. Da takva situacija može da se nađe bilo kome od nas i ako ih je zadesila neka tako loša vest, svako saoseća sa njima, ali ako mogu da pomognu nekom mladom čoveku da nastavi život da razmišljaju u tom pravcu. I da to jedno njihovo "da" će, možda i njima olakšati da tako neko nastavi da živi kroz neki drugi život.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi