"Robijaš ne može da se resocijalizuje, već da se pokaje" Srpski kriminolog otkriva sve o ljudima koji leže 40 godina u zatvoru!
Oni koji izađu posle 40 godina zatvora su "potpuno uništene ličnosti"
Za najteže zločine, tačnije krivično delo - teško ubistvo, zakon je propisao kaznu zatvora od 30 do 40 godina. U Srbiji najstrožu kaznu služi više od 80 ljudi, a 24sedam je istraživao kakve će ličnosti biti ove osoba ako i kada izađu na slobodu.
Naime, od ukidanja smrtne kazne u Srbiji, 2002. godine, sudovi su izrekli više od 80 presuda sa maksimalnom zatvorskom kaznom od 40 godina zatvora. Uprava za izvršenje krivičnih snakcija, prema podacima iz 2019., objavila je da u Srbiji ovu najstrožiju kaznu služi 85 osuđenika, među kojima nema žena.
Kriminolog i bivši direktor Instituta za kriminologiju Dobrivoje Biba Radovanović objašnjava u kakvom je fizičkom i psihičkom stanju čovek nakon 40 godina zatvora
- Čovek nakon 40 godina zatvora je potpuno razrušen. On bi se rado ponovo vratio u zatvor. On je potpuno neadaptiran na slobodu, na normalan svet. Naviknut je na značenje njegove ličnosti u zatvoru. On ne vidi svoj značaj na slobodi - mnogi ga ni ne poznaju, mnogi su ga i napustili. Izgleda potpuno rastureno i fizički i kao ličnost - ističe Biba Radovanović.
Pročitajte još:
Prema njegovim rečima svi ljudi koji imaju višegodišnje zatvorska kazne se pripremaju za "izazak napolje".
- Postoji služba u svim zatvorima sveta koja vrši pripremu za iizlazak zatvorenika u slobodan svet. Postoje takozvana otvorena odeljenja gde se oni smeštaju pre nego što izađu iz zatvora. U tim odeljenjima su smešteni ljudi različitog porekla i različite kriminalne karijere, kao i oni sa različitim dužinama kazne koju služe. U odeljenju je fizički smeštaj skoro isti kao u zatvoru, ali unutra nema straže, tu je samo vaspitač, odnosno čovek koji se bavi njihovim životom unutra. Zatvorenici koji suu odeljenju su slobodni da se neometano kreću unutar zatvorskih jedinica. Ti ljudi često i rade na nekim zatvorskim ekonomijama, što znači da izlaze izvan kruga zatvora - objašnjava poznati srpski kriminolog.
Printscreen/HappyTv
Teško do resocijalizacije
Resocijalizacija znači vaspitavanje odraslih osoba koja se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne. Kao jedan od segmenata tretmana znači vraćanje osuđenika u društvenu zajednicu, osposobljenog da živi društveno usklađenim životom, da normalno i uspešno obavlja društvene delatnosti.
To je proces prihvatanja normi i vrednosti određene grupe, odnosno šire društvene zajednice, što se postiže korigovanjem društveno negativnih shvatanja, navika i mišljenja i novim struktursanjem ličnosti na bazi društveno prihvatljivih stavova, mišljenja i vrednosti, koje datu ličnost čine društveno pozitivnom.
Uspešna resocijalizacija postiže se primenom tretmana koji može izmeniti osobine ličnosti, shvatanja prema vrednostima, način života, shvatanje društvenih procesa i u celini njegovo pozitivno ponašanje u društvu.
Ipak, stav srpskog kriminologa sa iskustvom, je da je jako problematično pitanje da li postoji ili ne postoji sama resocijalizacija osoba koje su počinile najteže krivično delo.
- Pošto sam dosta radio u samim zatvorima moje shvatanje je da resocijalizacija suštinski ne postoji. Priznajem samo da postoje ljudi koji urade krivično delo pa se pokaju i promene sebe. Priznajem i da postoje krivična dela na mah, slučajna krivična dela i slično. Ali zatvor kao ustanova je takva da se unutar nje formira jedan društveni sistem koji čoveka potpuno odvuče i promeni u negativnom smislu - promeni mu sve stvavove koje ima, sve vrednosti i od njega napravi čoveka koji mrzi društvo, sistem, državu, policiju, pravosuđe... - govori za 24sedam Radovanović.
Kako dodaje, na žalost, mnogi od onih koji su osuđeni za najteža krivična dela su napušteni od strane porodica - potpuno su otcepljeni od sveta.
- Takvi zatvorenici su do maksimuma uvučeni u zatvorsku subkulturu i zato ih je nemoguće resocijalizovati. Njima samo takozvana prizonizacija, odnosno dalje kriminalizacija znači nešto - ističe Biba Radovanović.
Jake ličnosti uspeju
On priznaje da postoje izuzeci od toga - ljudi koji imaju fantastično jak moralni sklop ili sklop osobina ličnosti koje zatvorski sistem ne može da slomi i koji posle "odležane" kazne izađu i normalno se ponašaju.
- Ipak, to nije zasluga prevaspitanja, već funkcija ličnosti. Nije slučajno što je stopa broja povratnika u krivičniim delima jako visoka i to 70 odsto. Kada imate u vidu da 30 odsto kriminala čine ljudi koji su slučajni krivci, nehatni počinioci, onda vam je jasno da u zatvoru nema nikakve resocijalizacije, jer oni i onako ne bi ponovili delo - jasan je kriminolog.
Prema njegovim rečima, oni koji izađu posle 40 godina zatvora su "potpuno uništene ličnosti" i ne postaju tako lako povratnici. Nije nužno da će opet počiniti najteža kriivična dela.
- Ta duga kazna čoveka pretvori u biljku. On više ne postoji kao ličnost. Recimo kad on sa 20 godina počini krivično delo, a u zatvoru bude do 60, taj čovek je ruiniran fizički i psihički. On je toliko promenjena ličnost da je teško očekivati da će bilo šta da učini sem ako nje po strukturi recidivista - naglašava Radovanović.
On objašnjava da je stigma društva prema ljudima koji su ležali duge zatvorske kazne takva da je jako teško njih uklopiti u sistem.
- Predrasude prema ljudima koji izađu iz zatvora su veliki problem. To se ne tiče samo onih sa najdužim kaznama, pate svi oni koji se posle "ležanja" u zatvoru nađu na slobodi. U svetu postoji takozvana postpenalna zaštita - društvena pomoć ljudima koji izlaze sa izdržavanja kazne bez obzira na koliko dugo su osuđeni, ali kod nas nije zaživela. Moram reći i da je svuda loša osim u skandinavskim zemljama. Zamislite situaciju da čovek izađe nakon kazne od 10 godina zatvora i ima 30-35 godina - on nema od čega da živi, neki novac mu treba - prvenstveno ne može da nađe posao, firme će pre zaposliti čoveka koji nije stručan, ali nije osuđivan, od onoga koji je stručan, ali je bio u zatvoru. Ipak, ni to nije za osudu, jer i mi da imamo firmu razmislili bi da li bi zaposlili bivšeg zatvorenika. Zbog toga je važna ta društvena pomoć koja mora biti sistemska - poručuje kriminolog Dobrivoje Biba Radovanović.
Foto: Profimedia
Sistem nastaje kroz projekte
Na nedavno održanom skupu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde, a povodom završetka projekta "Poboljšanje kapaciteta Uprave za izvršenje krivičnih sankcija u oblasti alternativnih sankcija, postpenalne i zdravstvene zaštite" govorilo se i o procesu resocijalizacije i tome da li se dešava u celosti u ustanovama, ili je to proces na koje se radi i nakon odsluženja kazne.
Direktor Uprave Dejan Carević izjavio je da proces reintegracije osuđenih lica ne može da bude sproveden do kraja u kazneno-popravnoj ustanovi, već je veoma važna vrsta podrške i pomoći koja je osuđenima na raspolaganju po izlasku na slobodu.
Carević je objasnio da se u kazneno-popravnim ustanovama osuđenima tokom pripreme za otpust pruža pomoć pri ostvarivanju prava na obezbeđivanje ličnih dokumenata, zdravstvenu zaštitu, privremeni smeštaj i zaposlenje. On je ocenio da su sistemski osmišljeni programi postpenalnog prihvata jedan od ključnih preduslova uspešne reintegracije osuđenih lica u društvo, ali i sredstvo prevencije povrata.
U okviru projekta održani su treninzi za službenike tretmana i poverenike koji će na osnovu stečenih trenerskih veština kasnije da obučavaju svoje kolege za primenu izrađenih programa pripreme za otpust, objasnio je Carević.
On je istakao da su tokom projekta sprovedeni pilot-projekti u Kazneno-popravnom zavodu u Zabeli i Vaspitno-popravnom domu u Kruševcu tokom kojih su testirani novi programi pripreme za otpust.
Printscreen/Youtube/b92
Vučko Manojlović "preživeo" kaznu od 40 godina zatvora
Ipak u Srbiji je broj onih koji su izašli iz zatvora posle 40 godina mali jer je ta kazna uvedena 2002. godine.
Jedan od njih je Vučko Manojlović, koji je gotovo tri decenije proveo u zatvoru zbog otmice i ubistva tužioca u Leskovcu. Najpre je bio osuđen na smrtnu kaznu, a aktom o pomilovanju ranijeg predsednika Milana Milutinovića 2002. godine, njegova kazna je preinačena u kaznu zatvora od 40 godina.
Manojlović je presudom Okružnog suda u Nišu 1985. godine zbog krivičnog dela ubistva proglašen krivim i osuđen je na kaznu zatvora od 20 godina, a Vrhovni sud je 1986. godine preinačio prvostepenu presudu u smrtnu kaznu.
Naredne 1987. godine Vrhovni sud je po žalbi na odluku drugostepenog suda, kao najviša sudska instanca, potvrdio odluku Vrhovnog suda iz 1986. godine o smrtnoj kazni.
2002. godine je aktom o pomilovanju tadašnjeg predsednika Milana Milutinovića, njegova kazna preinačena u kaznu zatvora od 40 godina.
1. februara 2013. pušten iz niškog zatvora pošto ga je pomilovao predsednik Srbije Tomisla Nikolić, rečeno je tada u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde i državne uprave.
Vučko Manojlović je prvu molbu za pomilovanje uputio predsedniku Borisi Tadiću 1. novembra 2004. godine.
Manojlović je više od tri decenije proveo u Kazneno-popravnom zavodu, od toga, četiri i po godine je proveo je u lancima, a više od 18 godina proveo je u samici.
24sedam/Goran Sivački
Još neki osuđenici za najteža dela
Radovan Joksić je ubica iz Fruškogorske ulice koji je sa trojicom saučesnika pre 24 godine ubio vlasnika robne kuće Nebojšu Salatića, potom njegovu devojku Slavicu Kovačević i na kraju njegovog maloletnog sestrića Milana Graoranova. Vrhovni sud je devedesetih godina potvrdio smrtnu kaznu streljanjem optuženom ubici Radovanu Joksiću, ali mu je kazna preinačena u 40 godina.
Aleksandar Pavlović je, nezadovoljan promenom radnog mesta, uleteo u Opštu bolnicu "Stefan Visoki" u Smederevskoj Palanci i pucao na sve prisutne u kabinetu direktora bolnice. Ubio je Ljiljanu Stevanović, Slavicu Denkić i Biljanu Petković - Klipić, a ovaj zločin dogodio se pre tačno 21 godinu. Osuđen je na 40 godina, i kaznu izvršava u zatvoru u Požarevcu.
Mališa Jevtović je osuđen za silovanje i ubistvo devojčice Katarine Janković (3) u julu 2005. u Zvezdarskoj šumi.
Dragan Nikolić Čombe osuđen je zbog brutalnog ubistva 13-godišnje Tamare Ivanović u novembru 2005. u Batajnici.
Darijan Musić je u novembru 2012. u Novom Sadu nasmrt je pretukao svoju devojku, manekenku Vladislavu Červenko. Ubio ju je sa 53 udarca.
Darko Kostić služi maksimalnu kaznu zbog silovanja i brutalnog ubistva 14-godišnje Ivane Podraščić, učenice iz Batajnice, u julu 2014.
Vladica Rajković robija maksimalnih 40 godina zbog silovanja i ubistva trogodišnje Anđeline Stefanović, koju je ubio jula 2016. u Vratarnici kod Zaječara.
Bonus video
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari