Zakopali smo 700 miliona tona blaga, a Evropa ga koristi 100%

Neverovatnih 100 odsto pepela i šljake, dobijene pravljenjem struje u termoelektranama, danas zemlje Evropske unije koriste kao građevinski materijal ili sirovinu za njegovo dobijanje. Došlo se dotle da pepela uopšte nemaju pa moraju da ga uvoze, ili otkrivaju stare deponije.

Srbija na deponijama ima 700 miliona tona pepela i šljake, a od šest do sedam miliona koliko EPS svake godine tome pridoda, iskoristi se samo 3%, poražavajući je podatak naše neekonomičnosti i ekološke bezumnosti istaknut na stručnom skupu „Pepeo, šljaka, gips – sirovine za cirkularnu ekonomiju“, koji je portal „Energija Balkana“ organizovao na Građevinskom fakultetu u Beogradu.

- Imamo neviđeno bogatstvo, zlatni grumen Srbije, koje tretiramo kao otpad. A u EU koriste pepeo u građevinarstvu od 2008. godine, čak 47% u industriji, 22% u nasipima i 21% u industriji cementa. Mi samo 3% u industriji cementa. A naša struka je uspela da reši sve probleme primene, čak i u hidrotehnici, što tek ulazi u propise EU . Ali, nema ko da primeni – kaže prof. Jovan Despotović, član UO Inženjerske komore Srbije.

Ovom temom se u Srbiji bavimo već decenijama i kod gipsa smo nešto i uradili ali se kod pepela nismo pomerili, dodaje prof. Vladan Kuzmanović, dekan Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

- I nećemo, ukoliko država u propise ne stavi obavezu da kad god se nešto zida, u projektnom zadatku mora da stoji ispitivanje mogućnosti upotrebe pepela i šljake kao građevinskih materijala – ističe Kuzmanović.

Dejan Popović, predsednik Saveta Agencije za energetiku, slikovito je opisao nivo na kojem je ekološka ali i ekonomska svest u Srbiji.

Tanjug/Miloš Milivojević

- Do izmena zakona 2012-2013. godine smo gips iz termoelektrana tretirali kao „opasan otpad“. Srećom, sada je to nusproizvod dobijanja struje koji se uspešno prodaje i u zemlji i u inostranstvu. A pepela ima toliko da nam jedna termoelektrana, „Kolubara A“, radi smanjenim kapacitetom jer nema gde da odlaže pepeo – opisuje Popović.

"Gipsa prodamo sve što proizvedemo"

I zaista, s gipsom smo se dozvali pameti i danas od godišnje proizvodnje 150.000 tona proda se 128.000 tona.

- Naš gips karakteristikama odgovara prirodnom gipsu i registrovan je u EU kao građevinski materijal. Ne možemo da proizvedemo koliko nam traže kupci. Prošle godine smo prodali 117.000 tona, od čega je polovinu kupio „Komel“ iz Rumunije a ostatak domaće cementare. Kod pepela od 900.000 tona koliko godišnje napravimo, prodamo ove godine smo prodali 26.000 tona cementarama – objašnjava slučaj TE-KO „Kostolac“ Željko Ilić, direktor proizvodnje energije.

Pixabay

„Kostolcu“ čak nije primarna ni zarada na gipsu, jer prodaje sed po 0,5 evra po toni, već pre svega da ga se reše, jer pravljenje deponije i samo deponovanje košta mnogo, mnogo više.
Koliko više, objasnio je Radomir Putnik, direktor „Tekon – Tehnokonsalting“.

- U svetu je proizvodnja struje ozbiljan biznis, gde se gleda da troškovi budu što manji. A odličan način da smanjite troškove termoelektrane je da prodate pepeo i gips a ne da ne morate da uložite u nove kasete ili čak otvaranje nove deponije. Jer, ako imate gde da odložite koštaće vas pet evra po toni, a ako morate da investirate da i imali prostor, i 10 evra – kaže Putnik.

A i kad niste ekonomični i razumni i decenijama investirate u deponije, onda dobijete   slučaj Srbije gde one danas zauzimaju 1.600 hektara samo pod pepelištima EPS-a.

- To je sve inače plodna zemlja. Umesto toga mogli samo da imamo zemljište a da iskoristimo bar 50% pepela kao u SAD, ili 60% do 70% kao u Kini i Indiji ako ne već 90% kao u EU ili 100% kao u Holandiji. Ako je jedna Burdž Kalifa građena betonom u kome ima pepela, mogu i zgrade kod nas – kaže Milena Đakonović, direktor Sektora EPS-a za energetsku efikasnost.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi