Hoćemo li graditi brže i jeftinije?

Srbija se izmenama Zakona o planiranju i izgradnji, i nedavnim početkom važenja Uredbe o načinu i postupku upravljanja otpadom od građenja i rušenja, u situaciji da ima mogućnost da začne na ovim prostorima sasvim novu a veoma perspektivnu industriju i čitavu jednu privrednu i ekološku oblast.

Radi se o razgrađivanju, planskom rušenju zgrada pri čemu se veliki deo građevinskog materijala reciklira umesto da se njima, kao sada, pune divlje deponije, istaknuto je na godišnjoj konferenciji Srpske Asocijacija za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu (SDA).

– Prvi put postoji politička volja i sada se došlo do tačke kada konačno imamo propise ali i kada ulazimo u teži deo kada zakon mora da se sprovede. A za sprovođenje nemamo ni podzakonske akte ali ni dovoljno kvalifikovanog kadra. Rušenje i tretman građevinskog otpada se zasebno ne izučava ni na jednom fakultetu, već samo u segmentima na tehničkim fakultetima – kaže prof. Branko Kovaćević, predsednik Akademije inženjerskih nauka i bivši rektor Beogradskog univerziteta.

Da se ne radi o prostom rušenju, mada iz SDA kao revolucionarno doživljavaju i to što se konačno taj termin našao na zakonu umesto dvosmislenog „uklanjanja objekata“, okupljenima sa raznih aspekata osvetlili su stručnjaci različitih struka – od građevinske do inspekcijske, čak arhitektonsko-umetničke.

„Rušenje“ za koje se oni zalažu je u potpuno zaokruženom konceptu brige o građevinskom materijalu i objektima od njihovog planiranja i nastanka, upotrebe, preko planiranja razgradnje i reciklaže, do odlaganja onog što je opasan otpad ili se ne može reciklirati na posebne građevinske deponije.

– Građevinski otpad je resurs, ali samo ako imate adekvatno obrazovane ljude da ga koriste kao takvog, dobru praksu i nove tehnologije u kojima može da se primeni. U suprotnom je samo otpad, i to često ne bezopasan otpad. A kada se pametno koristi, ne samo da se štede prirodne sirovine kao neobnovljiv izvor, već i ogromna energija koja je već utrošena na dobijanje građevinskog materijala i pritom smanjuje zagađenje životne okoline – kaže prof. Đorđe Veljović sa Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu.

Profesor Veljović ističe da se opeka koja se koristi u građevinarstvu peče na 1.100 celzijusa i već to ilustruje potrošnju energije koja se besmisleno „odlaže“ na otpad. Zbog toga i ne čudi da u EU postoji propis koji kaže da se 70% materijala u novim zgradama mora da dođe iz reciklaže.

Profimedia

 

Ekologija je poseban problem, jer pri nestručnim i nesavesnim odlaganjem otpada dolazi do izlučivanja teških metala u tlo (i podzemne vode), do razlaganja polimera na monomere već samim izlaganjem suncu i stvaranja mikroplastike koja ima neurološke i karcinogene posledice kod ljudi. Ne zaboravimo i nano-iglice azbesta, materijala koji je prilično prisutan u domaćem građevinskom otpadu.

Propisi bolji, i to je veliki pomak

Propisi su sada u Srbiji mnogo bolji, kaže naučni saradnik dr Tatjana Živković, ističući da se u poslednjoj izmeni Zakona o planiranju i izgradnji građevinski otpad od rušenja našao u legislativi, kao i da se sada pre dobijanja upotrebne dozvole za objekat mora dokazati propisno kretanje i odlaganje građevinskog otpada koji je nastao prilikom njegove izgradnje.

Takođe, u Zakonu o upravljanju otpadom uvedeno je i  „upravljanje otpadom od građenja, adaptacije i rušenja“, koji mora da se razdvaja na reciklažni i opasni na lokaciji rušenja/gradnje.

Od pre mesec dana imamo i podzakonski akt resornog ministarstva, Uredbu o načinu i postupku upravljanja otpadom od građenja i rušenja, koja uvodi obavezan pregled objekta pre rušenja kako bi se isplaniralo kretanje otpada.

Ali…

– I dalje imamo neke nedopustive stvari, kao što je to da građevinski otpad može na (opštu) sanitarnu deponiju, umesto na posebnu. Lokalne samouprave bi trebale da donesu akte kojim se određuje lokacija za deponiju građevinskog otpada ali i kada to odrede neće se znati ko je nadležan za inspekciju jer nije definisano da li je građevinski otpad u nadležnost inspekcije za zaštitu životne sredine, građevinske inspekcije ili komunalne – naglašava Živkovićeva.

Taj problem kao najveću prepreku da svi ovi propisi ne ostanu prazno slovo, pocrtava i Vesna Polumirac, građevinska inspektorka i osnivač Mreže inspektora Srbije.

– Nadamo se da neće da se dogodi da kao kod rušenja nelegalnih objekata nemamo procedure za izvršenje rešenja. Treba razmisliti i o tome da se i investitorima daju neki podsticaji da planiraju upravljanje otpadom i pospešuju reciklažu, kao što imaju operateri otpada, a u krajnjem slučaju i poljoprivrednici. Uređenija i zdravija Srbija je jednako bitna kao i hrana – zaključuje Polumirac.

Postavlja se pitanje i ko će rušiti, sortirati i odvoziti otpad? Ministarstvo građevine je dalo mnoštvo dozvola za upravljanje građevinskim otpadom operaterima pre maja 2023. godine, trenutka kada je građevinski otpad uopšte uvršten u zakon a uredba nije bila ni u najavi.

– Nejasno je po kom osnovu to dato i kako su utvrđene kvalifikacije, jer ne postoje licence za ove specifične poslove, čak ni ljudi koji su za to formalno obučeni. A taj ozbiljan posao bi trebalo da rade specijalizovane kompanije sa licenciranim inženjerima. Tu je „velika licenca“ besmislena i mislimo da onaj koji projektuje može da radi i dekonstrukciju – ističe inženjer Dejan Bojović, predsednik Srpske Asocijacija za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi