Gleda u nebo i pomoli se kad zagrmi: Srpski seljak i dalje ne osigurava svoju muku
Iako država subvencioniše gotovo pola a uz ono što daju lokalne samoprave osiguranje oranica praktično ispadne džabe, ratari i dalje radije rizikuju
U vreme kada cene hrane globalno idu u nebesa a postavlja se i pitanje gde će mnogi u svetu nabaviti pšenicu za građane i kukuruz za stoku, gubitak žitarica, voća i povrća pogađa ne samo primarne proizvođače već i cele države. Sa ćudima "neba" možda ne možemo da izađemo na kraj ali sa gubitkom svakako možemo ali i pored te činjenice u Srbiji se i dalje od štete osigurava samo 12 odsto poljoprivrednih površina.
Brojka možda ne deluje potpuno katastrofalno, ali situacija je zapravo još crnja, jer u tih desetak i nešto odsto uglavnom ulaze velika državna i privatna preduzeća. Malih poljoprivrednika, kojih je u Srbiji ubedljivo najviše, tu ima tek nekoliko procenata, kaže za 24sedam Duška Rudan, stručnjak za osiguranje u agraru "Globos osiguranja".
Pare i od Repulike i od Opštine
Premija osiguranja u poljoprivredi kod useva je, generalno uzevši, dva do pet odsto od vrednosti osigurane sume, odnosno potencijalne štete. Ali, prava cena je zapravo mnogo manja, jer država već godinama subvencioniše polisu osiguranja i to sa 40 do čak 70 odsto u pet najugroženijih okruga (Zlatiborski, Moravički, Kolubarski, Podunavski i Šumadijski).
Uz to, neke lokalne samouprave daju svoje subvencije od 20 odsto, koliko recimo daje Stara Pazova, do čak 40 odsto, koliko daju u Rumi. Kada se to zbroji, osiguranje praktično ispada džabe.
Pročitajte još:
Od grada brane neosigurane
Osiguravajuće kuće izdvajaju 10 odsto premije osiguranja useva kao doprinos za mrežu protivgradne zaštite. To baš i nije fer obaveza, jer time osiguranja direktno a posredno oni ljudi koji su se osigurali, plaćaju zaštitu od čudi neba i za sve one koji ne žele da se osiguraju.
- Činjenica je da tamo gde su veće subvencije ima i više osiguranih površina. Trenutno se i dalje mnogo više osiguravaju firme iz državnog sektora i velike privatne poljoprivredne kuće nego mali proizvođači. Mali se osiguravaju tek u tri do pet odsto slučajeva, iako je kod njih rizik da mnogo izgube relativno veći - napominje Rudan.
Problem koga nema
Mali, tako, i dalje gledaju u nebo, pomole se svaki put kad zagrmi i nadaju se da njima neće biti ništa. Osiguranici kao glavnu zamerku osiguravajućim kućama, a oni koji se se ne osiguravaju kao glavni izgovor, imaju „kasni izlazak na teren“. Kažu da se tako loše procenjuje šteta, odnosno da je procena kada se uradi posle dve nedelje manja od realne štete koju grad ili nevreme napravi na usevima i u voćnjacima.
Duška Rudan kaže da tu može da bude logističkih problema, kada u kratko vreme treba obići mnogo terena, pogotovo ako je nevreme zahvatilo veliku oblast.
Međutim i poljoprivrednici po tom pitanju nisu sasvim u pravu. Treba uzeti u obzir da se u procenu fizički ne može dok teren to ne dozvoli, pogotovo po razrovanim poljskim putevima.
Šta se osigurava
Osnovno osiguranje u agraru podrazumeva zaštitu od posledica požar, grada i udar groma a dodatno može da se osigura od oluja, poplava, prolećnog mraza... Voćari osiguravaju i količina i kvalitet svoji proizvoda.Država subvencioniše, odnosno regresira, osiguranje useva i plodova i pare nisu zanemarive. Za podsticaj za osiguranje ratarskih kultura dobija se do 100.000 dinara, za povrtarske kulture do 500.000 dinara, za voćke, vinovu lozu i hmelj do 1.000.000 dinara. Za podsticaje za osiguranje rasadnika i/ili mladih višegodišnjih zasada pre stupanja na rod iznos ide do 500.000 dinara a za osiguranje životinja do 2.000.000 dinara. Ukupno za sve vrste podsticaja jedan korisnik može da ostvari maksimalno 2.500.000 dinara.
Drugo, i važnije, je da se zaboravlja da biljke imaju neverovatnu moć regeneracije, i da ono što poljoprivrednici neposredno posle nevremena vide kao katastrofalnu štetu, to realno nije.
Kada poljoprivrednik izađe odmah posle grada traktorom u polje, to izgleda kao kataklizma i zaista je strašno za gledati. I zbog toga oni misle da će dobiti veću nadoknadu ako se procena uradi odmah. Međutim, biljka se brzo regeneriše, recimo kukuruz ima ćelije podizače, i ostaju mnogo manje posledice u količini i kvalitetu roda nego što se to tada čini.
- Odšteta se ionako ne isplaćuje tada, nego na kraju, kada se skine rod i utvrdi prava razlika – napominje Rudan.
Dobar primer je 2012. godina, kada je bilo više od 100 dana u kojima je srpska polja i voćnjake udarao grad, i u takvoj situaciji bilo je teško da se procena svima uradi brzo.
Pixabay
- Procedura nalaže da poljoprivrednik do tri dana nakon štete pismeno potvrdi da je ona nastupila, a onda kada se steknu uslovi na teren izađe procenitelj. Tada se uradi pretprocenu, u kojoj se opiše kakav je bio intenzitet nevremena i u kakvom su stanju biljke. Onda se neposredno pred žetvu ili berbu uradi konačna procena štete. Šteta se isplaćuje tek nakon što se oberu plodovi ili skine žito - objašnjava Rudan.
Rizik se ne isplati
Većina onih koji su iskusili koliko može da košta nekoliko desetina minuta oluje ili jedno jutro sa mrazom, verovatno tada zažale što se nisu osigurali. Ali tada je kasno a računica kaže da se rizik ne isplati. Prvo, osiguranje se ne plaća unapred, pa nije potrebna "živa lova". Plaćanje premije prati poljoprivredne rokove, što znači da se osiguranje plati kada se skine rod i može da se proda.
Drugo, cena nije zaludni trošak već način da se osigura standardan prihod. Za premiju osiguranja jednog hektara pod pšenicom, po nekim srednjim stopama, treba izdvojiti vrednost koja je manja od 120 kilograma pšenice. Tih 3.500 dinara pokriva sumu osiguranja od 180.000 dinara. Kod kukuruza sa 140 kilograma pšenice (oko 3.700 dinara), pokriva se gotovo 210.000 dinara štete.
BONUS VIDEO
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari