Mihail Gorbačov - predsednik koji je zaslužan za kraj Hladnog rata, ali i za raspad Sovjetskog Saveza

Na današnji dan 1931. godine rođen je Mihail Sergejevič Gorbačov, politički vođa Sovjetskog Saveza od 1985. do 1991. i generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Njegov pokušaj reformi je doveo do kraja Hladnog rata, ali je takođe doveo i do kraja vrhovne političke vlasti Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) i do raspada Sovjetskog Saveza.

Na spoljnopolitičkom planu uspostavio je dobre odnose sa SAD i zapadnim zemljama, pokrenuo pitanje razoružanja i smanjenja postojećeg nuklearnog i drugog oružja, sproveo povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana… Godine 1989. Gorbačov je objavio da će Sovjetski Savez zemljama Varšavskog pakta omogućiti da same izaberu svoju unutrašnju politiku, što je u Istočnoj Evropi dovelo do niza prevrata i mirnih revolucija (osim u Rumuniji), u kojima je srušen komunistički režim.

Pročitajte još:

Preminuo američki diplomata koji je službovao u Srbiji: Bio je u pratnji čuvenog Luja Armstronga tokom posete Jugoslaviji

Početak sloma interneta: “Fejsbuk” i “Gugl” zbog svetskih sila prisiljeni na ustupke, onlajn prostor čekaju drastične promene

Na planu sovjetske unutrašnje politike, posle uvođenja političkih sloboda došlo je do lančanog separatizma sovjetskih republika, pa je Gorbačov pokušao da sa liderima republika postigne sporazum o Zajednici država. Od 1992. vodi sopstvenu fondaciju, poznatu kao Gorbačovljeva fondacija, a 1993. osnovao je i Međunarodni zeleni krst, sa kojim je bio jedan od tri najveća pokrovitelja Povelje Zemlje.

Nagrađen je Nobelovom nagradom za mir 1990.

Detinjstvo i početak karijere

Mihail Gorbačov je rođen u seljačkoj porodici u mestu Privoljno, blizu Stavropolja u južnoj Rusiji. Odrastao je pod totalitarnim režimom Josifa Staljina. Njegovi deda i baba su bili deportovani jer su bili bogatiji seljaci. Uprkos nevoljama, bio je odličan u školi. Smatran je za najinteligentnijeg u razredu, sa posebnim interesovanjem za istoriju i matematiku. Po završetku škole, pomogao je ocu da požanje rekordan prinos na kolhozu, za šta je odlikovan Ordenom Crvene radničke zastave. To je bilo retkost da neko u njegovim godinama dobije tako veliku počast. Skoro je sigurno da mu je ova nagrada, zajedno sa njegovom inteligencijom, pomogla da osigura mesto na Moskovskom univerzitetu, gde je studirao pravo. Mora se takođe napomenuti da je za mesto na takom prestižnom univerzitetu vrlo često bilo potrebno imati političke težnje, zajedno sa intelektualnim sposobnostima. Dok je studirao u Moskvi, upoznao je svoju buduću ženu Rajsu. Venčali su se septembra 1953. i preselili se u Gorbačovljev rodni kraj, gde je diplomirao 1955.

Gorbačov je stupio u KPSS 1952. u svojoj 21. godini. Godine 1966. je dobio dopisnu diplomu agronoma-ekonomiste od Poljoprivrednog instituta. Njegova karijera je napredovala brzo i 1970. je imenovan za prvog sekretara za poljoprivredu, a sledeće godine je postao član Centralnog komiteta. Godine 1972. je bio na čelu sovjetske delegacije u Belgiji, a dve godine kasnije je postao predstavnik u Vrhovnom sovjetu i predsednik stalne komisije za pitanja omladine.

Godine 1979, Gorbačov je unapređen u člana Politbiroa. Tu je stekao naklonost Jurija Andropova, šefa KGB, takođe poreklom iz Stavropolja, a potom je unapređen tokom Andropovljevog kratkog vremena na čelu Partije pre njegove smrti 1984. Sa dužnostima nad kadrovima, radeći zajedno sa Andropovom, smenio je 20 odsto najviših vladinih ministara i regionalnih guvernera, često mlađim ljudima. Tokom tog perioda, Grigorij Romanov, Nikolaj Riškov i Jegor Ligačev su unapređeni, a poslednja dvojica su radila blisko sa Gorbačovom – Riškov u ekonomiji, a Ligačev sa kadrovima. Takođe je bio blizak Konstantinu Černjenku, Andropovljevom nasledniku, kome je služio kao drugi sekretar.

Njegove pozicije u novoj KPSS su stvorile više prilika da putuje van granica, što će uticati na njegove političke i društvene poglede u budućnosti kada bude postao vođa zemlje. Godine 1975. predvodio je delegaciju u Zapadnu Nemačku, a 1983. je predvodio sovjetsku delegaciju u Kanadu na sastanak sa premijerom Pjerom Trudoom i članovima kanadskog Doma komuna i Senata. Godine 1984. je putovao u Ujedinjeno Kraljevstvo, gde se susreo sa premijerkom Margaret Tačer.

Generalni sekretar KPSS

Nakon smrti Konstantina Černjenka, Mihail Gorbačov je izabran za generalnog sekretara KPSS 11. marta 1985. Postao je prvi lider Partije koji je rođen nakon Ruske revolucije 1917. Kao defakto vladar Sovjetskog Saveza, pokušao je da reformiše stagnirajuću Komunističku partiju i državnu ekonomiju.

U unutrašnjoj politici, Gorbačov je sprovodio ekonomske reforme za koje se nadao da će poboljšati životni standard i radničku produktivnost kao deo svog programa Perestrojka. Ipak, mnoge od tih reformi su se smatrale radikalnim za svoje vreme od strane čvrste linije u sovjetskoj vladi.

Godine 1985, Gorbačov je obznanio da je sovjetska ekonomija stala i da je potrebna njena reorganizacija. U početku njegove reforme su se zvale uskorenije, ali je kasnije termin perestrojka postao popularniji.

Gorbačov nije radio u tajnosti. Iako se Brežnjevljeva era obično smatrala kao ekonomska stagnacija, brojni ekonomski eksperimenti su se tada odvili. O brojnim reformskim idejama su raspravljali rukovodioci skloni tehnokratiji i za to su često koristili prostorije Saveza mladih komunista. Takozvana komsomolska generacija će se pokazati kao Gorbačovljeva najprihvatljivija publika i rasadnik mnogih postkomunističkih privrednika i političara, posebno u baltičkim zemljama.

“Alkoholna reforma”

Prva reforma predstavljena za vreme Gorbačova je bila “alkoholna reforma” 1985, zamišljena tako da se bori protiv široko rasprostranjenog alkoholizma u Sovjetskom Savezu. Cene votke, vina i piva su podignute, a prodaja alkoholnih pića je bila ograničena. Ljudima koji su uhvaćeni pijani na poslu ili na javnim mestima se odmah sudilo. Uvedena je zabrana prodaje pića na javnim mestima i u vozovima. Scene konzumiranja alkohola su izbacivane iz filmova. Reforme nisu imale značajnijeg uticaja na alkoholizam u zemlji, ali su ekonomski bile ozbiljan udarac za državni budžet nakon što se proizvodnja alkohola preselila na crnu berzu.

“Alkoholna reforma” je bila okidač koji je izazvao lanac dešavanja koji se završio raspadom Sovjetskog Saveza i dubokom ekonomskom krizom u novoosnovanoj Zajednici Nezavisnih Država, šest godina kasnije.

Zakon o kooperaciji donesen maja 1988. je  možda najradikalnija ekonomska reforma tokom prve polovine Gorbačovljeve ere. Prvi put posle Lenjinove Nove ekonomske politike, zakon je dozvoljavao privatno vlasništvo u delanostima usluga, zanatstva i spoljne trgovine. Zakon je u početku nametnuo visoke poreze, ali je kasnije izmenjen da bi se izbeglo obeshrabrivanje privatnog sektora. Pod ovom odredbom, privatni restorani, prodavnice i zanatske radnje su postali deo sovjetske scene. Treba napomenuti da su neke republike ignorisale ova ograničenja. Na primer, u Estonije je privatnicima bilo dozvoljeno da sklapaju partnerstva sa stranim kompanijama.

Velike državne organizacije su počele da se restrukturišu. “Aeroflot” je, na primer, podeljen u nekoliko nezavisnih preduzeća, od kojih su neka postala jezgro za buduće nezavisne vazduhoplovne kompanije. Ove nove autonomne organizacije su ohrabrivane da bi privlačile strana ulaganja.

Gorbačovljevo predstavljanje glasnosti je dalo nove slobode ljudima, kao što je veća sloboda govora. To je bila radikalna promena, pošto su kontrola govora i sprečavanje kritikovanja vlade bili deo sovjetskog sistema. Štampa je postala manje kontrolisana, a hiljade političkih protivnika je oslobođeno. Gorbačovljev cilj preduzimanja glasnosti je bio da izvrši pritisak na konzervativce u KPSS koji su se suprotstavljali njegovoj politici ekonomskog restrukturiranja, i takođe se nadao da će kroz drugačiji nivo otvorenosti, razgovora i učestvovanja, sovjetski narod podržati njegove reformske inicijative.

Januara 1987, Gorbačov je zatražio demokratizaciju: ubacivanje demokratskih elemenata kao što su izbori između više kandidata u sovjetski politički proces. Juna 1988. na 27. kongresu KPSS, Gorbačov je pokrenuo radikalne reforme s namerom da smanji kontrolu partije u vladinom aparatu. Decembra 1988. Vrhovni sovjet je dozvolio osnivanje Kongresa narodnih deputata, koji su ustavni amandmani osnovali kao novo zakonodavno telo Sovjetskog Saveza. Izbori za Kongres su održani širom SSSR u martu i aprilu 1989. i 15. marta 1990. Gorbačov je izabran za prvog predsednika Sovjetskog Saveza.

Gorbačov u međunarodnoj politici

U međunarodnoj politici Gorbačov je želeo da poboljša odnose i trgovinu sa Zapadom. Uspostavio je bliske odnose sa nekoliko zapadnih lidera, kao što su kancelar Zapadne Nemačke Helmuto Kolo, američki predsednik Ronald Regan i Margaret Tačer, koja je izjavila: “Volim gospodina Gorbačova, možemo zajedno da radimo poslove.” Dana 11. oktobra 1986. Gorbačov i Regan su se sastali u Rejkjaviku da bi razgovarali o smanjenju nuklearnog oružja srednjeg dometa u Evropi. Ovo je dovelo do potpisivanja Sporazuma o nuklearnim raketama srednjeg dometa 1987.

Februara 1988, Gorbačov je objavio povlačenje sovjetskih snaga iz Avganistana. Povlačenje se završilo sledeće godine, iako se građanski rat nastavio pošto su mudžahedini želeli da zbace prosovjetski režim Muhameda Nadžibulaha. Procenjeno je da je 15.000 Sovjeta ubijeno u sukobu između 1979. i 1989.

Takođe, tokom 1988, Gorbačov je objavio da će Sovjetski Savez napustiti Brežnjevljevu doktrinu i dozvoliti narodima Istočnog bloka da sami izaberu svoju unutrašnju politiku. Ovo se pokazalo kao najradikalnije dostignuće Gorbačovljeve reforme spoljašnje politike, koju je portparol njegovog ministra inostranih poslova nazvao Sinatrina doktrina. Napuštanje Brežnjevljeve doktrine je dovelo do niza revolucija u Istočnoj Evropi tokom 1989, u kojima je srušen komunizam. Sa izuzetkom Rumunije, pobune protiv prosovjetskih režima su bile mirne.

Nestanak sovjetske prevlasti širom Istočne Evrope je okončalo Hladni rat i za to je Gorbačov nagrađen Nobelovom nagradom za mir 15. oktobra 1990.

Sa suprugom Raisom ima jednu ćerku

Tokom svog života trudio se da se oblači moderno. Imajući odbojnost prema žestokim pićima, pio je retko i nije pušio. Bio je zaštitnički nastrojen prema privatnom životu i izbegavao je pozivanje ljudi svojoj kući. Sa suprugom Raisom dobio je ćerku Irinu, svoje jedino dete, koju su poslali u lokalnu školu u Stavropolju, a ne u školu izdvojenu za decu partijskih elita.

Puč i kraj vladavine

Dok su Gorbačovljeve političke inicijative bile pozitivne za slobodu i demokratiju u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, ekonomska politika njegove vlade je postepeno dovela zemlju blizu propasti. Do kraja osamdesetih, nekoliko nestašica osnovnih životnih namirnica (meso, šećer) dovelo je do ponovnog uvođenja ratnog sistema raspodele koristeći bonove koji su ograničili svakom građaninu izvesnu količinu proizvoda tokom meseca. U poređenju sa 1985, državni deficit je porastao sa 0 na 109 milijardi rublalja, rezerve zlata su se smanjile sa 2.000 na 200 tona, a inostrani dug je porastao sa 0 na 120 milijardi dolara.

Dalje, demokratizacija Sovjetskog Saveza i Istočne Evrope je nenadoknadivo potkopala moć KPSS i samog Gorbačova. Gorbačovljevo izbegavanje cenzure i pokušaji da stvori još više političke otvorenosti su doveli do ponovnog buđenja dugo potiskivanog nacionalizma i antiruskih osećanja u sovjetskim republikama. Zahtevi za veću nezavisnost od Moskve su postajali sve glasniji, posebno u baltičkim republikama Estoniji, Litvaniji i Letoniji, koje je Staljin pripojio Sovjetskom Savezu 1940. Nacionalistička osećanja su se takođe pojavila u Gruziji, Ukrajini, Jermeniji i Azerbejdžanu. Gorbačov je oslobodio snagu koja će na kraju uništiti Sovjetski Savez.

Dana 10. januara 1991. Mihail Gorbačov je uputio ultimatum litvanskoj Vrhovnoj skupštini zahtevajući vraćanje pravosnažnosti ustava Sovjetskog Saveza u Litvaniji i povlačenje svih protivustavnih zakona. Sledećeg dana Gorbačov je dozvolio pokušaj sovjetske vojske da zbaci litvansku vladu. Kao rezultat toga, poginulo je 14 civila, a više od 600 ih je ranjeno između 11. i 13. januara 1991. u Vilnjusu. Jaka reakcija Zapada i akcije ruskih demokratskih snaga su stavile predsednika i vladu Sovjetskog Saveza u neugodnu situaciju, dok su vesti podrške od zapadnih demokratija počele da pristižu.

Pročitajte još:

Doktor koji je zbunio Ameriku: Kako je vodeći imunolog SAD navukao bes na sebe tokom pandemije

Konflikti, pretnje, bombardovanje i stradanje: Proteklu sedmicu obeležila su tmurna dešavanja u svetu

Gorbačovljev odgovor na rastući separatizam republika je stvaranje novog sporazuma o savezu koji će stvoriti istinsku federaciju na dobrovoljnoj osnovi u znatno demokratizovanom Sovjetskom Savezu. Novi sporazum su snažno podržale centralnoazijske republike, kojima su bile potrebni ekonomska moć i tržište Sovjetskog Saveza da bi napredovale. Ipak, radikalniji reformisti kao što je predsednik ruske SFSR Boris Jeljcin su bili čvrsto ubeđeni da je brz prelaz na tržišnu ekonomiju neophodan i bili su više nego srećni da podrže raspad Sovjetskog Saveza ako to bude potrebno da ostvare svoje ciljeve.

Nasuprot mlakom pristupu reformatora novom sporazumu, tvrda linija birokrata, još uvek snažnih u KPSS i vojnom vrhu, bili su protiv bilo čega što je moglo dovesti do raspada Sovjetskog Saveza. Dan uoči potpisivanja sporazuma, tvrdolinijaši su napali. Oni su pokrenuli Avgustovski puč 1991. u pokušaju da zbace Gorbačova sa vlasti i spreče potpisivanje novog sporazuma o savezu. Za to vreme, Gorbačov je proveo tri dana u kućnom pritvoru u svom letnjikovcu na Krimu, pre nego što je oslobođen i vraćen na vlast. Ipak, nakon svog povratka, Gorbačov je otkrio da se ni savez ni ruske strukture moći ne obaziru na njega pošto je podrška prešla na stranu Jeljcina, čiji je inat doveo do neuspeha puča. Zato je Gorbačov bio prinuđen da otpusti velik deo svog Politbiroa i, u nekoliko slučajeva, da ih uhapsi. Među uhapšenima za veleizdaju je bila “Banda osmorice”, koja je predvodila puč.

Gorbačov je težio tome da očuva KPSS kao jedinstvenu partiju, ali je usmerivši ka socijalnoj demokratiji. Svojstvene protivrečnosti svog pristupa – veličanje Lenjina, divljenje švedskom socijalnom modelu i težnja ka zadržavanju pripojenih baltičkih država vojnom silom – bile su dovoljno teške. Ali kada je KPSS stavljen van zakona nakon Avgustovskog puča, Gorbačovu nije preostala efikasna baza osim oružanih snaga. Na kraju je Jeljcin pobedio, i to obećanjima da će dobiti više novca. Na kraju je Gorbačov podneo ostavku 25. decembra 1991. i SSSR je bio i zvanično raspušten.

Gorbačov se i kasnijih godina bavio politikom, a 1996. se kandidovao za predsednika Rusije, ali je dobio samo jedan odsto glasova, verovatno zbog nezadovoljstva nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Sa svojih 90 godina, Gorbačov se retko kada pojavljuje u medijima, ali je, na iznenađenje mnogih, pre nekoliko godina je izjavio da svetu preti novi rat, koji ovog puta ne bi bio hladni već “vrući rat”. Tom prilikom je  pozvao Zapad da “povrati međusobno poverenje” sa Rusijom.

Na Zapadu stekao ugled, u Rusiji bio omražen

Gorbačov je generalno dobro ocenjen na Zapadu nakon što je okončao Hladni rat 1991. godine. Ipak u Rusiji, njegov ugled je bio vrlo nizak jer je označen kao neko ko je doveo do kolapsa države i da je odgovoran za ekonomsku bedu koja je usledila. I pored toga, ankete sada pokazuju da je većina Rusa zadovoljna rezultatima pojedinačnih ciljeva perestrojke, Gorbačovljevog glavnog zakonodavnog nasleđa i slobode koja je došla kao rezultat.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi