Šta se valja iza brega? Kolika je verovatnoća direktnog sukoba NATO-a i Rusije

NATO se sprema za rusku agresiju protiv istočnog krila Alijanse, kaže Bild, pozivajući se na „tajni dokument Bundesvera“ o pripremama za moguću tačku žarišta. Osim toga, upozorenja za rat sa Rusijom stigla su i iz Estonije, kao i iz Švedske, koja još nije članica ovog bloka.

Zbog toga je sve veći broj ljudi koji postavljaju pitanje kolike su zapravo šanse za ruski napad na NATO.

Nemačka vojska se navodno sprema za rat između Rusije i NATO-a, sa scenarijem sukoba zamišljenim u poverljivom dokumentu Bundesvera koji predviđa postepenu eskalaciju tenzija od februara ove godine, što će kulminirati nagomilavanjem stotina hiljada ruskih i NATO vojnika oko Baltika i potencijalnim sukobom do leta 2025. godine.

Dokument izlaže scenario prema kom Rusija, ohrabrena zamorom zemalja NATO-a Ukrajinom, započinje uspešnu prolećnu ofanzivu u narednim mesecima, razbijajući ukrajinsku vojsku, a zatim, iz razloga koji su očigledno poznati samo planerima Bundesvera, započinje kampanja „sajber napada i drugih oblika hibridnog ratovanja“ protiv baltičkih država kako bi se izazvali nemiri među tamošnjom ruskom manjinom.

Takozvani Suvalki jaz, 100 kilometara dug poljski pojas zemlje koji razdvaja Belorusiju i rusku eksklavu Kalinjingrad, Bundesver smatra žarišnom tačkom mogućeg sukoba Rusije i NATO-a, sa scenarijem koji predviđa transfer 300.000 NATO trupa u istočnu Evropu da bi se Moskva „odvratila od agresije". Scenario se završava dvosmisleno, a njegovi autori ostavljaju otvorenim pitanje da li se tenzije i gomilanje trupa završavaju ratom koji bi mogao da označi kraj sveta.

Ruski zvaničnici su se podsmevali bogatoj mašti planera Bundesvera, a portparolka Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova u ponedeljak je uporedila plan koji je procurio sa „moćnim horoskopom“ i rekla da se ne bi iznenadila ako bi scenario nemačkoj vojsci dalo Ministarstvo spoljnih poslova i njegov ozloglašeni rusofobični šef Analena Berbok.

Profimedia

Nemačko Ministarstvo odbrane pokušalo je da se povuče iz izveštaja, a portparol je uveravao Bild da je „razmatranje različitih scenarija, čak i ako su veoma malo verovatni, deo svakodnevne vojne prakse, posebno tokom vojne obuke“, ali je ipak naglasio da shvata „pretnje“ iz Rusije ozbiljno.

Razni scenariji

Nemačko Ministarstvo odbrane nije pogrešilo kada je spomenulo sklonost vojske da planira „razne scenarije“ kada je u pitanju ideja sveopšteg sukoba Rusije i NATO-a. Međutim, ono što je izostavljeno jeste da, istorijski gledano, mnogi od najčudnijih scenarija sukoba sa kojih je skinuta oznaka tajnosti izgleda uključuju ideju preventivnog napada zapadnih sila na Rusiju, a ne obrnuto.

U proleće 1945, na primer, samo nekoliko nedelja nakon završetka Drugog svetskog rata u Evropi, i dok je rat protiv Japana i dalje trajao, britanski premijer Vinston Čerčil naručio je tajni plan za invaziju zapadnih saveznika na Sovjetski Savez, uključujući kombinovane snage SAD i Velike Britanije, plus 10-12 nemačkih divizija stvorenih od ostataka Vermahta, koji je usmrtio desetine hiljada američkih i britanskih vojnika dok su se borili da oslobode zapad Evrope od nacista.

Plan, koji je nazvan „Operacija nezamislivo“, imao je cilj da se „Rusiji nametne volja Sjedinjenih Država i Britanske imperije“ i uključivao je „okupaciju takvih oblasti metropolitanske Rusije“ da bi „učinio dalji otpor nemogućim“. Plan nije realizovan, a njegovo postojanje otkriveno je javnosti tek 1998. godine. Neki istoričari veruju da je sovjetsko rukovodstvo saznalo za plan na vreme i da su se snage Crvene armije u istočnoj Evropi neobjašnjivo reorganizovale krajem juna 1945. godine, neposredno pre hipotetičkog datuma napada 1. jula.

Pixabay

Od 1945. do 1949. godine SAD su uživale globalni monopol u posedovanju nuklearnog oružja, dok su se sovjetski naučnici borili da ih sustignu. Tokom ovog kratkog vremenskog perioda Pentagon je razvio najmanje devet odvojenih planova za gađanje nekadašnjih sovjetskih saveznika iz Drugog svetskog rata korišćenjem nuklearnog oružja.

Najpoznatiji među njima bio je „Operacija lansiranje", predlog iz 1949. koji je pozivao na bombardovanje oko 100 sovjetskih gradova sa 300 nuklearnih bombi i 250.000 tona konvencionalne municije, plus hemijskim i bakteriološkim oružjem, nakon čega je usledila kopnena kampanja da se obezbedi „potpuna pobeda” nad SSSR-om i njenim saveznicima širom Evroazije. Sa plana, koji je potpisao načelnik Združenih štabova 19. decembra 1949. godine, skinuta je oznaka tajnosti 1977, što je izazvalo nevericu kod mnogih običnih Amerikanaca zbog njegove brutalnosti.

Godine 1988, u sumrak hladnog rata, dok je američki predsednik Regan bio u poseti Moskvi radi druženja sa generalnim sekretarom Gorbačovom i da bi rekao da više ne vidi SSSR kao „imperiju zla“, američki Pomorski ratni koledž osmišljavo je strategiju modeliranja iznenadne ofanzivne operacije protiv sovjetske protivvazdušne odbrane, vojno-industrijskog kompleksa i pomorskih sredstava u Aziji.

Nakon što se hladni rat završio i SSSR se raspao, Pentagon je nastavio da planira scenarije ničim izazvane agresije na Moskvu, čak i kada su američki lideri govorili o Rusiji kao o svom „partneru“ u „novom svetskom poretku“ koji je najavio predsednik Džordž H. V. Buš tokom obraćanja o stanju u Uniji u januaru 1991.

Početkom 2000-ih, dok je Bušov sin Džordž V. Buš pričao da je gledao u oči predsednika Vladimira Putina da bi „dopro do njegove duše“, planeri Pentagona bili su zauzeti smišljanjem „Blagovremenog globalnog udara", scenarija koji predlaže masovno lansiranje precizno vođenih konvencionalnih projektila kako bi se obezglavilo rusko rukovodstvo i uništile njegove nuklearne snage.

Profimedia

Koncept, koji je i dalje prisutan i sada se zove „Konvencionalni brzi udar“, predlaže upotrebu hiljada konvencionalnih balističkih i krstarećih projektila, kao i vazdušnih i svemirskih sredstava, bilo umesto ili u koordinaciji sa nuklearnim oružjem. SAD su počele da razvijaju ideju o brzom globalnom udaru u isto vreme kada su se povukle iz Ugovora o antibalističkim raketama sa Rusijom 2002. godine, a taj potez, u kombinaciji sa širenjem NATO-a ka zapadnim granicama Rusije od 1999. nadalje, primorao je Moskvu da investira značajna sredstva za razvoj fundamentalno novog strateškog naoružanja, uključujući hipersonične rakete.

Gore navedeni primeri služe da pokažu da bez obzira na geopolitičku klimu u to vreme i to da li je Moskva nekadašnji saveznik u borbi protiv nemačkog nacizma i japanskog militarizma, protivnik na početku hladnog rata, novostečeni prijatelj na njegovom kraju, ili pouzdani „partner" u zoru 21. veka, američki i saveznički vojni planeri naći će razlog da smisle scenarije za agresorski rat protiv Rusije.

Taktička ometanja

Strah Bundesvera o mogućnosti „ruske agresije protiv NATO-a“ u Suvalki jazu nije nov. Slične tvrdnje mogle su se čuti od 2015. godine, kada su zvaničnici Pentagona prvi pit počeli da upozoravaju da bi Rusija mogla da pokuša da zatvori Jaz, odsecajući tako Baltik od Poljske i Zapada. Tada, kao i sada, SAD i njeni saveznici nisu se potrudili da objasne šta bi motivisalo Rusiju da napadne NATO.

U 2017. godini, nakon još jedne doze izazivanja straha u vezi sa Rusijom i Suvalki jazom u „Volstrit žurnalu“, politički posmatrač Jevgenij Krutikov rekao je da strahovi NATO-a nisu ništa drugo do „glupost“, ističući da većinu područja Suvalki jaza čine šume, jezera i močvare, uključujući nacionalni park, i da u regionu nedostaju glavni putevi.

Profimedia

- Nikome ne pada na pamet da tenkovi ne mogu da prođu kroz Suvalki šumu - naglasio je tada Krutikov.

Strateške zablude u logici

Sedam godina kasnije Suvalki jaz ponovo pominju zapadni vojni planeri kao mesto gde bi tenzije između Rusije i NATO-a mogle da eskaliraju. Ostavljajući po strani taktička razmatranja, pitanje koje su mnogi postavili, a na koje NATO nije uspeo da odgovori, jeste zašto bi Moskva pokrenula praktično ničim izazvanu invaziju na Poljsku, članicu NATO-a, i krenula u napad na još tri NATO saveznika (Litvaniju, Letoniju i Estoniju), što bi sigurno izazvalo treći svetski rat.

Ruska vojska je demonstrirala svoje sposobnosti boreći se protiv NATO opreme u Ukrajini, zbog čega je Rusija rangirana kao prva vojna sila na svetu u nedavnom američkom izveštaju.

Međutim, direktna konfrontacija sa NATO-om mogla bi vrlo brzo da promeni situaciju, pošto Alijansa ima četiri puta više vojnog osoblja i aktivnih trupa, tri puta više paravojnih rezervi, skoro pet puta više aviona, šest puta više oklopnih vozila, 3,5 puta više ratnih brodova i preko šest puta više stanovništva.

Profimedia

Prema članu 5 Ugovora o NATO-u, članice su dužne da stanu u odbranu članica u slučaju neprijateljske agresije, a barem u teoriji imaju obavezu da, ako je potrebno, rasporede oružje koje može da uključuje i nuklearno oružje.

To, u kombinaciji sa bezbrižnim pristupom Vašingtona nuklearnom naoružanju (uključujući dozvoljavanje njegove upotrebe prilikom prvog udara, pa čak i protiv neprijatelja koji nemaju nuklearno naoružanje), znači da bi ruski napad na Baltik vrlo verovatno doveo planetu do brzok kraja sveta, što nikome nije cilj.

- Nemoguće je da ceo NATO ne razume da Rusija nema razloga, nema interesa, ni geopolitičkih, ni ekonomskih, ni političkih, ni vojnih, da se bori sa zemljama NATO-a - rekao je ruski predsednik Vladimir Putin prošlog meseca u intervjuu ruskim medijima.

Moskva i blok „nemaju teritorijalnih pretenzija jedni prema drugima“, naglasio je Putin, i dodao da bi Rusija više volela miran suživot nego konfrontaciju sa članicama bloka.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi