Sat sudnjeg dana otkucava, ostalo je 100 sekundi do ponoći: Šta on tačno meri i zašto su naučnici sve uspaničeniji

22.01.2022

09:25

0

Činjenica da se kazaljka ove godine nije pomaknula bliže ponoći ne znači da su se pretnje stabilizovale

Sat sudnjeg dana otkucava, ostalo je 100 sekundi do ponoći: Šta on tačno meri i zašto su naučnici sve uspaničeniji
Profimedia

Sat sudnjeg dana otkucava već 75 godina u pokušaju da proceni i signalizira koliko je čovečanstvo blizu uništenja sveta.

U četvrtak je sat postavljen na 100 sekundi do ponoći - što znači da je ostao na istom vremenu kao 2020.

Sat nije dizajniran da definitivno meri egzistencijalne pretnje, već da izazove razgovore o teškim naučnim temama kao što su klimatske promene, prema Biltenu atomskih naučnika, koji je sat napravio 1947.

Ove godine napredak poput otkrića vakcina protiv koronavirusa uravnotežen je sa rastućim dezinformacijama i drugim pretnjama.

Činjenica da se kazaljka nije pomaknula bliže ponoći ne znači da su se pretnje stabilizovale, navodi grupa u saopštenju.

- Ako čovečanstvo želi da izbegne egzistencijalnu katastrofu, onu koja bi nadmašila sve što se do sada videlo, nacionalni lideri moraju učiniti daleko bolji posao u borbi protiv dezinformacija, obraćajući pažnju na nauku i saradnju - rekla je novinarima čelnica Biltena Rejčel Bronson na 75. godišnjicu od otkrivanja sata.

Sat sudnjeg dana prikazuje koliko je čovečanstvo blizu armagedona, ali mnogi ne znaju kako je nastao, kako se tumači njegovo vreme i šta nam on zapravo govori.

Profimedia
 

Ako bi se sve što se dogodilo na našoj planeti smestilo u jednu godinu, onda bi se život pojavio početkom marta, višećelijski organizmi u novembru, dinosaurusi krajem decembra, a o ljudima bi počelo da se govori tek u 23.30 u novogodišnjoj noći. Naučnici smatraju da bi naša budućnost, prema trenutnoj situaciji u svetu, mogla biti kratka, i da nam je ostalo samo nekoliko metaforičkih minuta do ponoći.

Svake godine naučnici objavljuju svoju procenu, koja nastaje kada se u obzir uzme složena mreža katastrofalnih rizika sa kojima se čovečanstvo suočava, uključujući oružje za masovno uništenje, uništavanje životne sredine i razorne tehnologije.

Pokretanje sata

Brzina kojom se nuklearna tehnologija razvijala oduzimala je dah, čak i onima koji su bili blisko uključeni u njen razvoj. Godine 1939. svetski poznati naučnici Albert Ajnštajn i Leo Silard pisali su predsedniku SAD o prodoru u nuklearnoj tehnologiji koji je bio toliko moćan i koji je mogao da ima ogromne posledice na bojnom polju, da bi jedna nuklearna bomba „u čamcu koja bi eksplodirala u luci mogla vrlo lako da uništiti celu luku“.

To je bila previše velika mogućnost da bi se zanemarila. Ovo pismo je dovelo do uspostavljanja ogromne naučne, vojne i industrijske saradnje, Projekta Menhetn, koji je samo šest godina kasnije proizveo bombu mnogo moćniju od one koju su zamislili Ajnštajn i Silard, sposobnu da uništi ceo grad i njegovu populaciju. Samo nekoliko godina nakon toga nuklearni arsenali bili su sposobni da unište civilizaciju.

Prva naučna zabrinutost da bi nuklearno oružje moglo imati potencijal da uništi čovečanstvo došla je od naučnika uključenih u prve nuklearne testove. Bili su zabrinuti da bi njihovo novo oružje moglo slučajno da zapali Zemljinu atmosferu. Ta mogućnost brzo je odbačena i ispostavilo se da je zabrinutost neosnovana.

Profimedia
 

Ipak, mnogi koji su radili na Projektu Menhetn i dalje su bili rezervisani u pogledu moći oružja koje su pomogli da se proizvede. Nakon prvog uspešnog pokušaja razdvajanja atoma na Univerzitetu u Čikagu 1942. godine, potvrđujući njegov potencijal za oslobađanje energije, tim naučnika koji je radio na Projektu Menhetn se razišao, a mnogi su se preselili u Los Alamos i druge vladine laboratorije da razviju nuklearno oružje.

Drugi su ostali u Čikagu radeći na sopstvenom istraživanju, a kako su mnogi od njih bili imigranti u SAD, bili su veoma svesni da se nauka i politika prepliću. Počeli su aktivno da se organizuju u pokušaju da budućnost nuklearne tehnologije bude bezbedna. Na primer, pomogli su da se unapredi Frankov izveštaj u junu 1945. godine, koji je predviđao opasnu i skupu trku u nuklearnom naoružanju i zagovarao iznenadni nuklearni napad na Japan. Naravno, tadašnji donosioci odluka nisu prihvatili ove preporuke.

Ova grupa je osnovala Bilten atomskih naučnika iz Čikaga (u nastavku Bilten), čije je prvo izdanje objavljeno samo četiri meseca nakon što su atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki. Uz podršku predsednika Univerziteta u Čikagu i uz saradnju sa kolegama iz oblasti međunarodnog prava, političkih nauka i drugih srodnih oblasti, pomogli su da se pokrene i podrži globalni građansko-naučni pokret koji može da utiče na globalni nuklearni poredak. On se, na primer, pokazao kao izuzetno uspešan u uspostavljanju „nuklearnog tabua“ – u privatnim razgovorima američki državni sekretar žalio se da „stigma nemoralnosti“ sprečava SAD da koriste nuklearno oružje.

Odlukom da njihovo sedište ostane u Čikagu osnivači su nagovestili svoju nameru da se sa svojim kolegama naučnicima i članovima javnosti usredsrede na političke i etičke izazove nuklearne tehnologije umesto da se fokusiraju na političke i vojne lidere koji su odbacivali njihove strahove kao neosnovane. Oni su tvrdili da je pritisak javnosti ključan za političku odgovornost, a da je obrazovanje najbolji način da se to osigura.

Dve godine nakon osnivanja Bilten je odlučio da pređe sa štampanog biltena na format časopisa kako bi angažovao širu čitalačku publiku. U tom trenutku angažovali su pejzažistu Martila Langsdorfa da dizajnira simbol za njihovu novu naslovnicu, za koju je ona proizvela prvi Sat sudnjeg dana.

Profimedia
 

Udata za naučnika iz projekta Menhetn, Langsdorf je razumela hitnost i očaj svog muža i njegovih kolega u vezi sa upravljanjem nuklearnom tehnologijom. Ona je napravila Sat kako bi skrenula pažnju kako na hitnost pretnje sa kojom su se suočili, uverena da odgovorni građani mogu da spreče katastrofu mobilizacijom i angažovanjem – poruka Sata bila je da njegove kazaljke mogu otkucavati unapred ili unazad u zavisnosti od naših akcija.

Godine 1949. SSSR je testirao svoje prvo nuklearno oružje, a urednik Biltena zbog toga je pomerio kazaljke na Satu sa sedam na tri minuta do ponoći. Pri tome je aktivirao Sat, pretvarajući ga iz statične u dinamičnu metaforu. Sat je evoluirao u simbol koji, prema Kenet Benedikt, bivšoj izvršnoj direktorki Biltena, predstavlja upozorenje „javnosti o tome koliko smo blizu da uništimo naš svet opasnim tehnologijama koje smo sami napravili.

- To je metafora, podsetnik na opasnosti kojih moramo da se rešimo ako želimo da preživimo na planeti - rekla je ona.

Godine 1953. Sat se ponovo pomerio napred, na dva minuta do ponoći, nakon što su SAD i Sovjetski Savez detonirali prvo termonuklearno oružje.

Čitanje sata

Mnogi ni danas ne razumeju šta znači vreme na satu i pomeranje kazaljke. Sat treba da ukaže na trenutni nivo rizika sa kojim se čovečanstvo suočava, a neki su to zaista pokušali da procene. Martin Ris, kosmolog i kraljevski astronom iz Velike Britanije, 2003. je tvrdio da „šanse nisu ništa bolje od 50 : 50 da će naša sadašnja civilizacija na Zemlji preživeti do kraja sadašnjeg veka“. U tom stavu nije usamljen - baza podataka takvih procena rizika koju je prikupio istraživač sa Univerziteta u Oksfordu trenutno sadrži preko 100 predviđanja različitih naučnika i filozofa koji proučavaju ovu materiju. Međutim, koliko god da su ove procene korisne, one su dugoročne, a ne oslikavaju trenutni nivo rizika.

Oni koji posvećeno prate Sat tumače njegovo kretanje prilično drugačije. Njegov cilj nije da nam kaže koliki je rizik sa kojim se čovečanstvo suočava, već koliko dobro reagujemo odgovarajući na taj rizik, ističe Simon Berd, istraživač u Centru za proučavanje egzistencijalnog rizika na Univerzitetu u Kembridžu.

Profimedia
 

- Na primer, većina se slaže da je kubanska raketna kriza 1962. godine bila najbliže što je svet ikada došao do nuklearnog rata, ali ona uopšte nije pomerila Sat. S druge strane, Ugovorom o delimičnoj zabrani nuklearnog testiranja iz 1963. kazaljke na Satu su pomerene unazad od ponoći za čitavih pet minuta - kaže on i dodaje:

- Prijatelji mi se često obraćaju povodom informacija u vremenima povećane globalne političke pažnje, kao što je diplomatska kriza između SAD i Severne Koreje 2017. ili kolaps iranskog nuklearnog sporazuma 2018. Međutim, uglavnom moram da ih razočaram. Ovakvi događaji jednostavno nisu nešto nad čim provodimo mnogo vremena u proučavanju. U stvari, to su sasvim normalne fluktuacije u međunarodnoj politici i diplomatiji. Ono što zabrinjava ljude poput mene je prvo postojanje oružja koje bi lideri mogli da iskoriste u takvoj krizi, a drugo, neadekvatne i ponekad nefunkcionalne institucije koje bi trebalo da rade na sprečavanju toga. Ove probleme ne stvaraju pojedinačne globalne krize, oni su sistemske prirode i to je ono što Sat sudnjeg dana pokušava da izmeri.

Između 1987. i 1991. Sat je vraćen unazad čak 14 minuta za četiri godine, pošto je opadanje hladnoratovskih tenzija omogućilo velikim silama da zaključe niz međunarodnih ugovora koji su smanjivali verovatnoću da će doći do nuklearnog rata. Najznačajniji među njima bili su Sporazum o nuklearnim snagama srednjeg dometa iz 1987, koji je zabranio sve ruske i američke kopnene balističke rakete dometa između 500 i 5.500 km i uklonio 2.692 nuklearne rakete iz upotrebe, i Strateški ugovor o smanjenju naoružanja (Start) iz 1991, koji bi na kraju doveo do uklanjanja oko 80 odsto nuklearnog naoružanja.

U ovom trenutku, Sat sudnjeg dana bio je postavljen na 17 minuta do ponoći i čak je uklonjen sa naslovnice Biltena, delimično zato što više nije izgledao impresivno. Nažalost, ovakvo stanje nije potrajalo. Kontinuirani visoki nivoi vojne potrošnje i rastuća zabrinutost zbog nuklearnih proliferacija u južnoj Aziji i na Bliskom istoku doveli su Sat do kraja decenije na devet minuta do ponoći i on je nastavio da otkucava napred. Ipak, u poslednjoj deceniji došlo je do znatno većeg zabrinjavajućeg ubrzanja u pomeranju Sata, koji je 2020. bio postavljen na 100 sekundi do ponoći, bliže nego vrhuncu Hladnog rata.

Kako je do toga došlo?

Jedan od faktora je pojava novih vrsta globalnih pretnji i konstantni neuspeh svetskih vlada da se suoče sa njima. Godine 2007. Bilten je zvanično počeo da razmatra klimatske promene zajedno sa nuklearnim pretnjama u postavljanju sata. Ovi rizici su prilično različiti: nuklearna razmena mogla bi da se desi za nekoliko minuta dok se klimatski rizik gomila iz godine u godinu. Slično tome, odgovornost za svetsko nuklearno oružje leži u rukama vrlo malog broja globalnih donosioca odluka, dok smo svi uključeni u klimatske promene i uništavanje životne sredine. Kod oba rizika moramo razmotriti da li je trenutni nivo globalnih akcija koje se preduzimaju u borbi protiv njih proporcionalan njihovoj ozbiljnosti i sve većoj hitnosti da se oni smanje.

Pixabay
 

Dugi niz godina, stranice Biltena razmatrale su rizike koje sa sobom nose nove tehnologije, koje sada takođe utiču na kazaljke Sata. To uključuje veštačku inteligenciju, biološko oružje i nanotehnologiju.

Drugi faktor za bližu poziciju ponoći jeste to što se sa uvećanjem broja i raznovrsnosti pretnji sa kojima se čovečanstvo susretalo povećavala i ozbiljnost izazova u upravljanju ovim rizicima. Bilten je 2015. pomerio svoj Sat sa pet na tri minuta do ponoći, napominjući tri ključna problema koja stoje iza ovog poteza. Prvo, pogoršanje odnosa između SAD i Rusije, koje zajedno poseduju 90 odsto svetskog nuklearnog arsenala, i podrivanje mnogih instrumenata dizajniranih da te arsenale očuvaju bezbednim. Drugo, svaka država sa nuklearnim oružjem masovno je ulagala u svoje sisteme nuklearnog oružja, uključujući njegovu zamenu, proširenje i modernizaciju. Konačno, globalna arhitektura potrebna za rešavanje klimatskih pretnji nije bila nigde na vidiku.

Međutim, 2016. godine identifikovane su dve moguće svetle tačke, sa potencijalom da se preokrenu neki od ovih negativnih trendova: iranski nuklearni sporazum i Pariski klimatski sporazum. Međutim, takođe je navedeno da ni jedan ni drugi nisu u potpunosti sprovedeni. Već naredne, 2017. godine, bili su prinuđeni da zaključe da se situacija značajno pogoršala, pri čemu su obe svetle tačke bile prigušene promenama u unutrašnjoj politici SAD. Tako je Sat pomeren na dva i po minuta do ponoći, a 2018. pomerili na dva minuta zbog stalnog pogoršanja međunarodne diplomatije.

Vreme od 2020. i 2021. godine – 100 sekundi do ponoći – odražava čistu nestabilnost globalne situacije i neuspeh međunarodnih institucija da reaguju na otkucavanje sata egzistencijalnog rizika. To je uključivalo i kolaps Sporazuma o srednjim nuklearnim snagama koji je označio početak kraja hladnog rata. Iako možda više nema jasne ideološke borbe koja pokreće međunarodne sukobe, čini se da su razmere neslaganja između velikih sila i nedostatak institucija za rešavanje ovih nesuglasica podjednako loši kao što su oduvek bili, a načini na koje bi takve nesuglasice mogle da dovedu do globalne katastrofe i dalje se množe.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi