Peščani rat se ponovo zahuktava: Da li su Alžir i Maroko na ivici ozbiljnog vojnog sukoba?

Alžir je prošle nedelje odlučio da prekine diplomatske odnose sa Marokom, a kao razlog za to naveo je “neprijateljske akcije” svog suseda, s kojim je već decenijama u zategnutim odnosima.

Ramtan Lamara, alžirski ministar spoljnih poslova, optužio je na konferenciji za novinare Maroko da koristi špijunski softver “Pegaz” protiv zvaničnika, da podržava jednu separatističku grupu i da ne ispunjava bilateralne obaveze, kao što je pitanje Zapadne Sahare.

Pročitajte još

Stravični snimci iz Alžira: Raste broj žrtava u požaru, vatra ne prestaje da gori (VIDEO/FOTO)

– Kraljevina Maroko nikada nije prestala s neprijateljskim akcijama protiv Alžira – izjavio je Lamara, dodajući da će konzulati u obe zemlje ostati otvoreni.

Osim toga, istakao je da će doći do pojačavanja bezbednosnih kontrola na zapadnim granicama sa Marokom.

Granica između Alžira i Maroka zatvorena je od 1994. godine.

Zategnuti odnosi

Odnosi između „bratskih zemalja“ nikada nisu bili bez poteškoća, ali hladne veze Maroka i Alžira prerasle su u otvoreno neprijateljstvo u poslednjih nekoliko meseci zbog sukoba u Zapadnoj Sahari.

Napredak u rešavanju tog pitanja stopiran je kada su Maroko i Front Polisario 1991. potpisali sporazum o prekidu vatre, ali je Rabat nedavno postigao nekoliko diplomatskih pobeda, kao kada su Sjedinjene Američke Države odlučile da priznaju marokanski suverenitet nad tom teritorijom krajem 2020.

Proaktivan pristup Kraljevine Maroko diplomatiji u afričkim institucijama doveo je, za nešto više od godinu dana, do toga da nekoliko afričkih zemalja otvori konzulat u Zapadnoj Sahari. Time su one praktično podržale Maroko.

U sporazumu u kom su posredovale SAD kraljevstvo se složilo da obnovi diplomatske odnose sa Izraelom, što je tabu za Alžir – koji je i glavni zagovornik Fronta Polisario. Ovi događaji bili su sve što je trebalo medijima obeju zemalja da krenu u opasne i često uvredljive kampanje klevetanja suprotne strane.

U Alžiru su najnoviji potezi Maroka bili uzrok napetosti u vreme kada je nekada veoma uticajni alžirski diplomatski kor počeo da uzima stvari u svoje ruke nakon 20 godina stagnacije pod režimom bivšeg predsednika Abdelaziza Bouteflike.

Čak i u okviru Afričke unije virtuelni monopol Alžira nad Savetom za mir i bezbednost, koji je prethodno ovoj zemlji dao platformu na kojoj je mogla da raspravlja o pitanju Saharaca kad god bi se sastala ova panafrička institucija, stvar je prošlosti.

Slomom statusa kvo antagonizam dug skoro 50 godina sada se prebacuje na vojni front. Nakon što su marokanske snage sredinom novembra izvele operaciju isterivanja separatista Saharaca sa graničnog prelaza Gergerat, pošto je pobunjenička grupa blokirala pristup tom području, saharski borci ponovo tvrde da je između Rabata i Polisarija izbio rat.

Ne prođe ni nedelja bez novog izveštaja o napadu na odbrambeni zid Maroka. Iako zvanična alžirska pres-služba Algerie Presse Service rutinski preuzima ove priče, one su zbunjujuća mešavina činjenica i fikcije.

Očigledno je da ni Maroko ni Alžir ne žele otvoreni i potpuni sukob, jer se zna da bi on imao katastrofalne posledice, ali istorija pokazuje da te zemlje nemaju uvek potpunu kontrolu nad razmerama sopstvene agresije, jer su se naizgled manje eskalacije u prošlosti brzo pretvorile u ozbiljan sukob.

Alžir je pre 15 godina krenuo da pojačava naoružavanje, čime je podstakao Rabat da učini isto. On je otkupio vojnu opremu ruske proizvodnje, a Maroko se okrenuo zapadnim dobavljačima oružja. Ne pomaže ni to što su karijere marokanskih i alžirskih bezbednosnih zvaničnika, od kojih su neki nedavno imenovani, izgrađene na pitanju Saharaca, zbog čega je osećaj antagonizma prema suprotstavljenoj strani još izraženiji.

Od 13. novembra 2020, kada je marokanska vojska „osigurala“ nekoliko stotina metara asfaltiranog puta koji povezuje malo selo Gergerat i Mauritaniju, bivši španski protektorat Zapadne Sahare okrenuo se oživljavanju ne tako lepe istorije.

Šta je Front Polisario?

Narodni front za oslobođenje Sagija el Amre i Rio de Oroa (Front Polisario) oslobodilački je pokret Saharaca koji se bori za nezavisnost i međunarodno priznanje samoproglašene države Saharska Arapska Demokratska Republika na teritoriji cele Zapadne Sahare. Od 1979. Ujedinjene nacije priznaju Polisario kao predstavnika naroda Zapadne Sahare.

Front Polisario 13. novembar 2020. smatra početnom tačkom rata koji besni uz odbrambeni zid Maroka, koji se prostire na oko 2.500 kilometara, a koji narod Sahare naziva „Zid srama“.

Takozvana Saharska Arapska Demokratska Republika proslavila je 45-godišnjicu nezavisnosti u egzilu u izbegličkim kampovima, a Oslobodilački front Saharaca objavio je izveštaj o ratu.

Prema njemu, skoro sve vojne pozicije Maroka zapadno od zida istrpele su tri meseca “intenzivnog bombardovanja” i “nasilnih napada”, što je rezultiralo velikim oštećenjima i “uništavanjem celih delova zida” i komandne baze. Izveštaji takođe ističu da su Kraljevske marokanske oružane snage pretrpele „razarajuće“ gubitke, dok Polisario nije imao žrtava.

Ove izveštaje o konfliktu alžirski mediji redovno objavljuju, dok ih u drugim državama ignorišu. Front Polisario je 13. novembra 2020. izvršio raketni napad na Gergerat, ali tom prilikom niko nije stradao.

Izvor iz Generalštaba Kraljevskih marokanskih oružanih snaga opisao je to kao pokušaj zastrašivanja koje je prošlo bez incidenata, ističući da je situacija pod kontrolom i prilično mirna.

– Vođe Polisarija znaju da njihove milicije ne mogu napraviti razliku na terenu, pa ovi izveštaji nisu ništa drugo do veleprodajna propaganda usmerena na njihove pristalice – izjavio je neimenovani izvor.

Peščani rat

Takozvani Peščani rat bio je granični konflikte između Alžira i Maroka koji se odigrao u oktobru 1963. godine. On je u velikoj meri posledica tvrdnji marokanske vlade o tome kome pripadaju određeni delovi alžirskih provincija Tinduf i Bešar.

Na izbijanje ovog sukoba uticala su tri faktora: odsustvo preciznog ocrtavanja granice između Alžira i Maroka, otkriće važnih mineralnih resursa u spornom području i marokanske ideologije „velikog Maroka“.

Višenedeljni okršaji duž granice na kraju su eskalirali u potpuni sukob 25. septembra 1963. godine, sa intenzivnim borbama oko oaznih gradova Tindufa i Figiga. Kraljevska marokanska vojska ubrzo je ušla u Alžir i uspela da zauzme dva granična prelaza, Hasi-Beida i Tindžub.

Oružane snage Maroka bile su manje, ali relativno dobro opremljene, i često su koristile svoje superiorno naoružanje na bojnom polju.

Uprkos unutrašnjem nezadovoljstvu alžirskom vladom, većina zemlje je podržala ratne napore, koje su Alžirci generalno doživljavali kao čin marokanske agresije. Čak i u regionima u kojima je režim predsednika Ahmeda bin Bele ostao veoma nepopularan, kao u Kabiliji, stanovništvo se nudilo da se uključi u oružani sukob protiv marokanskih osvajača.

Predstavnici Maroka i Alžira sastali su se 5. oktobra u Udždi, ali nisu uspeli da nađu rešenje. Marokanci su hteli da odrede granicu, a Alžirci to nisu dopustili.

Francuski izvori izvestili su da je u Alžiru bilo 60 mrtvih i 250 ranjenih, a kasnije je broj poginulih skočio na 300. U Maroku je zvanično nastradalo 39 ljudi, dok se kasnije pisalo o 200 žrtava. Zarobljeno je 57 Marokanaca i 379 Alžiraca.

„Peščani rat“ postavio je temelje za trajno rivalstvo koje su pratili učestali incidenti i koje je pogoršano razlikama u političkim pogledima između konzervativne marokanske monarhije i revolucionarne, arapske nacionalističke alžirske vojne vlade.

Alžirski predsednik Huari Bumedijen bio je u januaru 1969. u državnoj poseti Maroku, gde je u Ifranu potpisao ugovor o prijateljstvu sa vladom kralja Hasana II. Sledeće godine dvojica lidera osnovala su komisiju za demarkaciju granice i ispitali mogućnosti za zajedničko vađenje rude gvožđa u spornom regionu. Maroko je konačno odustao od prisvajanja alžirske teritorije 1972. godine Sporazumom iz Ifrana, iako je odbio da ratifikuje sporazum do 1989.

Vlade Maroka i Alžira koristile su rat da opišu opozicione pokrete kao nepatriotske. Rivalstvo ove dve zemlje koje se pokazalo u “Peščanom ratu” takođe je uticalo na politiku Alžira u pogledu sukoba u Zapadnoj Sahari, pri čemu je Alžir podržao nezavisnu organizaciju gerilske organizacije Saharaca, Fronta Polisario, delimično da bi suzbio marokanski ekspanzionizam nakon pokušaja aneksije Tindufa.

Teritorija bivše kolonije Zapadne Sahare izazvala je antagonizam i opšte nepoverenje između dva naroda. Nakon što je Španija objavila svoju nameru da napusti teritoriju 1975. godine, odnosi između Maroka i Alžira, koji su ranije predstavljali ujedinjeni front, drastično su se pogoršali. Alžir, koji nije imao nikakve teritorijalne pretenzije, nije hteo da teritoriju prisvoji bilo koji od njihovih suseda, pa je podržao želju Fronta Polisario da na njoj osnuje nezavisnu naciju. Španska vlada se pre evakuacije složila da podeli teritoriju, prenoseći veći deo zemlje Maroku, a ostatak Mauritaniji. Ovim sporazumom prekršena je rezolucija Ujedinjenih nacija koja je sve istorijske tvrdnje Mauritanije ili Maroka označila kao nedovoljne za prisvajanje teritorije, što je izazvalo oštre kritike iz Alžira.

Gerilski pokreti unutar saharske teritorije, posebno Front Polisario, koji su se borili za nezavisnost Sahare od 1973. godine, odmah su proglasili Saharsku Arapsku Demokratsku Republiku (SADR). Alžir je priznao ovu novu samoproglašenu državu 1976. godine i od tada je uložio velike diplomatske napore za međunarodno priznanje teritorije, a isporučivao je u nju i hranu i materijale i obezbedio obuku gerilcima. Nakon dugogodišnjeg opsežnog i žestokog gerilskog rata, Mauritanija je 1979. napustila teritorijalne pretenzije i povukla se. Maroko je brzo preuzeo teritoriju koju je Mauritanija ustupila. Nakon što su SADR priznale Organizacija afričkog jedinstva (OAU) i mnoge druge nezavisne države, Maroko je bio pod međunarodnim pritiskom. Zbog toga je marokanska vlada predložila nacionalni referendum za utvrđivanje suvereniteta teritorije Sahare 1981. Referendum je trebalo da nadgleda OAU, ali je predlog brzo povukao kralj Maroka kada OAU nije mogla da postigne sporazum o referendumskoj proceduri. Marokanska vlada ponovo se 1987. složila da prizna Polisario i da se sastane sa njim kako bi “razgovarali o njihovim pritužbama”. Alžir je postavio preduslov za obnovu diplomatskih odnosa – priznanje Polisarija i pregovore o konačnom rešenju zapadnosaharske močvare. Bez velike predanosti kralja Maroka, Alžir je obnovio diplomatske odnose sa Marokom 1988.

Krvavi napadi

Osim što nijedan nezavisni stručnjak ili izveštaj nije uspeo da potvrdi realnu situaciju na terenu u poslednjem poglavlju “Peščanog rata”, malo je verovatno da saharski separatisti imaju mogućnosti da vode takav rat.

Polisario je daleko od onoga što je bio osamdesetih, kada je uspostavljeno primirje i kad su njegove jedinice upotrebile top 106 mm za krvave napade na bokove marokanske vojske, kada su projektili SAM-7 oborili u vazduhu borbene avione Mirage F1 i kada je njenih 2.000 ratnih zarobljenika ležalo u zatvorima u logorima Tinduf.

Lideri Saharaca takođe nisu jaki kao što su bili, počevši od generalnog sekretara Fronta Polisario Brahima Galija, a isto se može reći i za arsenal pobunjeničkog pokreta. Veliki deo opreme koju su isporučile Libija (za vreme vladavine Muamera Gadafija), Severna Koreja i Alžir, pored oklopnih vozila uzetih iz vojske Maroka na početku sukoba, više nije u ispravnom stanju.

Polisario ima i flotu “Tojotinih” vozila opremljenih mitraljezima od 14 mm, višecevnim raketnim bacačima ruske proizvodnje, minobacačima od 120 mm i tenkovima T-62 sovjetske proizvodnje.

Kako su suočeni sa odbrambenom linijom okruženom minskim poljima, prekrivenom sistemima detekcije, nadgledanom bespilotnim letelicama i zaštićenom snagama za brzu intervenciju, separatistima, kojih ima najviše između 3.000 i 5.000 ljudi, ne preostaje ništa drugo nego da upotrebe taktiku malih napada.

Iako Polisario nije stvorila Vlada Alžira, već je on nastao kao alžirsko-libijska inicijativa koja datira iz sedamdesetih, kada je saharski nacionalizam bio u porastu, Alžir već neko vreme podržava Front.

Svaka odluka doneta u kampovima Tinduf podložna je odobrenju alžirskih vođa, što ima smisla za sve koji ne veruju da su se oni odrekli suvereniteta nad delom svoje teritorije.

Zabrinutost međunarodne zajednice

Osim vlada u Evropi (posebno Francuske i Španije), Sjedinjenih Američkih Država i Rusije, zbog napete situacije najviše je zabrinut verovatno generalni sekretar UN Antonio Guteres. UN su u poslednje tri decenije bile angažovane u mirovnoj misiji sa 462 osobe (uključujući 245 vojnih lica) u Zapadnoj Sahari -Misiju za referendum u Zapadnoj Sahari. Misija koju trenutno vodi kanadski diplomata i komandant pakistanskih snaga košta 62 miliona dolara godišnje.

Ovaj mali odred plavih beretki ima zadatak da patrolira područjem koje se proteže sve od ničije zemlje istočno od zida do granice sa Mauritanijom, što predstavlja 20 odsto teritorije bivšeg španskog protektorata – punopravnu zabranjenu zonu Polisario smatra „oslobođenom“, iako je ona puna mina, dok su trupe UN na prvim linijama fronta.

Guteres je u jednom od skorašnjih izveštaja naveo da su borci Polisarija “daleko manje kooperativni nego ranije”, ističući da su upadi u tampon-zonu učestaliji, kao i da su na nekoliko lokaliteta u blizini odbrambenog zida Maroka uspostavljene vojne jedinice, uz opravdanje da su to izolacioni centri za zaražene koronavirusom.

Na vojnom planu, odgovor Alžira formulisan je kao otvorena pretnja. Sredinom januara on je privukao pažnju medija sprovođenjem velikih vojnih vežbi u regionu Tinduf, na nekoliko desetina kilometara od granice sa Marokom.

Opasne igre

Alžir je otvoreno izrazio želju da postane najveća vojna sila u regionu, na šta troši više nego što zarađuje od nafte. Ovim Alžir primorava svog rivala da i on odvoji sredstva za vojni budžet, iako za to nema finansijkih mogućnosti.

U Maroku pitanje Zapadne Sahare okuplja sve osim manjiske krajnje levice, dok je u Alžiru to političko-vojna, ali u narodu ne mnogo popularna tema.

Istorija direktnih oružanih sukoba između alžirske i marokanske vojske ukazuje na to šta bi moglo da se desi ukoliko bi sukob eskalirao. “Peščani rat”, kojim se naziva niz sukoba u oktobru 1963, nastavio se novim okršajima.

Otprilike 13 godina kasnije, u prvoj i drugoj bici kod Amgale, koja se odigrala u severnom delu Zapadne Sahare, marokanske snage zauzele su oazu u januaru 1976, ali su je Alžirci preuzeli sledećeg februara.

Iako je u to vreme postojao strah da će krvave borbe prerasti u sukob velikih razmera između dva suseda, on je bio ograničen na malo geografsko područje.

Sada se postavlja pitanje da li bi napetost koja postoji danas mogla da preraste u rat, a u prilog tome govore opsežne vojne vežbe Alžira.

Pročitajte još

Evropa se zatvara bodljikavom žicom: Više od polovine država članica ojačava granice zbog straha od migranata

Ovaj konflikt – koji bi mogao da ima katastrofalne ekonomske i ljudske posledice – pre svega bi bio sukob dve suprotstavljene vojne doktrine.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi