Napuštala je odbojku, blistala u košarci, na fudbalu su je zvali Žigić, a u pauzi je vodila Rome u školu

Nadimak „Žigić“ dobila je dok je rekreativno igrala fudbal. Farbala se u narandžasto, roze, crveno. Blistala je na košarkaškom terenu, a za životnu profesiju birala je odbojku. Dokazala se u Crvenoj zvezdi, pa se odjednom povukla i posvetila volonterskom vođenju Roma u školu.

Marta Drpa (31) bi sigurno bila na spisku svih odbojkaških stručnjaka odmah uz naše najbolje korektore Tijanu Bošković i Jovanu Brakočević, ali kockice se nisu složile da ostvari ono što su joj predviđali. Mada, ona ne žali ni za čim. Ponovo je u odbojci, igra ove sezone za mađarski BRSE, zrela je, stabilna i srećna.

O lepim i teškim trenucima koje je doživela govori za “24sedam” bez ikakvog ustručavanja.

– Mnogi smatraju moju priču zanimljivom, a za mene je sasvim obična – pokazuje Marta Drpa na početku razgovora da su neke čudne stvari za nju normalne. – I da se vreme vrati, sve bi bilo sasvim isto, tako da se ne kajem ni zbog jednog poteza.

Prve odbojkaške korake napravila je u “Blok-autu”, gde su dobri treninzi pripomogli da se zaljubi u ovaj sport.

– Kao klinka sam trenirala sve živo: plivanje, basket, rukomet… Odabrala sam na kraju odbojku i bila sam u stanju i da ostajem i na tri treninga dnevno. Mislim da sam već tad bila ovoliko visoka – 192 cm. Ogromna sam otkad znam za sebe – kroz smeh priča Marta. – Povukla sam na moje roditelje, a svakako ima uticaj što smo iz Dalmacije, pa smo ovako kršni. Posle sam prešla u “Volley star”, a onda u Crvenu zvezdu.

Uspomene u crveno-belom dresu i danas se nalaze u posebnoj pregradi njenog srca.

– Znate, to je onaj period treniranja kada nema menadžera, velikog novca, saplitanja. Sve je nekako lepo, zdravo i naivno. Od 15. do 19. godine igrala sam za Zvezdu, a dodatna draž je bila što ceo život navijam za taj klub. Uspeli smo da osvojimo čak i medalju u evropskom takmičenju, istorijsku za crveno-bele. Na finalnom turniru CEV kupa u Beogradu igrali smo u krcatom „Pioniru“ pred delijama. U borbi za bronzu, ušla sam u petom setu protiv Uraločke na 11:11 i osvojila četiri poena za redom i donela pobedu. To će mi ostati zauvek u sećanju.

Ipak, „bubice“ koje su joj obuzimale u tom periodu glavu bacile su malo senku na celokupan utisak.

– Pubertet me je žestoko „drmao“. Svake nedelje sam na treninge dolazila sa drugom frizurom, drugačijom bojom kose. Sad pitam: „Ljudi, zašto mi niste rekli da to ne radim“. Ali, svakako znam da niko nije imao uticaj na mene i da je to onaj fazon kada klinci misle da su sa 18 najpametniji, a zapravo nemaju pojma o životu. I u toj četvrtoj godini ugovora želela sam da odem u inostranstvo, mislila sam da sam spremna za to, klub mi nije dozvolio pa sam bila suspendovana tokom te sezone.

Posle pauze, uspela je iz drugog pokušaja da se otisne u Volero iz Ciriha.

– Došla sam i već posle nekoliko meseci odlučila da ostavim odbojku. Zasitila sam se od treninga i u glavi definitivno nisam bila spremna da postanem profesionalac. To sam tek tad shvatila, a dogodile su mi se i neke stvari privatno koje su presudile da prekinem sa igranjem, spakujem se i vratim kući. Tada sam mislila da je to jedina opcija, sada shvatam da su postojala bolja rešenja. Ali kad bih živela kroz kajanje, onda to ne bi bio život.

PROPUSTILA NAJBITNIJE GODINE

Marta je svesna da je propustila priliku da ostavi trag u reprezentaciji Srbije.
– Pa napravila sam pauzu od 19. do 23. godine – a to je u razvoju veoma bitan period. Pre toga sam bila egal sa Jovanom Brakočević, vodile smo velike bitke u dresu Poštara i Crvene zvezde. Posle pauze sam bila tu kao treća i četvrta uz Anu Bjelicu, što je zaista ogromna stvar da sam uspela da dostignem taj nivo iako sam imala toliku rupu. Tijana Bošković je stvarno jedna jedina, Jovana isto vrhunska, i ne upoređujem se s njima. Ne razmišljam šta bi bilo kad bi bilo.

S obzirom na to da je svestrana ličnost, brzo je pronašla novu zanimaciju.

– Otišla sam na probu u Košarkaški klub Voždovac kod trenera Zorana Tira. On je čovek šokiran mojim umećem pitao: „Gde si ti do sada trenirala“, a ja samo rekla: „Nigde“. A znate kako je to izgledalo na prvom treningu, onako kad se posreći – radila sam i ono što znam i ono što nemam pojma. Imam meku ruku, volim da asistiram, sve pogađam… Stvarno mislim da sam veći talenat za košarku nego za odbojku. Posle je trener shvatio odakle me zna, jer smo dok sam igrala u Zvezdi imali treninge jedan za drugim u „Šumicama“, ali mu nije odmah palo na pamet zbog promene kose. Oni su igrali Jadransku ligu, ali srećom nisu mogli da me registruju u sred sezone. Poslali su me na probu u Lazarevac da igram 1B ligu, otišla sam tamo samo da bih videla da li ću proći. I onda kada jesam, samo sam odustala, jer bi mi to cimanje bilo prenaporno.

Usput je Marta gajila i fudbalski talenat.

– Nasledila sam taj gen od tate, koji je igrao u mlađim kategorijama Zvezde. Išla sam da igram u balonu onaj mali fudbal i naravno i tu sam bila zapažena. Najbolje sam golove davala glavom i onda su me zvali „Žigić“, zbog fudbalera Nikole Žigića. Sećam se da je jednom bio prisutan neki čovek iz Teleoptika koji mi je nudio da dođem u taj klub i rekao mi da ću proputovati celu Srbiju. A ja bila u fazonu samo nek me ostavi na miru, proputovala sam ceo svet i muka mi je više.

Kada je lopta mirovala, Drpa je vreme provodila baveći se humanitarnim radom.

– Volontirala sam u Centru za integraciju mladih. Radila sam sa malim Romima koji žive u nehigijenskih naseljima. Dobila sam grupu dece, koju sam vodila u školu i brinula o njima, pričala sa roditeljima. To su porodice koje žive bez vode i struje. Ako jedno dete od 30 njih uspe da završi četiri razreda škole, to se smatra uspehom. Kad sam ih prvi put videla kako su predivni, bila sam oduševljena. Onda kad sam došla kući, grizla me je savest što imam mogućnost da jedem meso. Vodila sam i drugaricu da vidi kakav život je na samo pet kilometara od nas. Posvetila sam se tome i sigurna sam da ću jednog dana ponovo biti na neki način u humanitarnim akcijama.

Posle tri godine pauze, Marti je nešto u glavi „kvrcnulo“.

– Slučajno se zadesila odbojka na TV, bacim pogled na utakmicu i samo se zgranuto zapitam ko sve sada igra. Shvatim da bih mogla da se vratim i ja. Osetila sam da je prošlo sve što me je mučilo i da sam spremna ponovo da se posvetim odbojci.

PRIJATELJSTVA ZA CEO ŽIVOT
Veliko zadovoljstvo u Martinom glasu se oseća dok priča o prijateljstvima koje je stekla…
– Bojana Drča (eks Živković) je čak uzela i prezime slično kao moje – uz osmeh će Drpa. – To mi je najduže prijateljstvo, traje preko 20 godina. Još smo u poslednjoj sezoni obe imale istu muku – bile smo u Rusiji. Najvrednije što mi se desilo u sportu su ti kontakti koje sam napravila. U svakom velikom gradu u Evropi, imam prijateljicu koju volim i to je za mene veliko bogatstvo.

Posle nekoliko okrenutih brojeva, dogovorila je saradnju sa Železničarem i ponovo obula patike, stavila štitnike i počela nove borbe.

– Odigrala sam u Lajkovcu jednu sezonu, sa jednim treningom dnevno u laganom ritmu, a onda odlučila da sebe testiram u Spartaku – da bih videla mogu li van Beograda, dalje od kuće da se posvetim treninzima profesionalno i da se definitivno vratim takvom životu.

Pokazalo se preseljenje u Suboticu kao jedan od najboljih životnih poteza.

– Najbolja sezona za mene i najemotivnija. Bila sam MVP lige, izbacili smo Zvezdu, igrali finale sa Vizurom. Kondicioni trener Nemanja Rozgić me vratio iz mrtvih. Uspela sam da promenim stav prema kondiciji, koja mi je ranije bila „rak rana“. Nisam je podnosila i želela sam samo da radim sa loptom. Ali počela sam pozitivno da gledam na to, jer lakše raditi kad voliš. Doživela sam da ceo grad diše za klub, da posle pobeda niko mesec dana neće da nam naplati piće u kafićima… Baš sam bila srećna, dobro sam igrala, bilo mi je lepo i uživala sam. Stigao je potom i poziv za reprezentaciju. Igrala sam na Gran priju, pa na prvim Evropskim igrama u Bakuu, gde sam ušla u istoriji jer sam postigla prvi poen. Napredovala sam uz bolje igračice, uz selektora Terzića, njegov stručni štab, kondicionog trenera Bankovića i bila spremna da odem preko granice.

Prva stanica bila je Italija, potom se selila u Rumuniju, Nemačku, Rusiju i sada Mađarsku.

– Stigla sam u klub koji je tek ušao u Seriju A, pa nije baš bio ozbiljan nivo rada. Već na polu sezoni sam otišla u Rumuniju kod Terzića… Posle je na red došla Nemačka i klub Potsdam, za koji sada mogu da kažem da mi je druga kuća. Tamo je povučen i moj dres, bila sam i u top tri poentera lige. Stvarno mi je prijalo. U Rusiji je mnogo toga bilo loše, ali sam uživala bar ispucavajući loptu preko slavne Košeleve. Mnogo vremena sam provela u avionu, poremetila sam san za tih godinu dana skroz. Bilo je super kada spavam tri sata noću. Posle svega toga sam stigla u Srbiju i mogu da kažem da mi je za celu tu rusku avanturu ova korona ovde bila „mala beba“.

Ipak, priznaje da joj je pandemija poremetila bitne planove.

– Trebalo je da ovog leta putujem u Portoriko, a mogla sam samo do Delibatske pešćare i na Perućac po pet dana. Nema veze, nadoknadiće se. Sad sam u Mađarskoj, odlučila sam da dođem da igram tu da bih bila bliže kući i da mogu da dođem češće.

Iako Marta daje utisak osobe koja sve što joj se dešava prihvata sa obe noge na zemlji, bilo je potrebno vreme da do takve mentalne snage dođe.

– Mnogo sam radila na sebi – mentalno i spiritualno. To nije bitno samo u sportu, već generalno za život uopšte. Kao što radiš na sebi fizički, intelektualno, tako moraš i mentalno. Naravno da sam se s godinama promenila i samo ću nastaviti da radim na tim segmentima.

Kako kaže, na izgradnju njene ličnosti sigurno je veliki uticaj imalo to što je sa porodicom morala 1995. da napusti dom u Kninu i krene u nepoznato ka Srbiji.

– I dalje mi je u glavi jasna slika skloništa, kupatila u koje me je mama sklonila, tog dana, zvuk sirena, bake sa puškom, sa dve kese smo išli, tata koji je invalid, odrastanje… Mnoge moje postupke kasnije razumem, jer sam ja kao klinka razvila mehanizme odbrane koji su mi tada bili potrebni. Posle su mi štetili, ali sam radeći na sebi uspela da sve to poslažem i shvatim. S obzirom na to kakvo sam detinjstvo imala, iako ga stvarno smatram srećnim, mislim da je super osoba u koju sam odrasla.

Pre pet godina na dan obeležavanja Oluje Marta je objavila emotivan status na Fejsbuku koji se iznova i iznova prepričava…

– Mislim da sam postala “zaštitno lice Oluje” zbog toga. Stvarno sam jugonostalgičar i mislim da nikada neće postojati zemlja kao što je Jugoslavija. Trebalo bi o svemu tome da se priča, jer ako se zaboravi, plašim se da je moguće da se ponovi.

BORBA PSA I MAČKE
Uz Martu je sada u Mađarskoj i njen pas, dok je mačku ostavila u Beogradu.

– Kuče apsolutno nije išlo uz mene, jer više liči na neku vevericu ili mačku. Vučjak mi je omiljeni i njega sam želela, ali nemam uslove koji su potrebni. A ovaj pas je popularan i imaju ga na primer Soraja, Ana Nikolić, što ja nisam naravno znala. Ali evo, posle tri i po godine je isto kao ja, isti karakter potpuno. Kod mene ljudi u Beogradu dolaze i mi sednemo, ćutimo i samo posmatramo šta rade pas i mačka. Ona se ponaša kao da je meni cimerka, a da je on nebitan, i njemu samo pravi zamke. Nikad ga nije povredila, ali ne biste verovali šta mu sve uradi i kako mu namešta prepreke da bi ispao smešan.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi