Porodica je stub svega, poverenje pomera planine! Najbolji srpski i svetski trener za 24sedam otkriva tajne zanata (FOTO, VIDEO)

01.01.2022

19:00

0

Prvi čovek srpskog tekvondoa Dragan Jović sumirao 2021. i najavio nove projekte za 2022. godinu

Porodica je stub svega, poverenje pomera planine! Najbolji srpski i svetski trener za 24sedam otkriva tajne zanata (FOTO, VIDEO)
24sedam/ Goran Sivački

Srbija je zemlja sporta, znamo to svi i u to se uveravamo iz dana u dan. Iz godine u godinu.

Briljiraju naši reprezentativci gde god se pojave, pripisuju im se sve zasluge za vanserijske rezultate i dostignuća. Ponekad, sasvim nepravedno, zaboravimo da iza svakog pojedinca ili kolektiva stoji trener. Komandant. Vođa.

A i trenera, onih vrhunski, bogu hvala, imamo za izvoz. I sad kad dođe kraj godine podvlače se crte, biraju najbolji. A u 2021. godini taj prvi među jednakima, taj za nijansu bolji od ostalih je Dragan Jović.

Trofejni i proslavljeni tekvondo trener, čovek koji je "napravio" Milicu Mandić i Tijanu Bogdanović. Za prijatelje Gale, za protivnike strah i trepet.

Olimpijski komitet je presudio, dve medalje iz Tokija, jasan su pokazatelj da je Jović najbolji srpski trener u 2021.

E taj najbolji, u velikom Novogodišnjem intervjuu priča za 24sedam o "tajnama" svog zanata, o prošlim danima, o onima koji tek dolaze... Gale priča, mi ne trepćemo. Miran, čvrsto na zemlji, objašnjava filozofiju kojom se vodi u poslu i životu.

Kada bismo se vratili na kraj 2020. godine da li je ostvareno sve ono što ste tada poželeli ili zamislili? Jeste li zadovoljni učinjenim?

- Kraj olimpijske godine uvek se gleda na drugačiji način nego sve ostale godine između dva olimpijska ciklusa. Kada se napravi rezultat kakav smo mi napravili, ne mogu da kažem da sam nezadovoljan. Čak i ono što se nije ostvarilo je toliko zanemarivo u odnosu na ono što jeste. Zadovoljstvo napravljenim rezultatima je toliko veliko da je ceo sport podiglo na još jedan stepenik gore. Tri olimpijska ciklusa, četiri olimpijske medalje... Zaista je impozantno. Nisam imao vremena da toliko razmišljam o tome u prethodnom periodu, ali sad kako je došlo vreme da se sumiraju rezultati, na svakom gostovanju, na svakom prijemu ljudi ističu kako su oduševljeni. Pa je i do mene nekako doprlo da je to stvarno podvig, stvarno nešto veliko.

24sedam/ Katarina Mihajlović
 

Kako uspevate da tako mirno pričate o zaista vrhunskim ostvarenjima? Tokio je bio nešto posebno, a vaše takmičarke su donele Srbiji dve medalje.

- Ponosan sam što sam bio deo te priče, što sam bio deo srpskog tima koji je napravio najveći rezultat u istoriji srpskog olimpizma osvajanjem devet medalja u Tokiju. Takođe sam ponosan na svoj tim koji zajedno sa mnom radi na ostvarivanju i osvajanju ovako velikih medalja. Naravno i na naše porodice koje su deo tima, to su ljudi koji izdržavaju sve ono što drugi ne žele. Ipak je porodica stub svakog uspeha i mislim da je to bila dodatna snaga svima nama koji smo trčali trku kojoj se nije znao kraj. Na našu sreću kraj je, za ovaj period života, bio u Tokiju. Imali smo jednu zlatnu i jednu bronzanu medalju. Žao mi je što Tijana nije mogla da dogura dalje, ali čitava sezona je pokazivala da devojčica s kojom je radila u prvom kolu pokazuje najbolju formu i da je favorit u tom meču.

Ali nisu Olimpijske igre jedino takmičenje u prethodnoj godini. Vaši sportisti obradovali su nas i sa drugih najvećih takmičenja...

- Što se tiče drugih takmičenja zadovoljan sam i Evropskim prvenstvom na kom smo osvojili dve medalje. Iskreno sam očekivao par medalja više. Imali smo izuzetne rezultate i sa kadetima, Sergej Ivanović i Uroš Turkulj su osvojli srebrnu i bronzanu medalju na EP i na poslednjem juniorskom je Milica Milić osvojila bronzu. Tako da smo kompletirali sliku stanja kluba u svim uzrasnim kategorijama. Kada se podvuče da je ovo 30. godina postojanja kluba i da smo izabrani za najbolji klub u Beogradu, da imamo najboljeg trenera i takmičare, a Beograd je prestonica velike sportske sile Srbije, sve govori da moram da budem zadovoljan.

Nijedan trener ne može da se pohvali sa četiri medalje iz tri ciklusa, a ti rezultati imali su odličan efekat na sprski tekvondo. Porasli su i drugi klubovi, sve je više dece. Jeste li svesni svog doprinosa.

- Prvo, presrećan sam što smo uspeli da napravimo toliko medalja, ne zbog isticanja mene kao tvorca svega toga, nego zbog činjenice da smo od sporta nepoznatog Srbiji napravili sport u kom sve više ima i mladih i odraslih, rekreativaca i budućih šampiona. Postali smo prepoznatljivi, ne samo u Beogradu i ne samo u Srbiji, nego su TK Galeb i srpski tekvondo praćeni i u okolnim zemljama. Prate nas, dolaze na treninge dodatne kod nas. Svestan sam da je to doprinelo omasovlajvanju našeg sporta, da je napravilo novu sliku i pokazalo sve aspekte na kojima radimo. Koliko doprinosi razvoju dece u tim godinama. Možda neki drugi nisu svesni šta je urađeno kako bi sve bilo na ovako visokom nivou. I ovaj intervju koji sada dajem je odraz svega toga. Možda su i svesni, ali se prave da nisu pa zanemaruju kako tuđ rezultat tako i sebe i svoju decu sa kojom rade. Mislim da bi svi trebalo da budu ponosni na ono što se radi, na ono što se radilo i na koji način se radi. Ne pričam samo o sebi i svom klubu nego o beogradskoj tekvondo asocijaciji, Tekvondo Asocijaciji Srbije, Asocijaciji Vojvodine, svi mi zajedno radimo na promociji i omasovljavanju sporta. Svi mi udruženim snagama sa roditeljima pokušavamo nešto da napravimo od sporta koji je pre deset godina bio jedva prepoznat. Evo već smo u prvoj grupi u sportova i spadamo, da ne bude arogantno i prepotentno, u olimpijske lidere po osvajanju medalja.


Kad Dragan Jović, ne kao trener i selektor, nego kao čovek, legne i razmišlja o onome šta je uradio... Da li je ponosniji na sve rezultate ili na to u kakve su ljude izrasla deca koju je vodio.

- Ono što naš klub ima za cilj je ne samo stručno osposobljavanje u našem sportu već i izgradnja tih mladih ljudi u zdrave i prave ličnosti. Naravno da sam ponosan i na jedno i na drugo. Šampiona može biti nekoliko, a dobrih i pravih ljudi koji će ovo društvo da vode i koji će vaspitavati sutra svoju decu može da bude mnogo više. Tako da ako gledamo generalno koji je benefit veći i bolji za Srbiju, pa i za porodicu jeste svakako ovo drugo. Mi to spajamo u jednu celinu. Uvek se kaže da onaj ko nije dobar čovek ili ko nema empatiju ne može da bude dobar sportista koji dugo traje. Može da mu se posreći i da nešto osvoji. Ali da traje i bude na nekom spisku  velikana, teško da može ukoliko nema epitete o kojima pričamo.

Uloga trenera zapravo je mnogo veća od pukog prenošenja sportskih veština. Nametnuli ste takav stil u svom klubu da je svaki trener i osoba koja se bavi i vaspitavanjem, pa i kreiranjem zdravih i kvalitetnih osoba.

- Jeste nezahvalan posao vaspitavati tuđu decu. Nije ovo vreme u kojem smo mi odrastali pa vam je neko zahvalan što ste mu dete naučili da kaže "dobar dan" ili "prijatno". Druga su vremena, neke druge pravne norme, gde o nekim stvarima ne smete ni da razgovarate s decom, neke ni da pominjete, da tako utičete na njihovo vaspitanje. Ja ipak podržavam staru školu borilačkih veština i ne obazirem se na te neke evropske novine. Verujem da uvek može bolje, ali držim se tog kodeksa koji prati borilački sport - moral, disciplina, posvećenost i strpljenje. Ništa ne dolazi preko noći. Bahati i bezobrazni ne mogu da prođu priču. Ne mogu prvo da prođu selekciju kluba, a da ne pričamo dalje. Na kraju onaj koji nije istrajan, ne veruje u sebe i nema strpljenja teško da će napraviti veliki rezultat. Mi smo napravili balans između ponašanja i želje za osvajanjem medalja. Nije dovoljno samo želeti, morate prihvatiti način na koji se radi i verovati u to. Najlakše je kad se napravi medalja da i trener, roditelj i takmičar kažu "ja sam za to zaslužan". Sve ima svoje, ali da nema mašinovođe teško bismo se svi usaglasili. Trudim se da tako radim u svom klubu i iskreno imam podršku od svih. Autoritet se gradi znanjem, a ono se pokaže na takmičenjima gde takmičar vođen vašim instrukcijama osvoji poen, pobedi, uradi nešto korisno za njega. Onda on stiče poverenje prema treneru, a samim tim poverenje koje trener vidi kod takmičara diže samopouzdanje kod trenera. I onda može da napravi novi iskorak ka još većem uspehu, da mu zadaje teže zadatke... Da ga usmerava ka pravcu koji možda u tom uzrastu i nije baš za njega, možda treba da sačeka koju godinu. Ali može se toliko rizikovati. Kad imate toliko poverenje možete da pomerite planinu. Ako imate dobar plan i program, znate šta treba da radite, ako imate tu hemiju između takmičara, trenera, porodica njihovih, stručnog tima, kluba... Sve je moguće! Često citiram Nika Vujičića koji kaže "ako ne možeš da napraviš čudo, ti postani jedno".

24sedam/ Katarina Mihajlović
 

Kada je Milica Mandić objavila da završava karijeru nemali broj ljubitelja sporta je pomislio "šta ćemo sad bez nje". Jasno je da je Milica simbol tekvondoa u Srbiji, koliko je njen odlazak veliki gubitak za ovaj sport kod nas?

- Imamo dva ugla gledanja. Prvi je sportski, a drugi, možda i značajniji, šta je Milica Mandić značila u svetu sporta, pa i našem Savezu. Milica je veliko ime na svetskoj sceni i gde god se pojavi ljudi se drugačije ponašaju prema nama i prema sportu. Nije samo rezultatima pokazala to što jeste, več svojim karakterom, osobinama... Nije čudo što je ljudi toliko vole. Ako ste pratili ovih dana, google je izbacio da je posle Novaka Đokovića Milica Mandić najtraženija. Sve to govori, nije to ni tajna, niti je neskromno da kažem da bi svi voleli da im deca budu kao Milica. Ne zbog rezultata nego zato što je postala takva ličnost. Što se tiče rezultatskog dela, naravno da kad ode neko ko osvaja medalje na svakom velikom takmičenju, ostavlja veliku prazninu. Međutim imamo mi čemu da se nadamo. Osetiće se njen odlazak, ali moram da kažem da imamo Nadicu Božanić koja je sada deseta na olimpijskoj rang listi. Ona je 2001. godište i izuzetan potencijal, imamo Tijanu Bogdanović, ne znam šta pričati o njoj. Dva olimpijska ciklusa, dve olimpijske medalje. Na nju se najviše računa. Imamo Vanju Stanković koja se posle operacije kolena uspešno oporavlja. Imamo Mehdija Hodabašija koji će sad operisati koleno, biće spreman za šest, sedam meseci i nadam se da može nešto da pokaže u Parizu. Ima momaka i devojaka iz drugih klubova za koje apsolutno verujem da imamo veliku šansu. Ne da nisam uplašen nego jedva čekam da proradi ta multifunkcionalan dvorana na Košutnjaku gde ćemo videti sa čime raspolažemo, koje su to snage i kapaciteti našeg sporta. Kad iz cele Srbije ubacimo dečicu unutra i vidimo ko koliko vredi. Prioritet nam je da selektujemo najbolje i da s njima radimo na vreme. Ne verujem da će biti problem odlazak Milice Mandić. Ona i nije otišla, često dolazi, prenosiće deci znanje na neki drugi način. Pokušaćemo da napravimo neke takmičare koji mogu da dobace, ako ne do dva olimpijska zlato ono bar do jednog.

Počeli smo vraćanjem godinu dana unazad, hajde da sad "skoknemo" do kraja decembra 2022. godine. Koje su želje i očekivanja?

- Imamo i EP i SP i svetsko juniorsko i svetsko kadetsko. Sve se nagomilalo jer se stalno nešto odlaže zbog Kovida. Pa imamo jedan gran pri, drugi, treći, vraćamo se u neki normalan život što se takmičenja tiče. Očekujem najviše od Tijane da zadrži svoje mesto, a od Nadice da kroz grand pri turnire dođe do prvih sedam, osam do kraja godine. Pa da rezultatima 2023. uđe u prvih šest. Očekujem naravno i medalje na EP i SP, nadam se da će Mehdi i Serđa Stević brzo da se oporave. To je sve u narednih nekoliko meseci. Imamo realne šanse da se dobro pripremimo.

24sedam/ Goran Sivački
 

Nešto ranije pomenuli ste dvoranu za borilačke sportove. Da li je to zaista toliko veliki i važan projekat za budućnost srpskog sporta?

- Svi mi koji imamo nacionalna priznanja se prekrstimo kad pomenemo Vojislava Koštunicu koji je doneo taj zakon. E tako je i sa ovom dvoranom. Često kažem ministru omladine i sporta Vanji Udovičiću da nije svestan koliko je veliku stvar napravio. Nekad se i našalim, ali ozbiljno tako mislim. Dvorana menja sistem sporta, to će totalno promeniti rad saveza. Mislim da će sada dve, tri medalje biti norma jer ćemo tamo imati redovne treninge uz pratnju sportsita, uz medicinsku pratnju, analitiku. Možda takve dvorane imaju tru države u svetu. To će da obeleži 2022. kao velika stvar za borilačke sportove. Nadam se da će prestati Kovid, da će se normalno putovati. Sve su to deca, adolescenti i svako skretanje sa rutine, a to su takmičenja jednom nedeljno, iz pomera u stranu. Mi imamo sreću da kod ans nema ograničenja. Mnogo klubova se ugasilo, a to donosi i druge probleme. Šta se dešava u glavama te dece kad nema treninga. Znate kad prestane da ide na treninge, ili mora da ide krišom, to je atomska bomba u glavi tog deteta i svašta može da se desi. Nadam se da će to prestati i da će kolege širom sveta normalno raditi.

Ako stvari postavimo navijački, to što u drugim zemljama ima problema sa treninzima i radom uošte nije loša stvar za Srbiju. Konkurencija će biti slabija. To će reći svaki navijač, a kako vi kao trener gledate na ovaj ugao gledanja stvari?

- Ne gledamo sebično, gledamo da sport i ljudi žive. Mi ćemo se nadmetati, koliko god  da su trenirali, cilj nam je da budemo bolji. Nisam od onih koji bi da bude prvi, a da protivnik ne dođe na takmičenje. Pre bih da pobedim najbolje.

Momci i devojke, sadašnji i budući šampioni, već polako pune trening centar Tekvondo kluba Galeb. To je siguran znak da i Dragan Jović mora da se posveti poslu. Za kraj tražimo da najbolji trener pute najboljeg sajta, najboljim čitaocima poželi našto za Novu 2022. godinu.

24sedam TV

- Čitaocima portala 24sedam ispred Tekvondo kluba Galeb i mojih takmičara želim 2022. godinu uspešnu po svakom pitanju, na svim poljima. Pre svega dobrog zdravlja i želim da budete toliko uspešni koliko je nama bila 2021. olimpijska godina!

BONUS VIDEO:

24sedam

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi