Milica i Tijana u poseti portalu 24sedam: Osmeh, pamet, snaga, devojke za primer (VIDEO, FOTO)

06.08.2021

21:54 >> 08:14

0

Intervju - drugačiji od svih

Milica i Tijana u poseti portalu 24sedam: Osmeh, pamet, snaga, devojke za primer (VIDEO, FOTO)
24sedam/ Katarina Mihajlović

Milica Mandić i Tijana Bogdanović, dve zlatne, srebrna i bronzana olimpijska medalja na jednom mestu.

U redakciji 24sedam. Na mestu na kom su dočekane raširenih ruku i otvorenih srca. Ako im je razgovor sa nama prijao onoliko koli smo mi uživali, napravili smo veliku stvar.

Naš intervju sa dve istinske šampionke, sa dve divne, mlade osobe, zamišljen je nešto drugačije. Želja je bila da vam bar malo dočaramo o kakvim se, pre svega, osobama, a onda i sportisktinjama radi.

24sedam.rs

Smejali smo se, bili ozbiljni u nekim temama, ali smo uživali. Nije mala stvar ugostiti takve devojke. Nadamo se da ćete i vi uživati. Miličine odgovore obeležimo sa MM, a Tijanine sa TB. Sve je pažljivo i više nego raspoloženo slušao i njihov trener Dragan Jović. Prvi deo intervjua s njim već smo objavili, a narednih dana čeka vas nastavak. Edukativan i zabavan nastavak. Baš kakav je i ovaj koji je pred vama.

Anđeo i zver
Kako od nasmejanog anđela u sekundi postanete zveri kojih se svi plaše?

MM: Marko (verenik op. aut.) mi se često smeje da je moja faca za takmičenja surova, ali dobro, to je momenat kad se stvarno trudim da se maksimalno skoncentrišem na zadatak, na sve što treba da se radi. Mora da se odvoji deo kad se šalimo i zezamo, kad ima prostora malo da se misli i o drugim stvarima, od dela kad moram da se prebacim u taj fokus. Kako sportisti kažu da “uđeš u zonu” i da misliš o onome što treba da radiš. Protivnica ispred tebe isto hoće da te udari u glavu, isto hoće da te pobedi, da te povredi ili bilo šta drugo. Nema šta, moraš da budeš najbolji što jesi, da pokažeš ono što znaš. Nema tu prostora kod mene za neke osmehe i za neke druge misli.

TB: Pre svega mi smo devojke i volimo da se sredimo, da budemo ženstvene, da izgledamo lepo, ali same smo birale ovaj sport. To je borilački sport sa full kontaktom, svesne smo toga i više od svega volimo ovaj sport. Kada uđemo u borbu tu se zaboravlja sva ženstvenost, to je naš posao koji najviše volimo.

Možete li da izdvojite najdražu pobedu u karijeri?

MM: Teško pitanje, istinski teško. Toliko sam zahvalna što sam u svojoj karijeri imala šansu da tri puta slušam našu himnu i da stojim na postolju. Mislim da ne mogu jednu da izaberem, svaka ima neko posebno značenje. Prvo Olimpijske igre u Londonu gde je bio naš debi, prvi put da se pojavimo. Isto tako i finalna borba. Moram da kažem i Svetsko prvenstv u Koreji 2017. gde mi je bila jedna od najtežih godina na privatnom planu, a najuspšenija na poslovnom. I evo ova pobeda u Tokiju… Od te tri mi je teško da izaberem jednu.

TB: Mogu slobodno da kažem da su mi ova medalja i ova pobeda najdraže zato što znam kroz šta smo sve prošli i šta smo sve radili prethodnih pet godina. Tu su bile i neke unutrašnje bitke koje smo pobedili. Mislim da sam sada sa 23 godina mnogo svesnija i rezultata i težine turnira i ove medalje. Bila sam jako mlada kada sam osvojila srebrnu olimpijsku medalju, i jeste ona srebrna, a ova bronzana, ali mi je sve to nekako prolazilo kroz maglu. Bila sam devojčica u zaletu kao što je sada ova Špankinja (devojka koja je pobedila Tijanu u 1. kolu), ali misli da sam sada svesnija i razumem veličinu ovog uspeha.

24sedam/ Katarina Mihajlović

Mora da postoji i najbolniji poraz…

MM: Rio 2016. Tu sam poklekla pod pritiskom, pod nekim svojim razmišljanjima. Te unutrašnje borbe nisam iznela na površinu. Gale i ja uvek pričamo da problemi ne smeju da se guraju pod tepih jer će u jednom trenutku da izbiju na površinu. I tamo je izašlo. Mislila sam da sam izbacila sve iz sebe, da idem tamo spremna, bila sam fizički možda i najspremnija do tada, ali posle poraza u četvrtfinalu ja mesecima nisam mogla da se sastavim. To su ljudi koji su bili pored mene znali i bii su svesni toga. Nekako tek posle par meseci shvatiš da je i to deo sporta, da i te neprospavane noći posle poraza imaju nekog smisla kad podigneš glavu, nataviš dalje i budeš željan nekog novog rezultata. Ni u jednom momentu u karijeri nisam želela da odustanem, nisam ni tada. Samo mi je trebalo vremena da shvatim šta se sve desilo, da shavtim koje su to unutrašnje borbe i koji su problemi bili u meni. Rešila sam da to stavim iza sebe i prvi put u narednu godinu uđem tako što kažem sebi da budem svetski prvak. I Marija Pavlović (sportski psiholog, prim. aut.) koja je bila tad pored mene se iznenadila jer je prvi put tako nešto čula od mene. I eto, na tome smo počeli da radimo i iz tog poraza je izašlo nešto još bolje i još lepše za mene.

TB: Ja ću možda sad biti i kontradiktorna ako kažem da mi je ovaj poraz iz Tokija najteži. Kao što sam rekla, znam koliko je truda i rada uloženo da dođemo do ovih Olimpijskih igara. Znala sam da mi je žreb jako težak, kvalifikuje se samo 16 najboljih iz celog sveta. Baš zbog toga i postoji repasaž jer dvoje najboljih mogu da se sretnu već u 1. kolu. U repasažu kvalitet i ono što smo radili mora da izađe na videlo. U tom trenutku mi je prošlo kroz glavu sve što smo radili pet godina i da tako u šest minuta sve to nestane. Mislim da mi je to bolan poraz, ne znam da li se nije sleglo, pa sam puna emocija, ali tako se sad osećam. Mislim da mi je ovaj iz Tokija najbolniji poraz, ali i da mi je odatle i najdraža pobeda.

Tekvondo, sport za um i telo

Iz ugla velikih šampiona, zbog čega deca treba da dođu na tekvondo?

MM: Tekvondo je sport koji ti pruža ve. Ne zato što je moj. Od osnovnih ako gledamo zdravlje dece, počev od motorike. Tu je i socijalni aspekt, putovanja druženja, deca uživaju u sportu i nađu drugare koji će biti tu za ceo život. Meni je tekvondo pružio sve. Sve što imam u životu dužna sam ovom sportu koji volim i nadam se da ću sad u nekoj drugoj ulozi i ja da mu vratim.

TB: Naš sport jeste borilački, ali mislim da se telo i um razvijaju podjednako. Mnogo smo dobili uz tekvondo, obišli smo celu planetu, upozanli toliko ljudi, imali priliku da budemo deo Olimpijskog tima Srbije. Za mene ne postoji ništa veće i ništa lepše od toga, mislim da baš to treba da bude motiv mlađim generacijama da se bave ovim sportom.

Koja je “najluđa” stvar koju ste uradili za trenera, odnosno on za vas?

MM: Sad je to što je držao oklope na Olimpijskim igrama, mislim da nećemo prestati da slušamo o tome (smeh), pošto smo ga malo povredile…

– Tri rebra – dobacuje Jović.

MM: Tića i ja smo različite težinske kategorije, pritom ona skida kilažu i u tim momentima bitno je da se skocentriše na trening. I sad ja da je udaram na treningu, ne ide. I Gale se žrtvovao. Bilo mi je žao kada smo čule više puta kako je zakukao. Žrtva koju podnosi i on i svi mi zarad tog nekog rezultata za mene je vredna svake priče. O tome ćemo pričati deset, dvadeset godina. Imamo čak i snimke kako drži oklop, biće to po društvenim mrežama ovih dana. Radio je čak i sparing sa nama i mnogo je lagao što se tiče rezultata. On želi da pobedi u svemu, da igrate fudbal protiv nejga on će izmisliti nova pravila. Tako je sad brojao neke bodove, i Tića i ja smo svesne toga da to nije bila istina.

– Ja sam pobedio – nova opaska trenera uz smeh.

TB: Na Evropskom prvenstvu 2016. godine kad sam skidala kilažu zaist ami je bilo teško. Više nisam mogla da izdržim, mislim da mi je ostalo još kilo da skinem, da sam u jednom trenutku već krenula da odustajem. Gale je rekao “Nema odustajanja, idemo zajedno u saunu”. I bio je zajedno sa mnom u sauni, masirao mi stopala, tuširao me… Sve je uradio, bio je toliko crven, ali nije odustao. Sve vreme je bio uz mene. Sutradan do merenja nije jeo da bi se poistovetio sa mnom. Mislim da je to najluđe što je uradio. I uzeli smo zlato na tom evropskom.

Porodica i klub, recept za uspeh

Moramo da konstatujemo da ste “pokorile planetu”, a opet ste i dalje iste one Milica i Tijana sa početka karijere.

Kako ste ostale na zemlji posle svega?

MM: Pravo okruženje, mislim da je to. Naše porodice su divne, skromne, uvek su nas vukle nekim putem pravih vrednosti. Nijednom momentu nismo razmišljali o novcu, o slavi, o tome šta sport može da donese ako budeš zvezda. Mi smo radile na sebi, da budemo dobre i iskrene i da sve što radimo jednog dana bude primer deci. A tu je i druga porodica, Tekvondo klub Galeb. Odrastati u takvom okruženju je privilegija. Kad imaš ljude koji te vole i koji se iskreno raduju tvom uspehu. Onda ništa ne može da te poljulja, da u jnekom trenutku uradiš nešto što ne priliči sportisti ili sportistkinji.

TB: Naš sport je neizvestan i u svakom trenutku može da se pobedi i da se izgubi. Koliko god si spreman uvek postoji mogućnost da izgubiš prvo kolo i da si već sutradan na nuli. Prošli smo kroz sve to, i najveće medalje i najveće poraze, pa smo naučili da se nosimo s tim. Takođe i naše okruženje koje nas svakodnevno uči da budemo prizemne, da budemo onakve kakve jesmo. Mislim da to i pokazujemo.

Ista ona devojka od 14, 15 godina

Da priupitamo i malo detaljnije, konretno Milicu. Sa nepunih 30 godina imaš gotovo sve: postala si sportska ikona Srbije, zaslužni građanin ove zemlje, a osim sportske zasluge i slave, skućila si se i zaradila, verena si… A život je tek pred tobom.

Kako gledaš na to da imaš sve, a život još nije počeo?

MM: Hvala na lepim rečima. Jednostavno je, sport me naučio da uvek gledam dalje i više. Lepo je sve što smo ostvarili, meni je prioritet da su ljudi koje volim srećni, ispunjeni, zdravi. To me istinski čini srećnom, to je za mene suština života. Ne mislim da sam sve uradila. Teško će biti da naredni posao koji budem radila, radim sa istom željom i istom ljubavlju kao ovaj dosad. Imam veliki zadatak ispred sebe, a to je da ponovo odaberem profesiju kojom ću se baviti. Sve ovo jeste lepo, možda se ne vidim isto kao što me vidi Gale ili vi. Za sebe sam ista ona devojka sa 14, 15 godina koja sa osmehom ide na trening i voli to što radi. Nadam se da ću ceo život biti takva i da ću naredni svoj posao voleti isto tako.

Da li je konačno vreme za opuštanje, pa da krenete na čokolade, sladolede, pečenja… Sve što nije moglo dosad. Hoće li vas pustiti Gale?

MM: Pitanje je hoćemo li mi njega da pustimo (smeh). Biće, biće opuštanja. Kad se malo primiri situacija pa da se zajedno opustimo negde, da ne mislimo o tome kako sutra imao trening i jedemo ovsenu kašu za doručak, nego da se malo opustimo narednih par nedelja.

Tijana, postavi Milici pitanje svih pitanja.
TB: Da li obećavaš da ćeš dolaziti na naše treninge?

MM: Obećavam, ja neikad nemam mira, volim da se bavim sportom. Bez tekvondoa ne mogu. Svakako ću dolaziti i da treniram i da vas podržavam, a i Marko i ja ćemo putovati s vama, pogotovo na svetska i evropska prvenstva. Jedna od najlepših stavri je to što imam Galeta i Tijanu pored sebe i to će ostati za ceo život.

A da li će Milica svoju karijeru nastaviti nekim, čini nam se, prirodnim putem i pridružiti se Dragan Joviću?

– Nemam nikakvu ambiciju da budem trener. Svesna sam posla koji Gale ima i kroz koliko stresa je prošao i šta sve treba jedan trener da poseduje da bi napravio vanserijske rezultate. Za sada nemam ambicije. Možda ću znanje i našu priču da prenosim na neki drugi način.

Džilitanje i drugi izrazi

Nama je presimpatična bila priča jedne koleginice kojoj je baka javila da je Milica osvojila zlato u “džilitanju”. Zanima nas da li se takvi izrazi često čuju.

MM: (smeh) I moja majka me nedavno pitala kad igram. Mama ja ne igram, ja se borim. Meni je sve to simpatično, bitno je da ljudi imaju pravi motiv i želju da nas vide kako se borimo i na postolju. A reč koju upotrebe je sasvim nebitna.

Pročitajte još:

Instalirajte iOS ili android aplikaciju – 24sedam

 

 

 

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti