Kako se nekad slavila slava

Nastupilo je vreme slava a mnogi sa velikim negodovanjem prigovaraju da „ni slavu više ne mogu da proslave kako treba“. Zato smo rešili da se malo vratimo u prošlost i vidimo kako su se slavile slave u Srbiji pre sto i više godina, kako u gradu, tako i na selu.

Osnovno pravilo je bilo da slavu čini „sveća, žito, vino i kolač“. I to je ono što je morala svaka slavska kuća da ima, sve ostalo je dodatak, pa ko koliko ima. Mnogo je bio važniji svečarski duh i to što se svaki dom pretvarao u malu crkvu gde su se čitale molitve i pominjalo ime sveca, zaštitnika doma.

Danima pre slave, domaćica i ukućani su čistili i ribali kuću, da sve blista i da se cakli. Iznosili su se najbolji stolnjaci i servisi i glancalo posuđe. Na dan slave, ukućani su se oblačili u svečana odela a glava kuće je odlazila u crkvu noseći kolač, žito i vino.

Krsna slava u doba korone: Proslaviti u krugu porodice, uz poštovanje propisanih mera

Bogatiji ručak nego obično spreman je za ukućane, članove porodice i bliske rođake koji su dolazili na slavu iz daleka. Ostali, dalji rođaci koji su slavili istu slavu, komšije i prijatelji, su dolazili da čestitaju. Time su gosti iskazivali čast domaćinu ali i domaćin gostima. Deci su se donosile jabuke a domaćici šećer.

Gosti su dolazili posle podne između 17 i 20 sati, da čestitaju i malo posede. Obično su služeni, pored žita i vina, sitnim kolačima i pićem. Hrana nije spremana u velikim količinama i slavilo se vrlo smerno, bez muzike i opijanja.

Gradske dame su se početkom XX veka žalile da ne mogu da stignu svima da čestitaju krsnu slavu i obiđu sve kuće koje su slavile. Obično bi posedele petnaestak minuta, čestitale slavu, popile kafu i odlazile dalje.

Velikih gozbi nije bilo a bilo je svega. Običaj je bio i da kapije budu otvorene za sve putnike namernike i da se nahrani sirotinja.

Bilo je naravno i onih slava gde se slavilo tri dana, uz sva moguća preterivanja, kao kod nesrećnog Gazda Ivka, pa se zato i našlo u delu Stevana Sremca, kao nešto što je bilo potpuno suprotno ondašnjoj tradiciji.

Stevan Sremac je bio profesor gimnazije u Nišu i sa prozora stana gde je privatno stanovao, posmatrao je Nišlije i beležio događaje. Tako je zabeležio i slavu jorgandžije Živka, kome je ime u pripovetki izgubilo ono Ž pa je postao Ivko. I ostali likovi u delu su autentične ličnosti samo što im je Sremac promenio imena i udahnuo još malo literarnog duha. O tome je svedočila i žena gazda Živka, u delu poznata kao Keva, dok se u stvarnom životu zvala Dika.

Priča o Stevanu Sremcu: Romantični pisac sa beležnicom

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi