Facebook grupe i članovi koji dele sećanja na stari Beograd: Jelena Janić Ljubisavljević istražuje sudbine poznatih i nepoznatih predratnih varošana

Jelena Janić Ljubisavljević, iako je po struci diplomirani ekonomista, veliki je zaljubljenik u Beograd i njegovu istoriju, a sve što je saznala deli s prijateljima i poznanicima u nekoliko grupa na društvenoj mreži Facebook. Svoja istraživanja započela je od svoje porodice:

– U Beograd je posle Velikog rata, na poziv Đorđa Karađorđevića u čijoj je četi ratovao, došao moj pradeda Novica Janić, koji se pre rata bavio ratarstvom u selu Ropočevo na Kosmaju. Tad počinje „beogradovanje” porodice Janić. Pradeda se zaposlio kao poslužitelj na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Živeo je u stanovima Univerziteta, na ćošku Resavske i Višegradske.

Jelenin deda Spasoje je, kad se oženio, živeo na relaciji Ropočevo – Beograd:

– Deda je radio kao inkasant u veledrogeriji „Mišković” u Sarajevskoj (kasnije „Srbolek”), da bi mu se ubrzo pridružila baba Desanka sa mojim tatom Ivanom. Pred sam rat porodica se uvećala za još jednog člana, mog strica Živana.

Jelena kaže da joj je tata Ivan dosta slikovito pričao o odrastanju u Višegradskoj i sećanjima na Beograd koga više nema. Time je podstakao njeno interesovanje:

– Godinama sam pratila rad raznih Facebook grupa koje se bave starim Beogradom, a pre nekoliko godina, na nagovor i uz veliku podršku Dragoljuba Gajića, jednog od moderatora grupe „Bio jednom jedan Beograd”, počela sam i sama da se uključujem u diskusije i da se bavim istraživanjem raznih izvora kako bih došla do novih saznanja i podataka koji su me zanimali, primarno vezanih za sudbine poznatih i nepoznatih predratnih varošana i za život u Beogradu koji se s vremenom dosta promenio.

Zahvaljujući tim grupama, Jelena se povezala sa mnogim ljudima sličnog interesovanja:

– Po principu sličan se sličnom raduje, ubrzo sam upoznala mnogobrojne entuzijaste, kojima je, kao i meni, stari Beograd hobi, ali i brojne kolekcionare, istoričare umetnosti i nacionalne arhitekture i ozbiljne znalce. Razmenjujemo podatke, izvore, znanja, fotografije i uživamo u putovanjima vremeplovom u Beograd koga se više niko od nas ne seća, sa željom da ga sačuvamo od zaborava.

Rebeka Amodaj – kraljica beogradskog modnog šika

Zahvaljujući Jeleni Janić Ljubisavljević saznali smo za ženu koja je diktirala modu početkom XX veka u Beogradu.

– Rebeka Amodaj imala je nesreću da prerano ostane bez roditelja i da kao najstarije od jedanaestoro dece u porodici preuzme brigu o mlađima (bila je najstarije i jedino žensko dete u porodici). Ženskom detetu bilo je najlakše da nauči krojački zanat i tako brzo počne da zarađuje. Školovala se u Beogradu, dok je sa mlađom braćom živela u Zemunu. Godine 1919. otvara svoj prvi modni salon u Uzun-Mirkovoj ulici broj 4 i tako započinje svoj posao.

Salon je potom, zbog gradnje Aero-kluba, preseljen u Ulicu cara Uroša 6a. Krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina XX veka, Rebeka je uspela da podigne sopstvenu kuću u Palmotićevoj 23. Kuća je u prizemlju imala prijemno odeljenje, lep modni salon. Rebeka i njena porodica su živeli na spratu, a u potkrovlju su bile radionice. Kako su dobro zarađivali, Rebeka i njen suprug Samuilo su podigli i kuću na Dedinju sa bazenom i baštom.

Rebeka je bila veoma preduzimljiva:

– Izuzetna poslovna žena, ne samo što je kao vrsna krojačica imala sjajan osećaj za modu, već je posedovala i izražen poslovni duh i tačno je znala kako treba da se oglašava tih godina. Već 1928. godine Rebeka se smatra za najbolju beogradsku modnu krojačicu, to jest za „vlasnicu modnog salona za žensku odeću”.

Prva beogradska modna dizajnerka je imala specifičan način rada:

– Ona sama u jednom intervjuu naglašava da se njen način rada razlikuje od ostalih modnih salona u Beogradu, jer kad kod nje dođe mušterija, ona ne bira modele iz časopisa. Kod nje je važio princip kao u svim velikim svetskim modnim kućama, a to je – dođete u njen salon i odaberete skupocenu tkaninu koju želite za vaš model.

U to vreme, tkanine su stizale iz inostranstva:

– Tkanine su se uvozile iz Pariza i bile su najkvalitetnije moguće. Ukoliko dame nisu mogle da odaberu od nekih koje već postoje u salonu, mogle su da biraju iz kataloga sa uzorcima tkanina. Kako kaže Rebeka, zahvaljujući Orijent ekspresu, za tri dana porudžbina ode i vrati se, znači da za tri dana ima svoju tkaninu spremnu za rad. Pre proba i uzimanja mera, Rebeka bi mušteriji pomogla da odabere model u skladu sa njenim stasom, godinama, bojom tena, bojom kose, a u odnosu na to se bira i struktura i boja tkanine.

Jelena dodaje da je Rebeka imala istančan ukus:

– Imala je oko i ukus i  mogla je da prepozna šta je to što će svakoj ženi najlepše da stoji i šta će je najviše zadovoljiti. Ideje koje je Rebeka predlagala uglavnom su bile usvajane, a zatim bi sve bilo savršeno izvedeno. To je između ostalog bila njena tajna: da izabrani model prilagodi svakoj figuri. Tako je dobro radila da je svojom kreativnošću obezbedila renome najbolje modne krojačice u Beogradu.

Jelenina objava je podstakla i druge da napišu po koju reč o čuvenoj Rebeki, koja se spominje čak i u Nušićevoj komediji „Dr“. Tako je jedan od učesnika dodao šta je o njoj napisao dr med. David Izrailo Tajtacak  u knjizi „Beogradski Jevreji i njihova zanimanja od kraja XIX veka do početka II svetskog rata“:

– Rebeka Amodaj Jakovljević, rođena u Beogradu, odmah po završetku osnovne škole uči zanat i upornim radom i nesalomljivom voljom usavršava se u krojenju ženskih odela i mantlova u inostranstvu, naročito u Parizu. Posle rata, 1920. godine otvara modni salon, najčuveniji u Beogradu, sama nabavlja štofove i tkanine u Parizu, Berlinu i Beču i to samo za po jedan par odela, tako da je šila samo modele. Kao najčuvenija krojačica u Beogradu šila je ne samo stranim diplomatama i ženama visokih političkih rukovodilaca, već i dvoru.

Rebeka, koja je bila sefardska Jevrejka, bila je udata za Samuila Jakovljevića, takođe jevrejskog porekla, koji je rođen u Šapcu, i koji je bio načelnik u Ministarstvu saobraćaja. Neobično je to što je zadržala svoje prezime, što nije bilo uobičajeno u ono vreme. Imali su četvoro dece: Olgu, Ninu, Bojka i Boru.

Pred sam početak Drugog svetskog rata, Rebeka sa decom napušta Beograd i odlazi za Herceg Novi, gde ih 1941. godine hapsi italijanska okupaciona vlast i odvodi u logor u Albaniji. Po oslobođenju, sa decom odlazi u u Rim, gde se sreće sa suprugom, a potom se sele u Izrael.

Njen muž Samuil je umro u Tel Avivu 1962. godine. Rebeka je dugo u glavnom gradu Izraela imala najveći modni salon. Umrla je u Tel Avivu 1981. godine.

Pročitajte i ovo:

Do dan danas joj nisu oprostili što je dirnula u balkansku svetinju

Svetomir Nikolajević: Zašto je zapostavljen Srbin bez mane?

Prvi rendgen aparat je, zahvaljujući prijateljstvu, stigao u Srbiju pre više od 120 godina

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi