Decenija od Luisove pogibije: Njegova udovica pozajmljivala da bi preživela, nije imala ni za hleb

Danas se navršilo tačno 10 godina od pogibije čuvenog pevača Ljubiše Stojanovića Luisa. Naime, on je izgubio život u saobraćajnoj nesreći kod Fektića u 59. godini.

Luis je rođen 25. juna 1952. godine u Leksovcu, a od malih nogu je pokazao talenat za muziku, a njegovi uspesi bili su vidljivi već 1970. godine. Nadimak Luis je dobio u devetoj godini zbog uspešnih imitacija Luisa Armstronga.

Njegov prvi album je ugledao svetlost dana 1980. godine a on je nosio naziv „Ne kuni me, ne ruži me majko“. Zajedno sa Flamingosima je pobedio na Beoviziji 2006. gdine sa pesmo „Ludi letnji ples“. Ovo je samo početak njegove velike karijere, a hitovima se ne zna broja.

Osim brojnih pesama, Luis je iza sebe ostavio šestoro dece, od kojih je troje dobio sa nevenčanom suprugom Silvanom Stojnić. Andrej, koji je tada imao osam godina, Sergej koji je bio šestogodišnjak i najmlađa Ela, koja je imala samo dve i po godine, ostali su bez oca u trenutku kada im je očinska figura najviše bila potrebna, a za Silvanu su tek tada počele prave muke.

– Mi smo 4. avgusta obavili sahranu, a moja deca su prvog septembra krenula u školu, neko u školu, neko u vrtić i ja sam samo nastavila da „jašem“. Gde ja stadoh ti produži, ali ja sama, odvozi, dovozi, razvozi, škola, vrtić, sport, engleski, to je jedna ozbiljna logistika za jednu ženu. A da ne pričam da sam potpuno stala s mojim poslom, jer nisam mogla da ga vodim, jer bi onda trpela deca. Ostala sam u dugovima, kreditima, održavanjima, njegov auto, moj auto, auto na lizingu. Neko ti tek tako izvuče tlo pod nogama, a to samo život ume da napravi takav scenario. Ti ostaneš ni gore, ni dole, dok se tu snađeš, nemaš svest o tome, ne znaš da je on otišao, da neće da se vrati nikada, znam da je tu, osećam sve će da bude dobro, ali nemaš još svest. Onda u tih prvih godinu dana polako spoznaješ, meni je trebalo i duže. Ti naši običaji su toliko dobri, okupiraju ti pažnju i svest, imaš 7 dana, pa 40 dana, ja sam fokusirana, treba da organizujem popa, treba ovo, treba ono. To je ogromna trauma za organizam, ali baviš se nečim, rešavaš, organizuješ to 40 dana, pa šest meseci, pa godinu dana, i onda tako godina prođe u rešavanju tih stvari i da tebi malo vremena da udahneš vazduha. Ali meni je to mnogo brzo prošlo, nisam imala vremena da udahnem jer su mene deca preokupirala, ja tu pauzu nisam imala. Onda kad je prošla prva godina, spomenik i sve to, kad sam sve rešila i završila, pa kad sam se okrenula i kad sam videla koliki komad puta sam odvalila sama, onda sam rekla sebi: „Hajde sad malo da zakočiš jer ako nastaviš ovako ostadoše ti deca siročad“. Nisam mogla da postignem sve, onda sam polako neke stvari skidala. A da ne pričam o finansijskom momentu, to više veze s mozgom nije imalo. Išlo je to još nekako, ali ne možeš da proizvedeš toliko novca – rekla je Silvana.

Međutim, 2013. Luisova udovica nailazi na velike finansijske probleme – ostala je bez primanja, sa troje male dece, troškovima i dugovima, a na kraju je preživljavala od socijalne pomoći.

– Tako je teklo do 2013. kad sam shvatila da ja pozajmljujem pare da bih isplatila plate u mom poslu, onda sam to stavila na čekanje. To je bio bio oktobar 2013. kad sam ja ostala bez ikakvih primanja, nemam ništa. Imam troje dece, dugova do guše, kredite, lizing, auto kome ističe registracija… Ja sam ostala i bez auta u jednom momentu. Četiri meseca pred kraj 2012. ja sam vozila neregristovan auto, nisam imala za registraciju, vozila sam „krajslera“ identičnog onom u kom je on nastradao. Kad sam zaključala 31. decembra auto, jer je deci bio zimski raspust, tad sam rekla: „Ja do 20. januara moram da imam neki auto“. Bila sam pod stresom. Jednom me zaustavila i policija, ja sam mu dala Ljubišin CD, pokazala mu njegovu ličnu kartu i zbog toga me čovek pustio, mogao je u zatvor da me stavi. To je bio jedan period, kad sam se ja osvestila, a za to mi je dugo trebalo, i shvatila da sam ja socijalni slučaj. Znaš koliko je to teško? Uvek je to neko drugi tamo. Ja nisam imala primanja, slala mi je sestra, kuma, moji roditelji koliko su mogli, kako naiđem negde na nekog poznatog oni mi daju neki novac za decu i ja sam od toga živela, faktički. Ja to nikome nisam pričala. Sad mogu da pričam jer sam to prevazišla, sad sam dobro, sad sam u potpunom plusu. Onda sam tražila pomoć od države, taj dečiji dodatak. Dobila sam taj dečiji dodatak koji je za troje dece tada bio 9.900 dinara, ja sa tim parama nisam znala da li mogu da živim tri dana. Plaćala sam samo ono što je nužno, banka me je jurila. Zvali su me svaki dan, ja sam im rekla: „Ja se stvarno ne bahatim, nije da ja ne plaćam zato što neću, ja nemam da vam platim. Ja dobijam novac i imam opciju da od tog novca ili nahranim decu ili da dam vama ratu za kredit. Izvinite, ja biram da hranim decu, a vi po službenoj dužnosti radite šta morate“. Razvlačili smo to, uspela sam na kraju da isplatim taj dug na rate. U suštini sam bila socijalni slučaj godinu dana, onda su mi sledeće godine ukinuli i taj dečiji dodatak. Od 2011. do 2013. dok nisam zaključala vrtić ja sam bila u tom nekom emotivnom procesu, tugovanju, u vakumu, ali kad sam zaključala firmu onda sam dobila drugi deo, onda sam iz tog emotivnog prešla u egzistenicijalno, morala sam da nađem način kako da prehranim porodicu. Ja sam u tom trenutku razmišljala kako da pobegnem što dalje odavde – rekla je ona, pa dodala da su joj njeni najbliži slali osnovne namirnice za život:

– Meni su moji slali luk, slaninu i prašak za veš. 2015. godine, bio je raspust, jedva sam ga dočekala da ne moram više da razvozim, dovozim i trošim benzin, dočekala Novu godinu i Božić sa decom, nigde nismo išli, da bih jednog dana ustala i shvatila da bukvalno nemam ni dinara, nisam imala da odem i da kupim hleb i mleko. Nama je slava 13. decembra, Sveti Andrej Prvozvani, nikad nisam preskočila da je napravim. Mi smo slavu slavili tako što bi neko došao sa pitom, drugi prijatelji donesu ribu, treći naprave sarmice, mi to tako napravimo, sednemo, sviramo i podsećamo se, jedne godine smo pustili neki video materijal, pa je na neki način i Ljubiša bio sa nama. Onda ti prijatelji daju deci neki novac, ja pokupim ono krupnije, njima ostavim siću. Tada, tog prvog januara kad sam ustala i shvatila da nemam za hleb, Andrej mi je rekao: „Mama imam ja 500 dinara, mogu da odem da kupim“. Sutra mi Ela kaže da ima i ona, onda mi je dala za deterdžent, nisam imala sa čim mašinu za veš da uključim. Morala sam da kupim prašak od 2 kilograma, jer je onaj od 3 kilograma koštao 600 dinara, a ja sam imala 500. Zajmila sam novac da bih preživela – ispričala je ranije Luisova udovica za Pink.rs.

Silvana je svojim trudom i naporom uspela 2015. godine da povrati vođenje vrtića i predškolske ustanove i od tada za nenu porodicu počinje bolji život.

Pročitajte još

Iza Luisove čuvene „Opa, opa” stoji poznati glumac! Malo ko je znao da je njegova: Pisao sam pop, rok, ali i narodne pesme!

Kada se to dogodilo, imao je samo devet godina: Zašto su Ljubišu Stojanovića prozvali Luis

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi