Jefimija Medić, bivša stjuardesa: Putovanja su najlepši, a nesanica najteži deo posla

Novosađanka Jefimija Medić, arhitekta po zanimanju, nekoliko godina je radila posao koji je želja mnogih devojaka – posao stjuardese. Sada, kada se prizemljila, zajedno sa suprugom bavi se izradom i dizajnom nameštaja, odgaja dvoje dece, a u slobodno vreme piše.

Sa setom se seća perioda kada je letela s jednog na drugi kraj sveta:

– Za mene je to bio lep period, vezan za putovanja, devedesete i sticanje predivnih prijateljstava, koja i danas traju.

Četiri godine, od 2004. do 2008. godine, radila je za kompaniju „Emirejts“. Tokom tog perioda, njena baza je bio Dubai, grad u Ujedinjenim Arapskim Emiratima:

– Budući da je kompanija za koju sam radila bila inostrana, svi testovi u procesu selekcije bili su na engleskom. Uključivali su pisanje eseja, timski rad i test opštih sposobnosti. Završni deo selekcije bio je intervju.

Jefimija smatra da je za ovaj posao najvažnija prilagodljivost i objašnjava nam kako izgleda kompletna obuka:

– Obuka za kabinsko osoblje trajala je šest nedelja i sastojala se iz tri dela. Tokom prvog dela smo kroz praktični i teoretski deo učili o tipovima aviona i bezbednosnim merama u slučaju izbijanja požara, otmice, sletanja na vodu itd.

Teoretski deo se odvijao u učionici, a praktični u simulatoru:

– Recimo, u okviru praktičnog dela smo u simulatoru imali i probu tzv. ditching-a (sletanja na vodu), gde smo s navučenim prslucima otvarali vrata aviona u specijalnom režimu, spuštali se niz naduvan tobogan, a potom taj isti tobogan, povlačenjem odgovarajuće ručice, pretvarali u čamac i u njemu plutali po bazenu. Inače, možda najuspešniji slučaj ditching-a u stvarnom životu izveo je kapetan Sali sa svojom posadom na reci Hadson pre desetak godina.

Avion „US ervejsa“ na letu 1549 poleteo je 15. januara 2009. godine sa njujorškog aerodroma „La Gvardija“ za Šarlot u Severnoj Karolini, ali je ubrzo nakon poletanja pilot javio kontroli leta da se avion sudario s jatom divljih gusaka, što je izazvalo požar u najmanje jednom od motora. Kako nije bilo puno vremena, piloti Džefri Skils i Česli Salenberg, poznat pod nadimkom Sali, odlučili su da avion spuste na reku Hadson. Neposredno nakon što je avion pao u reku, Salenberg je otvorio vrata kokpita i dao naredbu za evakuaciju 150 putnika na krila aviona. Samo 24 putnika i dva člana posade su primljeni u bolnicu, uglavnom zbog hipotermije, jer je temperatura bila minus sedam stepeni.

Drugi deo treninga bio je posvećen prvoj pomoći:

– Obučavani smo za reagovanje u situacijama u kojima je neophodna naša asistencija. Prolazili smo kroz najrazličitije scenarije – od oživljavanja osobe pa do porađanja. Najčešći medicinski slučajevi s kojima sam se sretala tokom karijere stjuardese bili su padanje u nesvest i davanje kiseonika iz raznoraznih razloga.

Kabinsko osoblje prolazi i detaljan trening koji se tiče usluge i servisa:

– Kompanija za koju sam radila je posvećivala veliku pažnju uslužnoj delatnosti, a naročito detaljima. Prilikom obuke za klasu u kojoj ranije nismo radili, biznis ili prvu klasu, vraćali smo se u trening koledž da učimo o vinima, sirevima, predjelima i jelima koje ćemo služiti.

Jefimija kaže da su u ovom poslu najlepša putovanja:

– Činjenica je da za male pare možete da obiđete ceo svet. Bilo je letova na kojima ste imali utisak da ste na plaćenom godišnjem odmoru. Na primer, kada dobijete let za Sejšele, gde ostanete četiri dana. Ta divna putovanja sam opisala u knjizi „Let – Opisi“.

Ali ima i onih manje lepih stvari koje ovaj posao nosi:

– Nesanica usled čestih promena vremenskih zona i neobičnog radnog vremena, propratni je deo života stjuardese, i za mene je predstavljala najteži deo posla.

Posebno ju je Australija, zbog velike vremenske razlike u odnosu na Dubai, dovodila u konfuziju.

– Jednom sam veoma umorna legla u krevet u 19 sati po lokalnom vremenu, nameravajući da spavam do jutra. Budim se, pogledam na sat i vidim 9.15. U panici sam. Da li sam propustila prevoz do aerodroma? Da li je dan ili noć? Bunovna, razgrćem zavese. Mrak je. Ne mogu da ocenim koje je doba dana! Okrećem broj recepcije i pitam da li je devet uveče ili ujutro. Bilo je devet uveče. Iako mrtva umorna, spavala sam svega dva sata i australijsku noć provela potpuno budna, kao i većina članova posade. Posle sam se zabavljala zamišljajući lice recepcionerke koja odgovara na moje pitanje da li je devet sati pre podne ili posle podne.

Bivša stjuardesa kaže da se gotovo više i ne seća nekih nezgodnih situacija:

– Јedno od čestih pitanja koje mi ljudi i dan-danas postavljaju je da li sam imala nezgodne situacije tokom letova, misleći na raznorazne turbulencije, nezgodna sletanja i slično. Što vreme više prolazi, sve manje mogu da ih se setim. Da jesam, verovatno bih znala. Međutim, kada se sve sabere i oduzme, za nekoliko godina letenja provela sam celih 150 dana u avionu, tako da sasvim sigurno imam drugačiju predstavu o tome šta se tretira kao nezgodna situacija.

Jefimija Medić kaže da su kraj njene letačke karijere obeležile sve urbane legende vezane za avijaciju:

– Na prvom letu, koji je usledio nakon što sam svom menadžeru poslala pismo u kojem dajem otkaz, bila je izvesna Šeika. Dama je bila jedna od ćerki iz vladajuće porodice i ujedno jedna od retkih predstavnica Ujedinjenih Arapskih Emirata na Olimpijadi. Bilo je vreme ramazana. Pred kraj leta njena asistentkinja je uručila perseru (to nam je šef na letu) 18 koverata, po jednu za svakog člana posade. U svakoj koverti je bilo oko 1.000 evra.

Poslednji let je takođe bio poseban:

– Na poslednjem letu koji sam „odradila“ kao stjuardesa imali smo i sokolove –prave pravcate. Arapi imaju tu privilegiju da svoje pernate ljubimce vode sa sobom na let. Od 12 putnika (što je standardni kapacitet prve klase), osmoro je imalo sokolove.

Jefimija Medić je autorka zbirke priča „Let – Opisi (iliti zašto je zgodno biti stjuardesa pre nego što postaneš velika“. Kako je u srpskom naslovu bila u pitanju igra reči, na engleskom je dobila ime „Flight Attended“ i može se pronaći u elektronskoj formi na Scribd-u, Amazonu ili Kobou.

– Namenjena je svima onima koji vole da putuju, ili da se na bilo koji način izmeste iz svakodnevice. Nije u pitanju klasičan putopis, jer je lišen nepotrebnih detalja koje smo negde pročitali ili videli. Više predstavlja lični prikaz gradova, ljudi i događaja.

Jefimijina spisateljska avantura se nastavlja. Ona i njena prijateljica Jovana Reba potpisale su ugovor sa Izdavačkom kućom „Fabrika knjiga“ i početkom septembra bi trebalo da izađe iz štampe njihova zbirka priča „Pričkice“:

– Iza autoironičnog naslova se kriju naša svakodnevica, uloga žene u njoj i problemi sa kojima se ona sreće.

Pročitajte i ovo:

Prve stjuardese su bile medicinske sestre – kako bi smanjile strah od letenja

Život u kokpitu! Šta jedu, kada spavaju i zašto razgovaraju sa avionom pre leta?

Stjuard nasmejao putnike: „Slovo G sa lažnih Guči torbi otpada na visini od 5.000 stopa“

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi