Drevne planine bile su svedoci rođenja čoveka i čudovišta: Po ovim prostranstvima luta najviše natprirodnih bića

Od čoveka moljca, mačke vampira, zlog duha "Raven Mockara" do čudovišta Grafton i Flatvudsa, Apalačke planine vrve od natprirodnih stvorenja.

TikTok je preplavljen pričama o #hauntedappalachia. I mnogi ljudi veruju da je visoka stopa misterioznih pojava u planinama Apalača, rasponu od 2.000 milja koji se proteže od Njufaundlenda do severne Alabame, posledica njihove geološke starosti.

Koliko godina, pitate se? Stariji od Saturnovih prstenova. Stariji od ozonskog omotača. Stariji od organizama koji se polno razmnožavaju. Dovoljno star da se seti kada su dani na Zemlji bili kraći od 24 sata. Stene u jezgru Apalača formirale su se pre skoro 1,2 milijarde godina kada su svi kontinenti još uvek bili jedan.

„Pre oko 750 miliona godina, superkontinent je počeo da se ttanji i rastavlja kao topao tofu zbog širenja kontinentalne kore“, kaže Sandra H.B. Klark, geolog za istraživanje američkog Geološkog zavoda, objasnila je u priči o nastanku planina Južnih Apalača. Kada su se kontinenti na kraju odvojili, duboki basen od Karoline do Džordžije napunio se morskom vodom. Ostatak planinskog lanca se odgurnuo i postao Škotsko gorje.

Tokom miliona godina koje su usledile, reke su izgradile dno sliva sedimentima, dok su vulkani eruptirali u blizini. Zatim su kontinenti odlučili da promene pravac, šaljući ih jedan na drugog i udarajući se, donoseći zemljotrese i erupcije rastopljenih stena. Bilo je to intenzivno, promenljivo vreme, ali je stvorilo fantastično jedinstven planinski venac koji se, iako topografski nesklon gajenju biljaka, može pohvaliti ekološkom raznolikošću bez premca.

Profimedia

Eko-sistem ispunjen životom

Apalački ekolog Elizabet A. Bajers kaže da ova topografija „stvara ogroman broj ekoloških niša sa različitim nadmorskim visinama, nagibom, izgledom, temperaturom i padavinama. Ove niše su se polako popunjavale vrstama koje su posebno prilagođene svom okruženju."

U nekim oblastima, vrste su imale desetine miliona godina da migriraju i specijalizuju se, „potpuno ispunjavajući svaku ekološku nišu“.

Bajers,glavni naučnik Appalachian Ecology, konsultantske firme za životnu sredinu, napominje da možete „šetati šumom i močvarama i pronaći neobične vrste retke lepote ili fascinacije. Šta može biti uzbudljivije od dešavanja na mesožderskoj okruglolisnoj rosici, čiji crveni pipci blistaju od nektara nalik lepku? Ili pronalaženje malih rupa u kojima je severna leteća veverica sišla sa drveća da kopa lažne tartufe prethodne noći?“

Jedan od razloga zašto je region toliko prepun legendi o natprirodnim stvarima nije samo to što su planine stare, već je i to što i dalje izgledaju kao stare. Budući da je veći deo Apalača ostao nenaseljen ljudima, veliki deo tog drevnog biodiverziteta je još uvek sa nama, objašnjava Bajers:

„Prelepa staništa koja civilizacija još nije izbrisala kreću se od tamnih, maglovitih crvenih šuma smrče do slojevitih hrastovih šuma, od močvare srebrnog javora duž velikih reka do močvara pamučne trave na visokim visoravnima.”

Profimedia

Da li su čudovišta među ovim drevnim vrstama?

Zabavno je zamisliti mogućnosti. Često se mogućnosti bučno predstavljaju. Ove drevne planine su savršeno leglo za sve vrste sablasnih senzacija jer je njihova starost gotovo opipljiva, kaže Ursula Vernon, autorka bestselera USA Today sa sedištem u Severnoj Karolini čiji su horor romani (napisani pod pseudonimom T. Kingfisher) od kojih vas prolaze trnci uglavnom sa sedištem u Apalačima.

„Njihova velika starost daje planinama ovaj uvrnuti kvalitet, pun tamnih udubljenja i dubokih nabora u zemlji“, primećuje Vernon. „Postoje mesta na kojima možete da stojite i osetite kako vas starost planina pritiska kao teg.

Gustina legendi povezana je sa gustinom prirode u oblasti koja je za razliku od bilo čega na šta je većina nas navikla. U Apalačima, „lako je biti preplavljen veličinom prirode zbog intenzivne zasićenosti prirodnog pejzaža“, kaže poznati folklorista Karl Lindal sa Univerziteta u Hjustonu.

Lindal opisuje istraživanje socijalnog psihijatra Roberta Kolsa, nagrađenog Pulicerom, gde je tražio od dece da nacrtaju kako izgleda dom: „Iznova i iznova, među Apalačima — i samo Apalačima — dom je bio prirodni pejzaž“, kaže Lindal.

Profimedia

Deca su crtala kuće koje su bile „apsolutno patuljaste po prirodi“. Neki su čak nacrtali samo planine i šume, naglašavajući osećaj na Apalačima da je priroda neverovatno impozantna.

„Postoji nešto u ovakvom pejzažu što vas ponižava i ukazuje na to da postoji nešto veoma veliko, a ova stvar ima strašnu moć“, kaže Lindal, a piše Nationageographic.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi