Darko Lungulov za 24sedam: Još pamtim zimska jutra, spremam se za školu, a na Radio Beogradu slušam muziku koju tada nisam kapirao

Dokumentani film „YU grupa - Trenutak sna“ je sniman sedam godina, montiran duže od dve godine, a u njega je stalo 80 godina života i 60 i nešto godina sviranja.

Ovo je jedan duboko emotivan film koji se bavi muzičkom grupom koja je obeležila ovaj prostor, kao i svime kroz šta je prošla YU grupa tokom svih decenija, ali i svemu onome šta se dešavalo oko nje.

Promo

Glavni akteri filma su članovi YU grupe, čuvena braća Jelić, njihov sinovac Petar ali i mnoge njihove kolege i prijatelji kao svedoci dugovečnosti ovog benda.

Reditelj Darko Lungulov uz pomoć svog posebnog umetničkog senzibiliteta, arhivskih snimaka i glavnih junaka priče, uspeva da napravi film u kojem svako može da pronađe delić sebe.

Priča o porodici, rok bendu i državi

Lungulov za 24sedam otkriva da li je snimanje baš moralo da traje sedam godina, o usudu Balkana, da li je ovo nostalgičan film...

Šta vas je "nateralo" da sedam godina snimate jedan dokumentarac i to o YU grupi?

- Odrastao sam uz YU grupu. Još pamtim zimska jutra, mrak, spremam se za školu, a na Radio Beogradu slušam muziku koju tada nisam kapirao, niti sam znao da se zove rokenrol. Ali sećam se glasa Dragija Jelića, pesme „Mali medved”. Kasnije se svašta izdešavalo u mom, ali i životu YU grupe, kao i u životu zemlje u kojoj smo odrastali.

Odselio sam se u Njujork, studirao, pravio filmove, stvarao porodicu. Nekoliko decenija kasnije, 2015. godine sedeo sam sa prijateljem, muzičarem Nikolom Čuturilom koji mi je rekao da je uzbuđen zbog svečanog koncerta YU grupe povodom 45 godina postojanja, a gosti treba da budu Koja, Cane, Točak i on.

Vera Gagić

Pomislio sam - divno, postoje, i ponudio se da snimim taj istorijski koncert na „filmski“ način. Ideja mi je bila da snimim samo taj koncert da ostane za istoriju snimljen kako valja. Kada sam video materijal, shvatio sam da iza toga stoji višeslojnija, dublja priča o porodici, o nestaloj zemlji.

Ja je zovem priča o tri zajednice: porodici, rok bendu i državi. Ali nisam ni sanjao da će to snimanje trajati punih sedam godina. Jednostavno kad sam ušao u to, video sam da je to priča u kojoj moraš da budeš prisutan sa njima duže vreme, a onda se desio i kovid koji je produžio proces još više.

Mislim da je YU grupa naše ne samo muzičko nego i kulturno blago, veliki deo naše istorije i kulture i zato sam se baš potrudio i istrajao toliko dugo u radu na njemu, da bi film bio kako dolikuje jednoj značajnoj kulturnoj instituciji koja, pri tom, još uvek veoma aktivno živi i radi.

YU grupa je metafora dugovečnosti

Zašto je na kraju film nazvan “Trenutak sna”?

- „Trenutak sna” je pesma sa prvog albuma grupe, izdatog pre tačno 50 godina! Ja sam je „otkrio“ tokom istraživanja za film i zaljubio se u nju, slušao je iznova i iznova. Na odjavnoj je špici. A naslov je za mene i metafora za nas, za zajednicu (Jugoslaviju) koja je imala neki svoj trenutak sna, poletela, došla do svojih visina i taj san se završio.

- S druge strane, kad kažem "YU grupa – Trenutak sna", ne mislim na njen trenutak, jer je ona, naprotiv, metafora dugovečnosti. Ona je san koji se neće završiti. Tako da jeste reč o prolaznosti ali istovremeno i o dugovečnosti.

Vera Gagić

Ovo je jedan, pre svega, intiman i duboko emotivan film, u kojem se prepliću sudbine jedne grupe, porodice i na kraju jedne države. Da li se kroz sudbinu jedne muzičke grupe može "rekonstruisati" jedno vreme, kako su ljudi živeli, čemu su se radovali i kako su se osećali tada?

- Na neki način sam pokušao da kroz porodicu Jelić i YU grupu prelomim, kao kroz prizmu, nekih 80 godina života i prođem kroz neke ključne događaje u bivšoj i sadašnjoj zemlji, koji se prepliću i utiču na sudbine trojice braće Jelić, njihove porodice i njihov muzički put. Možda je tačnije reći da sam se trudio da dam moju interpretaciju tog muzičko-životnog puta ljudi, benda, države i porodice, a u kontekstu istorije.

Tanjug/Jadranka Ilić

- U filmu počinjem „praćenje“ porodice Jelić od Žikinog rođenja 1942. godine, pa do danas. Znači 80 godina, od toga 50 i nešto godina muzičke grupe ali i još nekih skoro 30 godina koji su prethodili i uticali na formiranje benda. Ceo društveni i istorijski kontekst, ali i životni, emotivni - njihove svakodnevne borbe, rađanja, venčanja, razvodi, udesi, bolesti, pa rađanja opet, selidbe, sve što čini život svih ljudi pa i rok legendi.

Jugoslavije odavno više nema ali YU grupa i dalje postoji. Da li nestajanje države automatski znači i brisanje svih emocija koje su tada postojale?

- Emotivni prostor još uvek postoji.

Svetska muzika sa primesama folklora

Da li je ovo nostalgičan film?

- Mislim da se u mom filmu više radi o svesti da je nešto postojalo, a manje o nostalgiji. Da je ta jugoslovenska svest postojala toliko snažno da nešto što je u tom trenutku bio vrhunski „kul“ kao što je 1970. godine bio jedan rok bend i da taj bend onda uzima za svoje ime tu etnički mešanu državu, to je jak znak koliko je ta zajednica bila viđena kao nešto „kul“, kao nešto moderno, progresivno. Interesantno je kako se to desilo, potpuno demokratski, spontano, bez ikakve kalkulacije i sračunatosti i želje da se bude politički podoban (tako se tada govorilo).

Tanjug/Jadranka Ilić

Naime, na njihovom prvom koncertu u klubu Sinagoga u Zemunu, dok još nisu imali ime, čuveni DJ Zoran Modli je pozvao publiku da nadene ime novoosnovanoj grupi, da napišu predlog na poleđini ulaznice i ubace u kutiju. Posle koncerta su Žika, Dragi i  Modli između raznih imena na ceduljama našli jedno za koje su odmah znali da je to - YU grupa, zato što opisuje i muziku koju žele da prave, svetsku ali sa primesama našeg folklora, a i kako Žika u filmu kaže: „To ime je za mene označavalo sve, ime zemlje u kojoj sam rođen i kojoj sam živeo.“

Usud Balkana i priča Petra Jelića

Poseban deo filma je priča najmlađeg člana YU grupe Petra Jelića koju će publika sigurno doživeti na jedan posebno emotivan način. To nije muzička priča, već više usud ljudi sa Balkana. Zašto ste je ispričali baš na takav način?

- Petrova životna priča je ono emotivno „sada“ u filmu. Za razliku od svojih stričeva koji se prisećaju svih izazova i borbi kroz koje su prošli, Petru se ti izazovi dešavaju upravo sada, tokom snimanja filma i oni nas vode kroz priču, spajaju sadašnjost sa prošlošću, komentarišu bez reči i prošlost i sadašnjost. Tako da je to jedna emotivna paralela.

Promo

Njegova životna odluka u filmu danas, stoji naspram odluke njegovih stričeva iz 1973. godine. Oni su tada dobili neverovatnu ponudu da ostanu u Londonu, snimaju album i budu predgrupa na turneji tada neprikosnovenom Allman Brothers Band-u. Braća Jelić su posle dugog razmišljanja i odlučivanja, to odbili i vratili se kući, u Jugoslaviju.

Insert it filma "YU Grupa: Trenutak sna"

Osećali su da su kod kuće već deo sveta, da imaju sve i da ne moraju za tim da tragaju van svoje zemlje. Mislim da nema jače metafore, jer ljudi danas ne mogu ni da razumeju takvu odluku koju treba posmatrati u kontekstu života u jednom društvu u ekspanziji. Gledaoci će takođe videti paralelu sa Petrovim životom i njegovom odlukom u današnje vreme.

Njegova odluka nažalost jeste ilustracija usuda nas naroda sa Balkana poslednjih 30-tak godina - tragamo po svetu za ono što nam nedostaje kod kuće.

Bratska sloga

- Da li je ovaj film priča o jednom bendu koji je nadživeo zemlju u kojoj je nastao, muzički spomenar ili spomenar svih naših sećanja ili možda sasvim nešto četvrto?

- Često ga opisujem kao priču o tri zajednice - porodice, rok benda i države koje se prepliću i komentarišu jedna drugu. Jedan student filma je opisao moj film kao „film o očevima“ i mislim da je i to tačan opis.

Promo/Teodor Brković Gajin

Po čemu ćete pamtiti snimanje dokumentarca?

- Na samom početku filma Cane ih na koncertu povodom 45 godina postojanja, 2015. godine, predstavlja rečima „Bratska sloga“ i to jeste neka definicija porodice Jelić, tri brata - Žike, Radeta i Dragija i njihove dece i unuka. Ta atmosfera i osećaj su prisutni uvek i veoma su lekoviti za sve nas oko njih.

Prilika da upoznam takvu porodicu je nešto što je ostalo sa mnom. Takođe, saradnja sa autorima kao što su bili montažer Miloš Korać, dizajneri zvuka Ivan Uzelac i Miloš Drobnjaković koji su zasluženo dobili nagrade za Najbolju montažu, odnosno Najbolji dizajn zvuka za svoj rad na 70. Martovskom festivalu, je takođe nešto što će ostati sa mnom.

Promo/Wood

Stvaranje dokumentarnog filma je dug i pipav posao i zavisi jako od kvaliteta saradnika i saradnje. A ja sam tu imao sreće. Opet se sve svodi na neku slogu, složnost.

Bonus video:

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi